Haotični Pakistan

U dva tuđa rata za Avganistan, sovjetskom i američkom (1979. i 2001), Paštuni – višemilionski plemenski narod, podeljen državnom granicom Avganistana i Pakistana, imali su za tri decenije oko milion poginulih. Još više ih je izbeglo, ili se raselilo. Možda čak tri miliona ljudi. Ali, patnje Paštuna su anonimne. Redovno su u zasenku drugih ratnih senzacija – recimo te, da je 2008. sa 102 žrtve do septembra, “dosad najsmrtonosnija za Amerikance”. Zla sreća pedeset miliona Paštuna su njihovo siromaštvo, rivalstvo njihovih plemena i teško pristupačan teren graničnih brda i planina – tri činioca, koji su pogodovali da se u paštunskom životnom prostoru sravnjuje uvek tuđi račun. Wegov današnji aktuelni naslov je “rat protiv terora”. Plemena na zapadu Pakistana su u samoj žiži tog “rata protiv terora”, optužena da pružaju utočište talibanima, što nije neistinito. Međutim, sve vreme se nema vremena i za argument Paštuna – da su teroristička skloništa u paštunskim oblastima “rezultat mnogo većih regionalnih i međunarodnih geostrateških igara”, izvođenih na tlu Paštuna tokom kritičnih dekada. Paštuni aludiraju na prapočetak zalaska u začarani krug – kada su Zapad i Arapi na granici Avganistana i Pakistana odabrali njihov teren za “džihad protiv nevernika” (tada sovjetskih okupatora Avganistana). U “džihadu” 1980. rođena je Al kaida. Arapska mreža spletena je u paštunskom Peševaru, ali ona je od početka bila transnacionalna, reklamirana kao svetska borba muslimana za svetu islamsku stvar i beskompromisna. Osama bin Laden i Al kaida prebacili su se (izbačeni iz Sudana), u paštunske zone južnog i istočnog Avganistana pod već gotov ideološki krov. Kada je režim talibana u Kabulu slomljen i istisnut (2001), Al kaida je samo prešla granicu. Prebacila se u Pakistan, u tzv. federalno nadzirane oblasti paštunskih plemena. Pronalaženje i razaranje njenih paštunskih utočišta je od tada američki vojni prioritet. Rat u Avganistanu naišao je na haotični Pakistan. Pakistanom, čiji građanin živi od dva dolara na dan, koji poseduje nuklearno oružje, troši dve milijarde dolara mesečno za hranu i naftu, a ima svega šest milijardi u rezervama (pri čemu, u podsvesti, čuva i ideju o eventualnom ratu sa Indijom, zbog Kašmira!) – vladao je do pre dva meseca general Mušaraf, šef armije koji je vlast u državi preuzeo pučem, u trenutku kada je tri četvrtine Pakistanaca ogorčenih korupcijom vlasti iskazivalo mišljenje da armija treba to da učini (1999). Isti taj Mušaraf, podneo je minulog avgusta ostavku na mesto predsednika, u okolnostima u kojima je približno podjednak procenat Pakistanaca uveren da je sada on taj koji je korumpiran – i oslobodio mesto šefa Pakistana Asifu Aliju Zardariju, junaku nekoliko korupcionaških afera i udovcu ubijene Benazir Buto. I Mušaraf i Zardari su suočeni s nepromenjenim zahtevom SAD – da Pakistan preseče lanac regrutovanja talibana za Avganistan, što znači da sam udari po svojoj paštunskoj teritoriji. Pozivi Vašingtona Islamabadu da bude vojnički efikasniji, a s druge strane vapaj elite Paštuna, da se samo osloncem na silu ne može više ništa postići, podseća na razgovor u kojem sagovornici jedan drugog ne čuju. Bušova administracija žuri za rezultatima. Politički je iscrpljena dugogodišnjim ratom. Neosetljiva je na kritiku da tobože svodi problem isključivo na vojnički, dok je on, kako smatraju Paštuni, u većoj meri ekonomski i politički. Pogođeni narod živi u okolnostima bliskim humanitarnoj nesreći. Povećani vojni pritisak ujediniće ga protiv SAD, a ne protiv talibana i Al kaide. Možda i okrenuti protiv Islamabada, izloženog iskušenju slepo proameričke, antinacionalne politike. Pojedinost da je Mušaraf u SAD optuživan za tobožnju nagodbu s plemenima, ukazuje da je general shvatao dvoseklost oštrice u rukama. Sada će to isto možda razumeti i predsednik Zardari, pozdravljen prošle subote atentatom kakvog nije bilo u istoriji Pakistana. Štampa piše da je napad kamionom-bombom na hotel Meriot (600 kilograma eksploziva, 53 poginula, 266 ranjenih) izveden u očekivanju da će u Meriotu tog trenutka biti i šef države. “Naši neprijatelji ne žele da vide procvat demokratije”, izjavio je povodom atentata jedan od vladinih ministara. Možda bi u većoj meri bio u pravu da je zapazio da “neprijatelji” sve manje žele da vide vladu koja je instrument američkog kažnjavanja Paštuna, ni krivih ni dužnih za zlo koje ih snalazi. Od jula, Amerikanci su svoje sopstvene operacije u Avganistanu proširili i na Pakistan, bez pitanja za dozvolu Islamabada. Navodno, odobrio ih je predsednik Buš. Upadi su proizveli štetu u savezničkim odnosima, prinudivši armiju Pakistana da upozori da će sledeći put uzvratiti vatrom. Ali, američki helikopteri i rakete ne uspevaju da zastraše pakistanske talibane, čije su samoubice avgusta napale fabriku oružja i municije (60 poginulih). Uz uverenje sve većeg broja Pakistanaca, da se Bušov rat u Avganistanu nekako puzeći uvlači i u Pakistan – predsednik Zardari požurio je u nedelju u SAD, da iza paravana zasedanja OUN, uveri Buša u iskrenost pakistanskog antiterorističkog napora. Zardari je još srećan zbog lako osvojenog položaja. Buš je zadovoljan jer će čuti da će Pakistan odlučno izvesti zahtevani harikiri, a Islamabad čeka da vidi da li će iz Vašingtona prispeti i honorar – budžet za ishranu i benzin.