Zemlja na prodaju

Gazeći po prvom jesenjem opalom lišću, iz istoimene šansone maestra Kozme, razmišljam o tome kada sam prvi put čuo tajanstvenu reč mondijalista. Ne sećam se tačno godine kada se pojavila u našim životima, ali bilo je to nekako u isto vreme kada se pojavila i reč imidž, koju je moj pokojni prijatelj Zuko Yumhur mrzeo više od svega; “Kako su samo upropastili divnu francusku reč ’imaž’, govorio je besno, pa je imidž radije nazivao amidžom. Mondijalista je, dakle, zamenio i potpuno isterao iz svakodnevnog govora kosmopolitu, za koga, u još uvek pouzdanom Vujaklijinom Leksikonu stranih reči i izraza, piše: “Građanin sveta, tj. onaj koji ceo svet smatra svojom otadžbinom, a sve ljude svojim sugrađanima i svojom braćom.” To, naravno, ne isključuje i mogućnost da je kosmopolita i patriota, nacionalista, koji se brine za dobrobit svog naroda, jer svet se ne može zavoleti ako pre toga ne volimo svoju ulicu. Lepo je neko rekao za jednog mondijalistu: “On voli čitavo čovečanstvo, a mrzi svakog pojedinca ponaosob.” Bilo kako bilo, reč mondijalista vlada današnjim političkim žargonom, ali u njenom zvuku krije se nešto provincijalno, nešto slično mondenskom – koren im je isti. Bože, koliko sam samo u životu ispratio reči u modi! Sećam se, više od deset godina vladao je idiotski izraz demokratski centralizam (dve reči koje se potpuno isključuju), a onda su se pojavili otuđeni centri moći, zajedno sa prestrojavanjem u hodu. Još i danas, poneki stari komunista, sada demokrata, pomene kao stilsku figuru ubacivanje klipa kukuruza u točkove napretka, što je čisto ruralna metafora, koja odaje njegovo seosko poreklo. Ne znam, takođe, ni kada su se pojavile prve nevladine organizacije. Wihove preteče bile su, izgleda, mesne zajednice; sumorne prostorije pune ljutog duvanskog dima (u to vreme pušenje još nije bilo zabranjeno), gde su po ćoškovima stajali mali komunistički oltari sa svetim tajnama – crveni kutići. Šta je to crveni kutić, danas već zaboravljena stvar, mada nije prošlo ni trideset godina od njihovog postojanja? To je, dakle, sveti ćošak u kome, pored slike druga Tita, stoji na crvenom plišu prašnjavi prelazni pehar, pun crknutih muva, za najbolju mesnu organizaciju u kraju, uramljena pohvala za društveno koristan rad, Povelja dobrovoljnim davaocima krvi, kao i bronzana bista narodnog heroja čije ime to mesto nosi, koja poput foto-robota liči na bilo koga. Iznad svega, parola crvenih slova: SAMOUPRAVLJANJE – BUDUĆNOST SVETA. Na stolovima sa rasparenim klimavim stolicama leže šahovske ploče potklobučenih izbledelih furnira, na kojima se, umesto laufera, kao zamena, obično nalazi šibica. To je čuveno Beogradsko šahovsko otvaranje, nepoznato u teoriji ove igre, gde se najpre, već na početku, žrtvuje laufer, jer sve nervira ona šibica. U mesnim zajednicama okupljali su se uglavnom siroti penzioneri, zaludne domaćice i bivši oficiri. One su kafkijanski vladale našim životima; u njima su se delili bonovi za sve i svašta, izdavale potvrde o političkoj podobnosti i angažovanom radu – tu su nas sakupljali na vojne vežbe, gde bi nas, obučene u idiotske uniforme, postrojav'o penzionisani pukovnik Morača i sa praznim puškama slao da čuvamo, razumješ ti mene, u slučaju bombardovanja razmilele divlje životinje iz zoološkog vrta i ugrozile živote, razumješ ti mene, drugova i drugarica sugrađana. Ja sam bio zadužen da praznom puškom ubijem slonicu Cicu, ali do bombardovanja je došlo znatno kasnije, 1999, a tada zveri nisu bile dole, na zemlji, nego gore, na nebu. Jednom rečju, mesne zajednice su bile prve nevladine organizacije, ali su njihovi članovi, za razliku od današnjih, bili mnogo stariji ljudi. No, nije čudno što su njihov stil nasledili i modernizovali današnji pripadnici nevladinih organizacija, u stvari, reklo bi se, uglavnom deca oficira i podoficira koje su u detinjstvu držali više nego strogo. Wihova današnja agresivnost u politici potiče iz nekoliko izvora, a jedan je, svakako, teška narav očeva koji se vraćaju iz trupa umorni, natečenih nogu u čizmama, u kuhinji gde im ih svlače i u kojoj se radio-aparat nalazi uvek, ko zna zbog čega, valjda da ga deca ne diraju, na vrhu kredenca. Još u ranoj mladosti slušali su svi istu rečenicu: “Nemoj tu da mi filozofiraš!” Wihova mondijalistička vokacija potiče takođe i iz službovanja očeva, koje su često premeštali, zbog potrebe službe, u Rijeku, Pulu, Sežanu ili Videm Krško. Proveli su svoje najlepše godine detinjstva i mladosti u tim divnim sredinama, doživeli prva prijateljstva i prve ljubavi, pa im je dolazak u Beograd predstavljao pravu moru, a njegovi stanovnici, oličenje srpskog nacionalizma. Zbog toga ih je, verovatno, najmanje iz Beograda, bar kada su agresivne mondijalističke nevladine organizacije u pitanju. Naravno, u ovom malom ogledu govori se samo i isključivo o nevladinim organizacijama koje se bave politikom, nipošto o onim za zaštitu leptirova ili o onim što vode brigu o psima lutalicama. Zanimljivo je da na čelu organizacija o kojima je reč stoje u najvećem broju slučajeva žene, i to uglavnom neprivlačne spoljašnosti – ne mešam se u njihov bogati unutrašnji život. Usamljene i zanemarene, one se agresivno ustremljuju na čitavo čovečanstvo, baš kao rodonačelnica njihove vrste, Sokratova supruga Ksantipa, za koju u leksikonima piše da je bila zla žena, aspida, oštrokonđa i goropadnica. Uglavnom u rasturenim brakovima, ostavljene od muževa, koji su pobegli glavom bez obzira, one usrećuju čovečanstvo svojim idejama. Za najviše njih, koji čeznu za Evropom, ona je obećani raj, pun izloga zatrpanih bogatstvom, lepih, učtivih i dobro odevenih ljudi na ulicama – sređeni, sanjani svet. Ima u tome nečega strašno naivnog i provincijalnog; ceo jedan narod putovao je u drugu zemlju da se obuče, za razliku od Šveđana, na primer, koji ne odlaze u Dansku da kupe klompe, ili od Engleza koji ne putuju u Škotsku da kupe tvid. Italija je prva domovina mondijalista, njene buvlje pijace, izlozi na Via del Korso u Trstu, “Upim”, “Standa”, “Koin”... Zapad, to je šest kesa i natečene noge u vozu u očekivanju svireposti carinika i rečenice “Otvorite kofer!” Sve te lepe, mirišljave stvari, u predivnim pakovanjima, za razliku od naših, koje su se pakovale u novine, rodile su jednu neverovatnu čežnju za Evropom. Tako, nisu ni primetili da je Evropa već odavno stigla u Beograd, pun butika najluksuznije robe velikih čuvenih firmi i da više nije potrebno nigde putovati da bi se čovek obukao ili kupio najkomplikovaniju elektroniku, a uveče, mirno sedeo kod kuće i gledao glupe španske serije. U Evropu, u Evropu... u trenutku kad ona, uz monetarnu grmljavinu koja stiže iz Sjedinjenih Država, podrhtava u neizvesnosti za budućnost. Trese se Amerika, a bankari samo što ne polete kao lastavice sa visokih spratova svojih banaka, baš kao u filmovima o 1929; svemoćni japiji ostaju bez posla i udobnosti u kojoj su živeli, osećajući sve više istanjenost đonova svojih elegantnih cipela. Porodice ostaju bez teško stečenih domova kupljenih na kredit, posle tri neplaćene rate. Deca se ispisuju iz luksuznih koledža i upisuju u javne škole izložene nasilju i drogi; nema više lečenja na privatnim klinikama, gde se jela biraju po jelovniku, već se odlazi u javne bolnice da se na pacijentima vežbaju studenti medicine, i taj talas stiže lagano do Evrope o kojoj još uvek sanjaju naši mondijalisti, koji nikada nisu živeli u njoj duže od tri dana šopinga, pa ne znaju nemilosrdnost džinovske trake što, od petka do petka, melje službeničko meso, praveći od njega hamburgere. No, ta neuzvraćena ljubav ka Evropi, ma koliko bila bučna i svake večeri prisutna na televiziji; otputovao, doputovao, razgovarao sa evropskim ministrima, ispraćen sa optimizmom i zabrinutošću, itd... ipak je privilegija uskog sloja ljudi; otiđite na Kalenića pijacu pa pitajte tetkicu koja prodaje veze šargarepe i zeleni ili brkajliju iz Ivanjice za brdom krompira, da li su zabrinuti što nas Evropa još ne prima – smatraće da ste načisto poludeli. Kakva Evropa! Gledaj od čega živiš. A i da uđu u tu obećanu Evropu, prodavaće se bledi krompir bez ukusa iz Holandije, a ne onaj iz Ivanjice. Za to vreme, Beograd peče paprike mezeteći usput po avlijama uz hladno pivo. Pored ostalih stvari, jedna mu najviše nedostaje – to su tegle za ajvar i boce za kuvani paradajz. Na sreću, gumice za tegle je sačuvala keva, kojoj smo se rugali zbog toga, a sakrila je i sve zapušače od popijenih flaša, a njih nije bilo malo. Dok pijuckam sa tim divnim beogradskim narodom, koji se sprema za dugu i oštru zimu, razmišljam o onima koji nas vode. Mislim da bi himnu “Bože pravde” trebalo zameniti pesmom “Hajde Jano, hajde dušo, kuću da prodamo, da prodamo, Jano dušo, samo da igramo...” PRODAJEMO ZEMLJU Ova tabla, koja bi po svemu trebalo da stoji na vratima nekog od naših ministarstava, obešena je o kiosk za prodaju cveća na Kalenića pijaci.