Skriveni troškovi novca

Kada ljudi govore o novcu kao „korenu sveg zla“, obično ne misle da je novac sam po sebi koren zla. Poput svetog Pavla, od koga dolazi izreka, većina ljudi na umu ima ljubav prema novcu. Može li problem novca sam po sebi, bilo da smo pohlepni ili ne, da predstavlja problem? Karl Marks je mislio upravo tako. U „Ekonomskim i filozofskim rukopisima” iz 1844. godine, mladalačkom delu koje je ostalo u velikoj meri nepoznato sve do polovine XX veka, Marks je opisao novac kao „univerzalno sredstvo otuđivanja”, jer on transformiše ljudske osobine u nešto drugo. Neko može biti ružan, piše Marks, ali ako on ima novca, on za sebe može da kupi „najlepšu ženu”. Bez novca, dakle, on bi morao da poseduje neke pozitivnije ljudske kvalitete, da bi postigao isti rezultat. Novac nas otuđuje, mislio je Marks, od naše vlastite prirode kao i što nas otuđuje od drugih ljudi. Marksov ugled je potonuo kada je postalo očigledno da nije bio u pravu kada je predskazivao da će radnička revolucija voditi u novu eru gde će svakom život biti bolji. Kada bismo se danas morali osloniti samo na njegov iskaz o novcu koji ima efekat otuđenja, mogli bismo ga slobodno odbaciti kao elemenat jedne pogrešne ideologije. Ali istraživanje Katlin Vos (Kathleen Vohs), Nikol Mid (Nicole Mead) i Mirande Gudi (Goode), koje su objavile u publikaciji Science 2006. godine, ukazuju na to da je Marks, barem u ovom slučaju, naišao na pravi trag. U nizu eksperimenata, Vos i koleginice su iznašle način da navedu ljude da misle o novcu, a da im ne kažu eksplicitno da to čine. Ispitanicima su zadavani zadaci u kojima se od njih tražilo da dešifruju rečenice o novcu. U slučaju drugih zadataka, ostavljale su u blizini svežanj novčanica za igru „monopoly”. Jedna grupa je gledala zaštitu za monitor sa novčanicima u različitim apoenima. Druga pak grupa ispitanika, nasumično izabrana, imala je za zadatak da dešifruje rečenice koje nisu bile u vezi sa novcem, nije videla ni monopoli-novac, niti monitore s novčanicama. U svakom slučaju, oni koji su navedeni da misle o novcu – nazovimo ih grupom novca – ponašali su se različito za vreme eksperimenta u odnosu na one koji to nisu bili. – Kada su im zadavani teški zadaci i kada im je rečeno da im je pomoć na raspolaganju, ljudima u grupi novca je trebalo više vremena da se obrate za pomoć. – Kada se od njih tražila pomoć, ljudi u grupi novca su posvećivali manje vremena pomažući. – Kada im je bilo rečeno da pomere stolice tako da mogu da razgovaraju sa nekim drugim, ljudi u grupi novca su ostavljali veće odstojanje između stolica. – Kada su zamoljeni da izaberu slobodnu aktivnost, ljudi u grupi novca su radije birali aktivnost kojoj su mogli sami da se prepuste, pre nego onu koja bi uključivala i druge. – Konačno, kada su ljudi u grupi novca pozvani da doniraju nešto novca koji su dobili za učešće u eksperimentu, oni su dali manje nego oni koji nisu bili podstaknuti da misle o novcu. Trivijalno podsećanje na novac je napravilo iznenađuje veliku razliku. Primera radi, dok je kontrolna grupa pomagala nekom pri zadatku u proseku 42 minuta, oni koje su podsećali na novac u eksperimentu su nudili pomoć u proseku od 25 minuta. Slično tome, kada je osoba koja je učestvovala u vršenju eksperimenta, a predstavljala se za učesnika, zamolila za pomoć, grupa novca je, pomažući joj, posvetila upola manje vremena od one druge. Zašto nas novac čini manje radim da potražimo ili da pružimo nekom pomoć, ili čak da sedimo bliže nekom drugom? Vos i njene koleginice tvrde da je nužnost oslanjanja na porodicu i prijatelje oslabila onda kada su društva počela da koriste novac, te su sada ljudi bili u situaciju da postaju nezavisniji. „Na ovaj način”, zaključuju, „novac je ubrzao individualizam, ali je umanjio društvene motivacije, što je posledica koja je i dalje uočljiva u ljudskim reakcijama”. To nije nikakvo istinsko objašnjenje zašto se ljudi kada se podsećaju na novac tako mnogo razlikuju u ponašanju, pogotovo imajući u vidu da novac koristimo svakodnevno. Ne zagovaram povratak na jednostavnije vreme robne razmene i autarhije. Novac nam omogućuje da trgujemo – i otuda da profitiramo od posebnih veština i preimućstava koja su nam na raspolaganju. Bez novca bismo bili neizmerno siromašniji, i to ne samo u finansijskom smislu. Ali danas kada smo svesni moći izolacije koju može da ima čak i misao o novcu, ne možemo više misliti o ulozi novca kao da je ona potpuno neutralna. Ako, na primer, lokalno udruženje roditelja želi da sagradi igralište za decu, da li treba da pita svoje članove da to izvedu na dobrovoljnoj osnovi, ili bi trebalo da lansiraju fundraising kampanju, tako da bi mogla da se angažuje neka spoljna firma? Ili, da li treba prihvatiti predlog ekonomiste sa Harvarda Rolanda Frajera koji se zalaže za to da se siromašni studenti plaćaju za dobre ocene? Kada bi novac bio neutralan, ovde bi bila samo reč o tome da li bi prednosti od takvih akcija bile veće od finansijskih troškova. One uistinu često jesu u prednosti – na primer kada roditeljima nedostaje neophodno znanje da izgrade dobro igralište. Ali bilo bi pogrešno verovati da dopuštanje novcu da dominira svakom sferom života nije skopčano sa drugim troškovima koje je, pak, teško izraziti u finansijskim terminima. Project Syndicate Priredio i preveo sa engleskog Dejan Aničić