Tajna žute kuće

Kao da je potop prešao preko Burelja. Od karavan-saraja severno od Tirane, koji je nekad bio odmorište na putu ka Jadranu, nije mnogo toga preostalo. U kućicama živi oko 18.000 ljudi koji su ranije zarađivali za život u okolnim rudnicima. Dolazak serpentinama pored provalija koje izgledaju kao krateri, vrlo je težak jer se i s leve i s desne strane puta vide brojni spomenici poginulima. Mnogi koji nisu među živima, bili su gangsteri, objašnjava nam albanski vozač Fatmir. Krajem 90-ih godina Burelj je bio najopasniji grad u Albaniji. Tri konkurentska mafijaška klana držala bi stanovnike u strahu i panici, jer su se bande međusobno sukobljavale i ubijale. Ovo se događalo pretežno na putu čijim su strminama retko kad prolazila vozila. Albanci se sećaju diktatora Envera Hodža koji je umro 1985. godine, a bio je inspirisan zabačenošću Burelja. U zatvoru u centru grada, držao je svoje najopasnije protivnike u ćelijama od samo jednan i po kvadratni metar, uglavnom doživotno. Burelj je bio sinonim pakla na zemlji, i od tih vremena do danas nije se mnogo promenio. Ovo mesto i njegova okolina danas su pod sumnjom skrivanja frankenštajnske laboratorije u kojoj su ljudi ubijani da bi im se vadila utroba i kasnije koristila za lukrativni izvoz. Ovo potvrđuje nekadašnja glavna tužiteljka suda u Hagu, Švajcarkinja Karla del Ponte u knjizi koja je objavljena ovog aprila. Do 300 zarobljenika, uglavnom Srba, izveštava Del Ponteova, bilo je, shodno “verodostojnim informacijama”, zarobljeno od kosovskih pobunjenika iz krugova albanske milicije, u junu 1999. godine, a potom transportovano do severnoalbanskih gradova Kukeša i Tripoja. Tu bi bili smeštani u barake i dobro čuvani. Iz tih zatvora najmlađi i najsnažniji muškarci su odvođeni do mesta Burelj. Osam navodnih svedoka, nezavisno jedan od drugog, ali potpuno saglasno, opisuju do detalja jednu žutu kuću u čijem je prizemlju postojala prostorija koja je služila kao operaciona sala. Jedan lekar, kosovski Albanac iz Peći, sa “upadljivo kukastim nosom”, tu je, po priči svedoka, odstranio unutrašnje organe pedesetorici zarobljenika. Organi su, potom, preko aerodroma u Tirani, transportovani u inostranstvo, gde su na njih već čekali platežni pacijenti kako bi im bila urađena transplantacija. Senzacionalna priča, najužasniji deo sećanja Del Ponteove, bila je pucanj u prazno. Sadašnja švajcarska ambasadorka u Argentini, inače pravnica, dobila je zabranu od svoje vlade i o tome više ne govori. Wena nekadašnja portparolka drži se na distanci. Tužiteljka je, po svemu sudeći, pustila glasine, ali je ostala dužna dokaze. Osim toga, nejasni su i nazivi mesta. Selo pored Burelja zove se Ribe i do njega se može doći makadamskim putem, preko šodera i raznih otpadaka. Navodna kuća strave ne nalazi se na kraju naselja, nego, bukvalno, na kraju civilizacije. Iza zgrade put je zakrčen grmljem i otpacima. Domaćin Abdula Katući ne oseća se baš ugodno. Ovaj sedamdesetsedmogodišnjak sedi s prekrštenim nogama na tepihu primaće sobe, na prvom spratu i potpuno je užasnut sumnjom da su se strašni događaji odigravali u njegovoj kući. Sa puno gestova opisuje svoj život. U početku je bio fanatični pristalica kralja Zogua, a kasnije je, uprkos tome, bio vrli vojnik komunizma koji je posle Staljinove smrti plakao čitavih pola sata. Ipak, pre nekoliko godina, tačnije 4. i 5. februara 2004, započeo je novi nečuveni deo njegovog teškog života, koji još nije stigao do kraja. Čuvao je ovce u brdima kad je gore došla njegova žena i uzbuđeno ga pozvala da siđe u kuću koju su napunili teško naoružana policija i stranci. Stranci su se predstavili kao istražitelji Tribunala Ujedinjenih nacija za ratne zločine. Poveli su i eksperte sa Kosova. Jedan albanski državni tužilac bio je, takođe, prisutan. Od njih se očekivalo da po nalogu glavne tužiteljke Del Ponteove prikupe dokaze o navodnim zločinima. “Kuću su nam za dva dana potpuno isprevrtali. Pretresli su naša odela, pokupili otpatke, pa čak i opuške cigareta”, tvrdi starac. Sve sobe istražitelji su poprskali hemijskim materijama da bi otkrili tragove krvi. Porodica je morala provesti napolju dve hladne noći, a sa njima i unuk koji je u to vreme imao samo mesec dana. Wegova cela porodica, kao i porodica starijeg sina, Mersima, (48) živele su u toj kući i svi su mnogo pretrpeli zbog tog iznenadnog upada. Tim Ujedinjenih nacija koncentrisao se, pored ostalog, na jednu sumnjivu prostoriju u prizemlju, čiji se crno prefarbani betonski pod znatno razlikovao od svih ostalih patosanih podova u kući. Forenzičari su ljutito lomili daske na nekim mestima. Do sada niko ne zna šta su i da li su ispod patosa nešto pronašli. Istražitelji su želeli i dalje da ispituju podove, ali im je starac, kako se sada priseća, stavio do znanja: “Samo ako platite odštetu za to.” Onda su muškarci i žene iz ekipe istražitelja, koji su, kako kaže Katući, bili iz sedam nacionalnosti, odustali od daljeg traganja i povukli se. Tek u aprilu, posle objavljivanja knjige Del Ponteove, Albanac će saznati šta su kod njega tražili. Kad ne bi bio toliko siromašan kao što jeste, kaže taj dobrodržeći čovek i preteći podiže svoj kažiprst, on bi tu ženu tužio Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu. Wega je verovatno prijavio neki od seljana i, ukoliko ga državni tužilac ne izvede pred sud, tvrdi Katući, on će zakon uzeti u svoje ruke. Ova priča još nije ni blizu svog kraja. Starina je albanskom premijeru Saliju Beriši uputio jedno pismo u kome traži pomoć. Početkom avgusta predsednik vlade mu je odgovorio i tražio je strpljenje. Sali Beriša je državnom tužiocu navodno dao rok od dva meseca da zauzme stav o iznetim sumnjama. Dakle, sve je pogrešno! Trgovina organima je obična teorija zavere koja potiče iz dubine Balkana od ljudi koji su izgubili kolosek jer se nalaze pod šiptarskom vlašću? Možda i ne. Tu se nalaze Katućijevi unuci koji svaki put kad starac upadne u nevolje sa razumevanjem, priskaču u pomoć. On ne zna da odgovori na sva pitanja. Na primer, čemu su služili špricevi, zavojni materijal, prazne infuzione boce, rastvori za mišićno opuštanje, koji su nađeni na dnu obližnjeg potoka. U ovom području koje nema prikladnu medicinsku zaštitu sasvim je normalno da ugroženi bolesnici sami sebi daju injekcije, tvrdi dvadesetšestogodišnja Dašuri, Katućijeva unuka. Ipak, to ne zvuči baš verodostojno. Odakle potiču tragovi krvi koje su istražitelji identifikovali? Jedan od unuka odgovara da su oni ostali od jedne žene koja se u toj kući porodila. Osim toga, za vreme islamskih praznika u toj prostoriji su obavljana ritualna klanja, dodaje unuk. Možda je tako, a možda i nije. Forenzičari su morali priznati da nisu bili tehnički u situaciji i da zbog toga nisu utvrdili da li se radilo o životinjskoj ili ljudskoj krvi. Kuća čija je boja fasade 1999. i 2000. bila, po izjavi osmoro svedoka, žuta, sada je blistavo bela. Porodica je u početku tvrdila da je ona uvek do sada bila bela, kao što su pre četiri godine ustanovili istražitelji. Ipak, tim Ujedinjenih nacija brzo je otkrio ostatke žute boje ispod novog belog sloja. Unuka Dašuri se priseća da je porodica 2001. godine, povodom neke svadbe, oljuštila zidove, i onda ih, do visine od dva metra prefarbala u žuto. Kasnije, ponovo ih je vratila u pređašnje stanje. I ovo tvrđenje je nesigurno. Jedan od istražitelja kaže da ispred sebe ima fotografiju iz 1999. godine koja celu kuću prikazuje u žutoj boji. Šta se moglo dogoditi neopaženo u jednom takvom mestu kao što je selo Ribe? U seoskoj kafani, udaljenoj 400 metara od kuće Katućija, skoro da niko ne želi da se izjasni o toj stvari. Jedan od mišićavih mladića sa crnom majicom, očigledno čovek tajne službe, prisluškuje sve razgovore sa ozbiljnim izrazom lica. Vlasnik kafane brzo izjavljuje da se pre devet godina nije dogodilo ništa neobično. Ovde je uobičajeno da se svake godine kuće prekreče. Ali i ovo izgleda prilično sumnjivo kad se ima u vidu siromaštvo sela. Kad su 2004. godine istražitelji zahtevali otkopavanje grobova s obe strane puta, prema selu Ribe, seljaci su se usprotivili. Neki svedoci su tvrdili da su mnoge žrtve iz kojih su izvađeni organi ovde sahranjene pod albanskim imenima. Od tada pa nadalje, Tribunal za ratne zločine u Hagu nije nastavio istraživanje. Nedostajao je mandat za dalje istraživanje zločina koji su počinjeni posle završetka rata na Kosovu. Takođe, ni do tad prikupljeni dokazi nisu bili dovoljni za podizanje optužnice. Ipak, postojale su indicije, kaže danas jedan tadašnji istražitelj. U svakom slučaju priča je preterano naduvana. On nikako ne veruje da su žrtvama, kako javljaju senzacionalistički listovi, odstranjivani vrlo osetljivi organi, kao što su srce i jetra. Čak i vađenje bubrega pod takvim primitivnim uslovima jedva da se može zamisliti. U međuvremenu, svedoci su nestali kao da ih je progutala zemlja, kaže istražitelj. On sumnja u njihovu spremnost za davanje bilo kakvih daljih iskaza. Qudi koji su dobrim delom bili i sami upleteni u navodne zločine možda bi mogli biti nekadašnje vođe UČK, kao i važni političari na današnjem Kosovu koji bi mogli biti okrivljeni kao ljudi koji su stajali iza trgovine organima. Svedoci bi se možda plašili da bi svako dalje davanje izjava značilo sigurnu smrtnu presudu. Zbog sopstvene sigurnosti većina njih je prevedena u Italiju. Tako se poslednja nada za razjašnjenje ovih događaja ostavlja specijalnom istražitelju evropske komisije Diku Martiju (63) On bi trebalo da u naredne dve godine proveri navode o trgovini organima poreklom iz Albanije. Nekadašnji državni tužilac već je sprovodio istraživanja o tajnim letovima i tajnim zatvorima CIA u Evropi. U svojim izveštajima dao je nesigurne dokaze bez navođenja izvora, što mu je dalo nadimak “misionar” kome su ubeđenja značajnija od činjenica. Da li će, zapravo, baš on pronaći verodostojne dokaze, tek će se videti. Na kraju, ni tragovi na pretpostavljenom mestu zločina, niti grobovi o kojima su postavljana pitanje, nisu sigurno dokazani. Renate Flotau Der Spiegel