NOBELOVA NAGRADA 2008: LE KLEZIO Život je ipunjen ludostima

Ako zaista želite da znate, više bih voleo da se nikada nisam rodio. Mislim da život isuviše zamara. Naravno, sada je sve svršeno i ja tu ne mogu ništa da izmenim. Ali će uvek negde duboko u meni ostati ta želja koje nikada neću moći sasvim da odagnam i koje će sve kvariti. Sada valja brzo stariti, prevaliti godine što je moguće brže, ne osvrćući se ni levo ni desno. Treba podneti sve male ujede postojanja, trudeći se da ne patimo preterano. Život je ispunjen ludostima: malim, svakodnevnim, ali strašnim ludostima, ako ih dobro pogledate. Živimo u veoma nepouzdanom svetu. Treba da budemo obazrivi prema onome što vidimo, da budemo nepoverljivi prema svemu što čujemo, svemu što nas dodiruje.” Ove reči je Le Klezio izgovorio ranih osamdesetih prošlog veka. Danas, kada je gotovo duplirao te svoje godine, bar na osnovu onoga što nam je podario u pisanoj formi, nije umnogome odstupio od tog gledišta. Šta je navelo ovog tada mladog intelektualca da toliko miniciozno i, reklo bi se, hladne glave zaroni u tajne bitisanja i dostojanstveno, na svoj način, vlada njima? Koliko su tome doprineli neobični detinji dani i egzotična putovanja kojima se iznova vraća? Žan-Mari Gistav Le Klezio je rođen 13. aprila 1940. godine u Nici i prve godine svog detinjstva provodi u malom mestu u paklenim godinama Drugog svetskog rata. Odgajali su ga majka i baka koje su mu i udahnule ljubav prema književnosti i pisanju. Otac, Raul Le Klezio, kao britanski lekar je 22 godine boravio na afričkom kontinentu, u Kamerunu i Nigeriji, i mali Le Klezio sa majkom prvi put putuje kod oca 1948. i taj prvi a zakasneli susret ostavlja neizbrisiv trag u duši odraslog dečaka i često pohodi njegova književna premišljanja. U Nici, rodnom mestu kome se uvek vraća, završio je srednju školu i filozofski fakultet. Vojni rok je odslužio u Tajlandu i Meksiku a tokom života je putovao u Južnu Ameriku, na ostrvo Mauricijus, Tajland, u Meksiku čak živi četiri godine sa Embera Indijancima. Danas je nastanjen u ovoj zemlji sa porodicom, ženom i dve ćerke, gde od 1977. predaje književnost na univerzitetu. Le Klezio je odrastao u bilingvističkoj porodici, uz oca Engleza i majku Francuskinju. U doba kada je počeo da piše živeo je u Engleskoj i imao ozbiljnu nameru da svoje rukopise objavi na engleskom jeziku. Međutim, ipak je pisao i objavljivao na francuskom jeziku jer su prevagnuli njegov mediteranski duh podržan averzijom prema industrijskom svetu, osećanje da se preko francuskog jezika vezuje za drevne kulture i još, pri tom, suprotstavljanje engleskoj kolonijalizaciji ostrva Mauricijus na koje su se davno iselili njegovi bretanjski preci. To je jednom i sam obrazložio: “Za mene ostrvljanina koji je navikao da sa morske obale posmatra teretne brodove, koji se potuca po lukama poput čoveka koji korača bulevarom, a taj bulevar ne pripada nijednom kvartu niti jednom gradu, nego svim kvartovima i gradovima – francuski jezik je moja jedina otaybina, jedino mesto u kojem obitavam.” Le Klezio piše od sedme godine ali prvi roman objavljuje 1963. Le process verbal (Zapisnik). Za njega je pisanje pitanje života, uslovljeno unutrašnjom potrebom. Ubrzo ono postaje mehanizam odbrane od drugih ljudi, način da pobegne od zapadnjačkog sveta, “veštačkog i agresivnog”, a istovremeno otpočinje potragu za samim sobom i za ljudskim bićem uopšte, ali upuštajući se u pustolovine i istražujući tuđa iskustva. Još u ranim delima otpočeo je sve svoje teme i opsesije koje i dalje ispunjavaju stranice njegovih knjiga. Sunce, more, vetar, usamljenost, priroda, izgnanstvo u svetu tehničke civilizacije, neprestano pohode sva njegova dela, bilo da su to romani, priče, romanse, eseji, putopisi. Lžedžtase materielle (Materijalni zanos, 1967) je roman koji govori o smrti, apsurdu, pisanju, kulturi, gradu. Romani Le delugue (Potop, 1966), Le livre des fuites (Knjiga begova, 1969), La guerre (Rat, 1970), Les geants (Divovi, 1973) opisuju nasilje i izgubljenost u savremenom svetu od kojih valja pobeći. Ponekad je taj beg u neki drugi, daleki i nestvarni svet u koji neizbežno vode opojna sredstva (esej Mydriase/Midrijaza, 1975) ili onaj često zaboravljeni svet, pun svetlosti, boja, mirisa i spokoja (roman Lžinconnu sur la terre/Nepoznat na zemlji, 1978. i priče Mondo i Lullaby, 1979, prevod na srpski jezik Branka Stanisavljević, 2002). Zapadna Sahara odakle je rodom njegova žena Žemija inspiracija je i zagonetka koju valja odgonetnuti u romanu o čudnom svetu jednostavnih ljudi kojima zlo, bol, muka i smrt nisu strani, ali oni uspevaju da ih podnose sa pomirenjem i gotovo vedrinom (Desert/Pustinja, 1980). Sa svojom ženom ispisuje putopisnu knjigu Gens des nuages (Pleme sa oblaka, 1997) u kojoj pripovedaju jednim delom o plovidbi u susret ličnostima iz legendi, njenim precima. Le Kleziov poziv na okretanje prirodi nije rusoovski povratak prirodi, za njega je “svet koji je stvorio čovek takođe priroda”, njegovi gradovi nisu samo čudovišta već imaju svoje čarolije i tajne. Esej Trois villes saintes (Tri sveta grada, 1980) ne govori o gradovima, već o duši. Za roman Le chercheur džor (Tragač za blagom, 1985) kažu kritičari da je autobiografski, a Le Klezio dodaje: “Tu knjigu sam napisao donekle sa mojim dedom. To je njegova povest, povest čoveka koji je trideset godina svog života proveo tražeći blago i, kada je našao skrovište, ono je bilo prazno. Za mene je ova povest bila kao nedovršena priča koju je pisanjem romana trebalo dovršiti.” Knjigu Lžafricain (Afrikanac, 2004, prevod na srpski jezik Mina Aksentijević-Hemard, 2005) kritičari svrstavaju u portrete, kao i Diego et Frida (Dijego i Frida, 1994, prevod na srpski jezik Nada Bojić, 1999), i takođe u autobiografska dela jer prati gotovo precizno neke datume i činjenice vezane za životni put njegov i njegove porodice, naročito oca. Ova knjiga je dragocena i piscu i nama čitaocima: piscu – da sabere sve pečate koji su se duboko utisli u njegovo mlado telo i rađajuću dušu, a nama – da razotkrijemo tajne sveprisutnog sunca, mora, čije su obavezne gradacije vasiona i kosmos. “Ali spolja, kuća je bila lepa. Lalabaj sede na doksat, nasloni se leđima na jedan stub i zagleda se u more pred sobom. Bilo je lepo, tako, samo uz šumove mora i vetra koji je zujao između belih stubova. Kroz ova uspravna debla, nebo i more izgledali su kao jedno. Ovde čovek nije više bio na zemlji, nije imao korenje. Devojka je disala polagano, uspravljenih leđa i potiljkom prislonjenim uz topli stub, i svaki put kad bi vazduh ušao u njena pluća, kao da se nanovo uzdizala ka vedrom nebu, iznad površine mora. Horizont je bio tanka nit koja se poput luka savijala, svetlost je pružala svoje pravolinijske zrake, a ona se osećala kao da je na nekom drugom svetu, na bočnoj strani prizme” (Lalabaj). Bomon i Rok, ličnosti iz zbirke priča La fievre (Groznica, 1965, prevod na srpski jezik Maristela Veličković, 1987), jednako kao i Lalabaj (lullaby na engleskom znači uspavanka), zapadaju u stanje koje Le Klezio jednim imenom zove “groznica”. Ličnost otkriva “sopstvena čula, otkriva da živi, otkriva sebe u odnosu na spoljni svet, ali i sopstvenu usamljenost” i tada “telo postaje deo sveta, svet postaje telo. Materija od koje smo sačinjeni ostaje unutar našeg ljudskog lika, ponekad, kao nekom osmozom, može da prodre u spoljnju materiju. Svest o sebi se otkriva prema beskraju i ličnost se prepušta zanosu koji ga dovodi do postizanja nekakvog sklada sa svemirom. “I ničeg od svega ne bi bilo da nema sunca, koje je “početak i kraj svega, simbol jasnog viđenja”, pomoć u “otkrivanju stvarnosti koje je najčešće veoma bolno”. Naš Le Klezio s početka teksta, onaj “koga život duboko zamara”, nijednom ne propušta priliku da nagovesti kako ga “taj život istovremeno i bezmerno zadivljuje”, jer tu su sunce, more, vetar, saznanje o toj prisutnosti leči i uči, zaceljuje rane i otvara vrata ka večito prisutnoj potrebi za slobodom. “Prvo sam dobio nešto, a zatim mi je to oduzeto. Ono što mi je neosporno nedostajalo je: otac i detinjstvo koje sam mogao da provedem uz njega, u toplini porodičnog doma. Znam da mi je to nedostajalo, bez tuge i bez posebnih zabluda. Svetlost koju čovek gleda iz dana u dan na licu žene koju voli, ili iskra koju vreba u pogledu svog deteta. To ne može da dočara nijedna slika, nijedna fotografija. Ali, sećam se šta sam dobio prvi put kada sam stigao u Afriku: to je bila sloboda, tako snažna da sam od tog osećanja goreo, on me je opijao i u njemu sam uživao do bola.” (Afrikanac) Roman Revolutions (Revolucije, 2003) na neki način rezimira bogatu i burnu putanju tog oksimorona, pisca ovog sveta i svih ostalih svetova. Za Le Klezija, iako je bio prevođen kod nas još od kasnih osamdesetih, nije se mnogo čulo i pisalo na ovim prostorima. A on je još u dvadesettrećoj bio ovenčan velikom francuskom nagradom Renodo za prvi roman, Zapisnik. Potom za roman Pustinja dobija takođe veliku francusku nagradu Pol Moran (Paul Morand, 1980), da bi, 1994, bio proglašen za najboljeg živog pisca francuskog govornog područja. Trebalo je da nedavno dobije Nobelovu nagradu i da se mnogi kod nas, a to nije redak slučaj sa ovim laureatima, zapitaju ko je taj pisac i da li ga ima na policama naših knjižara. Mnogi možda nisu obratili pažnju kada je Erih Koš pre petnaest godina njemu posvetio esej u svojim Odlomcima sećanja osvrćući se pre svega na činjenicu da je veoma mladi Le Klezio bio “znatna književna veličina, jedan od petorice glavnih predstavnika u to doba pomodnog pravca savremene francuske proze, takozvanog novog francuskog romana, uz Alen Rob-Grijea, Mišela Bitora, Natali Sarot i Kloda Simona”. Vrlo mladi Le Klezio je imao zaslužno mesto i u Gombrovičevim Dnevnicima. “Ozbiljan, inteligentan, iskren, dramatičan i usredsređen. Štampa vidi u njemu vedetu, slavu francuske književnosti – lžheure de promesse, već je poznat u Evropi, ljudi zastajkuju kad ide ulicom. Dvadeset sedam mu je godina, a već tri romana. Zdrav, jak, osunčan, među cvećem Nice, s lepom ženom, popularnost, plaža... Šta poželeti više? NJegovi romani odišu neprobojnim mrakom krajnjeg očajanja, dok on sam, mladi bog u kupaćim gaćicama roni po slanim azurima Sredozemnog mora. Ali ta kontroverzija je suviše potkožična da bi ga mogla stvarno kompromitovati, i tek drugi otrov, mnogo prodorniji, postaje kočija onog pravog otrova. Taj drugi otrov je njegova stvarna lepota. “Potom nastavlja: “Le Klezio se, prema tome, sastoji iz kontrasta: s jedne strane lepota, zdravlje, slava, fotografije, Nica, ruže, kola, s druge strane mrak, noć, pustoš, samoća, apsurd, smrt. Ali, njegova je najveća teškoća u onome što u njemu drema i postoji kao lepo i privlačno... Jedino što bi ga moglo spasti jeste smeh.” Četrdeset godina kasnije, na svečanoj dodeli Nobelove nagrade i u prigodnoj besedi koju je nedavno najavio na francuskoj televiziji gde ga je dočekala vest o nagradi, videćemo, možda, da li je, po Gombrovičevom savetu, prevazišao i tu “teškoću što u njemu drema”.