Novi globalni besporedak

Sedam godina od 11. septembra otkrivamo staru istinu: problemi se obično ne rešavaju, već prevazilaze drugim problemima. Npr, problemima od 8. avgusta 2008. Tog dana dve moćne države su najavile povratak u istoriju. Rusija tenkovima, invazijom na Gruziju, a Kina akrobatama, otvarajući Olimpijske igre. Poruka ista: svete, vratili smo se! Nemojte me pogrešno shvatiti. I dalje smo izloženi pretnji džihadističkih terorista, možda naoružanih atomskim, biološkim ili hemijskim oružjem. Oni imaju ideologiju zasnovanu na religiji koja privlači manjinu nezadovoljnih muslimana, naročito onih na Zapadu, a sredstva za stvaranje nevolja je vrlo lako naći. Možda neka grupa, u sobi u vašoj blizini, baš dok čitate ovaj tekst, koristi godišnjicu 11. septembra da pokuša da ponovi ono što se dogodilo. Oni neće uvek biti uhvaćeni i sprečeni. Zadatak da nas zaštite od novog 11. septembra, a da ne unište našu slobodu da bi je spasli, predstavlja najveći izazov za političke lidere u slobodnoj zemlji. Pokazalo se da nije tačna tvrdnja neokonzervativaca da samo ta pretnja definiše čitavu svetsku politiku; kao što je Norman Podhorec rekao, borba protiv islamofašizma je četvrti svetski rat. Kada sam se vratio u Ameriku posle godinu dana, iznenadio sam se koliko malo čak i američka desnica govori o “ratu protiv terorizma”. Osim terorizma, naš svet definišu dve divovske promene, obe u velikoj meri posledica globalizacije. Prva je “uspon ostatka sveta”, što je postalo očigledno 8. avgusta. Nezapadne sile prkose ekonomskoj dominaciji Zapada. Pobeđuju Zapad u igri koju je on izmislio i tiho menjaju pravila. Analitičari “Goldman Saksa” predviđaju da će Kina, Indija, Rusija, Brazil i Meksiko do 2040. imati veći ekonomski bilans od zemalja članica G7. Datum je manje važan od trenda. Promene u ekonomskoj moći se i danas pretvaraju u političku i vojnu moć brže nego što su mnogi pretpostavljali. Istovremeno, privredni razvoj u svetu zasnovan na slobodnom kretanju robe, kapitala, usluga i u manjoj meri ljudi, pogoršava transnacionalne probleme. Emisije ugljen-dioksida koje ubrzavaju klimatske promene, masovna migracija, rizik od pandemija: ovi problemi zahtevaju međunarodne, zajedničke odgovore. Potreba za međunarodnim poretkom nikada nije bila veća. Međutim, za razliku od 90-ih, kada se predsednik Yordž H. V. Buš nadao da će Hladni rat zameniti “novim svetskim poretkom”, izgledi da će se to ostvariti više nisu dobri. Moć je razbijena na previše konkurentskih država, od kojih su mnoge liberalne, kao i na neuhvatljive mreže poput Al kaide. Zato se mi, prijatelji liberalnog svetskog poretka (FLIO), moramo suočiti sa mogućnošću novog svetskog nereda, bolje rečeno, starog-novog, zato što je nered prirodnije stanje nego poredak. Međunarodni poredak, koji se može nazvati i mir, predstavlja krhko dostignuće. Skoro je suvišno ponavljati da je Bušova administracija u odgovoru na 11. septembar ovih sedam godina doprinela eroziji, a ne izgradnji, svetskog poretka. Ruska invazija na Gruziju je, između ostalog, osveta za američku invaziju na Irak. Dok je poredak ugrožen, sloboda ne napreduje. Francuzi tri decenije privrednog rasta posle Drugog svetskog rata zovu „slavnih 30 godina”. Istoričari će, možda, tri decenije od “crvene revolucije” 1974. u Portugalu do “narandžaste revolucije” u Ukrajini 2004. zvati 30 slavnih godina za širenje slobode u Evropi, ali i Latinskoj Americi, Africi i delovima Azije. Rusija i Kina nisu samo velike sile koje prkose Zapadu. One predstavljaju i alternativne verzije autoritarnog kapitalizma ili kapitalističkog autoritarizma. To je najveći potencijalni ideološki konkurent liberalnom demokratskom kapitalizmu od pada komunizma. Možda je radikalni islamizam privlačan za milione muslimana, ali on ne može da prodre izvan umerenih vernika, osim preobraćanjem. Još važnije, on ne može reći da je povezan sa ekonomskom, tehnološkom i kulturnom modernošću. Nasuprot tome, ceremonija otvaranja Olimpijade u Pekingu, kao i neboderi u Šangaju, pokazuju kako autoritarni kapitalizam to već govori. Na stadionu “Ptičje gnezdo” audiovizuelna visoka tehnologija stavljena je u službu hiperdisciplinovane kolektivne fantazije, koju su omogućila finansijska sredstva koja se nijedna demokratija ne bi usudila da potroši u te svrhe. Modernost već skoro 500 godina dolazi sa Zapada. Istoričar Teodor fon Laue je to nazvao “svetskom revolucijom zapadnizacije”. U Evropi XX veka liberalna demokratija se suočila sa dve moćne verzije modernosti koje su bile zapadne, ali ne liberalne: fašizam i komunizam. Deo privlačnosti ovih sistema je bio u tome što su bili moderni. Liberalna demokratija je na kraju porazila oba sistema, ali tek posle svetskog rata, Hladnog rata i velike pomoći Amerike. U Kini smo videli modernost koja je i nezapadna i neliberalna. Ali da li je autoritarni kapitalizam stabilan, trajan model? Čini se da je to jedno od najvećih pitanja našeg doba, a to je još uvek razdoblje posle 11. septembra, ali i posle 8. avgusta i, ekološki gledano, pet minuta do 12. Dok mi iz FLIO-a razmišljamo kako da odgovorimo na izazov na višestrukim frontovima, ja gajim više simpatija nego mnogi Evropljani prema pojmu “sklad demokratija”, o kome govore američki politikolozi koji podržavaju i Yona Mekejna i Baraka Obamu. Pre svega bi trebalo da gledamo u zemlje koje dele naše vrednosti po načinu upravljanja državom – a posle 30 slavnih godina za slobodu, tih zemalja ima više. Ali samo uz nekoliko važnih mera opreza. Prvo ne treba da se zavaravamo da partneri mogu da nam budu samo liberalne demokratije. Naše vrednosti nas možda vuku u tom pravcu, ali naši interesi će nas naterati da sarađujemo, i čak sklapamo partnerske odnose, i sa zemljama koje nisu liberalne. Zato svaka institucionalizovana Liga demokratija, formirana kao protivteža Udruženju autokrata (što je živopisni termin Roberta Kejgana), predstavlja zaista lošu ideju – čak i pod pretpostavkom da se složite ko zaslužuje da uđe u ligu. Bipolarni nered ne bi bio poboljšanje u odnosu na multipolarni. Nije pametno previše isticati poistovećivanje ove vizije sklada demokratija sa Zapadom, kao u slučaju predloga bivšeg francuskog premijera Eduara Baladira da se osnuje tzv. Zapadna unija. Istorijski gledano, i modernost i liberalizam su došli sa Zapada. Ali budućnost slobode zavisi od mogućnosti stvaranja novih verzija modernosti koje mogu nastati u Indiji, Kini ili muslimanskom svetu, koji su izrazito nezapadni, ali i prepoznatljivo liberalni, u suštinskom smislu negovanja slobode pojedinca. Ne bih se kladio na takav ishod, ali zalaganje za njega dugoročno predstavlja našu najbolju šansu. Pesimizam intelekta mora biti praćen optimizmom volje. Gardian