Dobro jutro, Srbijo!

Bolji poznavaoci Vojvodine iznutra tvrde da uspavljujuća mirnoća Novog Sada po podne – vara. Vojvodina je u stvari tradicionalna, konzervativna i vrlo represivna iznutra, kaže za NIN dr Vladimir Cvetković, saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Politički protivnik se tamo ne pobeđuje nego patosira. Možda otud potiče nelagoda s kojom se prilazi čitanju Predloga Statuta AP Vojvodine koji je Pokrajinska skupština usvojila 14. oktobra 2008. godine i, kako Ustav Srbije nalaže, u ustavnom roku uputila Narodnoj skupštini Republike Srbije. Jer, treba da odlučite da li ćete izazvati intelektualni prezir njegovih pristalica ili, ako imate sreće, samo verbalnu agresiju njegovih protivnika. Nema trećeg. Budući vlasnici „samo se po sebi razume” superiornosti onih koji su u nedavnoj prošlosti zbilja bili u pravu, pristalice Statuta će vas umesto argumentima častiti ovog trenutka dovoljno isključivim atributima „glupo” ili, „neevropski” ili, daleko bilo, „antievropski”. Pošto nemaju staru političku težinu, protivnici Statuta manje su politički opasni, ali okićeni tokom nedavne prošlosti potamnelim akademskim titulama, mogu VAS proglasiti razbijačima onoga što je ostalo od Srbije kralja Petra Ujedinitelja. Mada ga je potpisalo 64 „akademika, univerzitetska profesora, kulturna i javna radnika” Otvoreno pismo upozorenja predsednicima države i vlade, kao i poslanicima u obe skupštine na navodnu štetnost sada već usvojenog Statuta Vojvodine, nije ostavilo bog zna kakav utisak na javnost u Srbiji. Posle 78 dana pod kišom ni manje ni više nego bombi celog NATO, može li ikog u Srbiji uplašiti upozorenje da jedan dokument vodi „stvaranju države Vojvodine u državi Srbiji i secesije subotičkog okruga, a možda i cele Vojvodine”, tim pre što dokumenti sasvim suprotnih rešenja svojevremeno nisu sprečili, nego su po nekima i pospešili, ranije secesije odnosno raspad one bivše države. Jedan od potpisnika Pisma, Jovan Pejin, istoričar iz Kikinde, u „Glasu javnosti” je sasvim dao na volju svome gnevu, pa je zapisao: „Ne postoji nikakav osnov da se Vojvodina smatra višekulturnom i višenacionalnom teritorijom! Ovo je plod mašte, posledica preživelog državnog socijalističkog samoupravnog poretka (voluntarističkog), kojeg smo se jedva oslobodili, a koji je imao za cilj majorizaciju Srba u Srbiji. Zato predloženi Statut Vojvodine predstavlja političku smicalicu radi lakšeg oduzimanja srpskom narodu u Vojvodini prava na život u nacionalnoj državi, ugrožava njegov fizički opstanak i ponižava ga.” Možda će neko to shvatiti kao preterivanje, ali ko god je poslednjih godina malo šetao Vojvodinom morao je da zapazi kako većina mesta van Novog Sada izgleda onako kako su ih Nemci ostavili. Nema preduzetničke živosti, retko ćete gde zapaziti gradnju novih kuća u nizu, kao recimo kad šetate Ibarskom magistralom. Vojvođani, na sasvim suprotnoj strani od strane istoričara Pejina, misle da im ekonomsku krv pije Beograd i da je upravo usvojeni Statut prilika da se nadležnosti Vojvodine konstituišu u skladu sa potrebama njenog pre svega ekonomskog razvoja. Šta se sa te strane smatra da su im učinili vlasnici gledišta gospodina Pejina, sumirao je svojevremeno na, u najmanju ruku, oštar način u najtemeljnijoj poznatoj raspravi vođenoj povodom vojvođanskog pitanja, a u organizaciji Kulturnog centra Zrenjanin, vojvođanski ekonomski novinar Mita Boarov: “Vojvodina je kao specifična regija stvorena unutar jedne evropske imperije sa veoma širokim tržištem i za takvo tržište su i preduzete krupne investicije. U stvari, samo toliko snažni finansijski centri kakvi su za svetske prilike tokom 18. i 19. veka bili Beč i Pešta mogli su preduzeti tako krupna ulaganja kakva su bila ona u hidromelioracioni i transportni sistem u Banatu i Bačkoj tokom 19. veka. Ekonomski udar koji je Vojvodina doživela u poslednjih 15 godina, posle novog sužavanja unutrašnjeg tržišta, po negativnim dimenzijama može se upoređivati sa situacijom posle 1918. godine. Pre 80 godina, Vojvodina je iz države sa unutrašnjim tržištem od četrdeset-pedeset miliona produktivnih potrošača prebačena u okvire tržišta od petnaest miliona mnogo siromašnijih potrošača mnogo siromašnije kraljevine. Posle suženja tržišta na praktično samo osam miliona potrošača u Srbiji, taj udar se može kompenzirati jedino ulaskom u Evropsku uniju.” Hvala na pitanju, ima nas još koji smatramo da je izginuće Srbijanaca početkom 20. veka, ukoliko se ikako moglo izbeći, bilo nepopravljiva glupost. A Statut Vojvodine je predvideo da Pokrajina „može osnivati predstavništva u regionima Evrope i Briselu radi promocije i unapređenja svojih privrednih, naučnih, obrazovnih, kulturnih i turističkih kapaciteta”. „Srbiji bi evropski okvir mnogo pomogao nesumnjivo. Ja nisam evroskeptik nego sam skeptik u pogledu stvarne želje EU da prihvati Srbiju. Nezavisno od ove priče sa Kosovom, da uopšte prihvati Srbiju. Naše iskustvo iz prethodnih godina govori da su jedno pozivi i tople prijateljske reči, a drugo konkretni politički potezi”, kaže Vladimir Cvetković uz napomenu da bi se neke države EU raspale da nije evropskog okvira. Ipak, on smatra da „nije realno” da se dogodi da Vojvodina uđe u EU bez Srbije: „Nema lokalna elita politički kapacitet da izvede tako nešto, mada, svaki je scenario moguć.” Cvetković veruje da kod nas sve i svašta može da ojača dezintegracione procese, pa i ovaj Statut, ali „stvarnog političkog kapaciteta za vojvođanski separatizam nema, i to nije na dnevnom redu”. Vrlo zanimljivu protestnu analizu Predloga Statuta Vojvodine javnosti je u vidu plaćenog oglasa ponudila i Demokratska stranka Srbije, tvrdeći da Statut Pokrajini daje obeležja i nadležnosti koji su svojstveni samo suverenoj državi, a otvaranje predstavništva u Briselu, po DSS-u, spada u takve. Analiza DSS gubi iz vida samo nekoliko bitnih političkih detalja. Ustav Srbije je krajem 2006. godine napisan kao rezultat neviđenog kompromisa Demokratske stranke, i tada jačih SRS-a i DSS-a, a na narodnom referendumu je jedva potvrđen uz pomoć Bajatovićeve televizijske dojave o pripremljenom Čekuovom vatrometu i Tadićevog uveravanja da je važno raskrstiti sa Miloševićevim ustavom a „onda ćemo ga menjati”. Ali da ne bi patrijarha Pavla, ni to ne bi pomoglo. Tada je zbilja izgledalo da je uslovljavanje neviđeno velikog broja ustavnih rešenja donošenjem posebnog zakona, recimo rešenja o povratku imovine Pokrajini, ne može biti čvršća garancija protivnicima širenja vojvođanske autonomije. “AP Vojvodina će raspolagati onom zgradom, banovinom, i još nekim stvarima – i to je to”, rečeno je tada iz DSS-a, dok je tada radikal Tomislav Nikolić, sve oslanjajući se na broj radikalskih i DSS poslanika, tvrdio: „Da pokrajina raspolaže sopstvenom imovinom ne može biti zapisano u ustavu, naročito ne može da raspolaže prirodnim bogatstvima.” U međuvremenu su se parlamentarno-političke prilike toliko promenile da DSS nije mogao da skupi dovoljan broj poslanika za kvalifikovanog predlagača sopstvene varijante vojvođanskog statuta, a u Statutu Vojvodine piše: “... U javnoj svojini AP Vojvodine su pokretne i nepokretne stvari utvrđene zakonom i Statutom, a pre svega stvari u javnoj svojini koje u trenutku donošenja ovog statuta na osnovu zakona koriste organi AP Vojvodine i javna preduzeća i ustanove čiji je ona osnivač.” A da se i ne pominje da je Statutom predviđeno da sama pokrajinska skupština privremeno pokrajinskom skupštinskom odlukom može urediti stvari od pokrajinske važnosti koje je propustio da uredi republički parlament zakonom. VLADA KOJE DRŽAVE: Predlogom Statuta Vojvodine Izvršno veće Vojvodine postaje vlada, Bojan Pajtić postaje premijer, a dosadašnji sekretari pokrajinski ministri. A DSS je smatrao da izbor imena organa pored formalne ima i suštinsku stranu: „Takav je slučaj kada se za organizacione oblike pokrajinskih organa uprave koristi termin ministarstvo, kao što je to danas na nivou Srbije kao države, čime se jasno nagoveštava namera da se Statutom Vojvodine konstituiše država u državi.” DSS je pravnički suvoparan, ali već pomenutog Jovana Pejina pravnička norma ne ograničava: „Podsećamo da su na teritorijama bivše SFRJ naseljenim Srbima koje su imale vladu nastale države, a da su na svim srpskim etničkim teritorijama na kojima su osnovane akademije nauka one pre svega, i ne samo one, proizvele od Srba odvojene, na antisrpstvu zasnovane, nove nacije. Nikada u istoriji sveta na jedinstvenoj državnoj teritoriji nisu u dužem periodu postojale vlade, a da država nije uništena cepanjem teritorije ili ukidanjem suvišne vlade.” Naravno, ne postoji niko na svetu sa kim bi se mi, i u ovoj stvari, mogli porediti, ni Francuska nije prikladna, ni Španija ni Portugalija. A tek da bi između Vojvodine i Bavarske moglo biti išta slično, ni govora. Ipak, čitaoci NIN-a bi mogli sami sebe da zapitaju: doživljavaju li Bavarsku kao suverenu državu, ili ne daj bože, kao državu u državi Nemačkoj? E pa Bavarska ima svoj Ustav, vladu, ministre, a ovih dana čitamo i u kakve se muke uvalila sa pokrajinskom bankom. I da ni to ne bude malo, u bavarskom ustavu je zabeleženo da postoji i bavarsko državljanstvo, što će, a inače nikad nije, detaljnije biti uređeno posebnim zakonom. Mada Srbiji nije potreban bavarski primer da zna da jedan statut ili ustav nije dovoljan da se bude ili ne bude država. SREM, BANAT I BAČKA: Ova novinarka mora da prizna da je nije samo nedostatak pravnog obrazovanja držao u višegodišnjoj zabludi da je Novi Sad glavni grad Vojvodine. Utešno je što ga je takvim smatrao, u Vojvodini često citirani, Klaudio Magris, koji za Novi Sad kaže kratko: „Predeo je prelep.” E pa, u pravnoj su zabludi bili oboje: „Ustav izričito predviđa da u Srbiji samo Beograd ima status glavnog grada i da se njegov položaj iz tog razloga reguliše posebnim zakonom o glavnom gradu, dok se svi ostali gradovi, pa i Novi Sad, osnivaju i položaj im se uređuje isključivo zakonom kojim se uređuje lokalna samouprava”, osvešćava nas DSS. Ali, skupština Pokrajine će očito rizikovati već zaprećenu giljotinu Ustavnog suda i u ovoj stvari. Kao što domaće štediše imaju sećanja ravna noćnoj mori, koja opravdavaju njihov aktuelni strah od domaćih posledica svetske finansijske krize, tako i čuvari „otadžbinskog interesa” u Srbiji imaju razloga da podozrevaju od svakog rešenja koje i u najmanjim naznakama sluti na dalje cepanje države. Tako je odredba Statuta prema kojoj se Vojvodina sastoji od tri geografske oblasti: Srema, Banata i Bačke, a propisano je da će pokrajinskom skupštinskom odlukom biti formirano sedam pokrajinskih upravnih okruga sa sledećim sedištima: na teritoriji Bačke u Subotici i Sremu, na teritoriji Banata u Kikindi, Vršcu, Pančevu i Zrenjaninu i na teritoriji Srema u Sremskoj Mitrovici. E, ova rešenja su izazvala gotovo histeriju. Mada prva podela, poput Novog Sada kao glavnog grada, oduvek cirkuliše među neprosvećenim svetom. Nije tajna da je mađarska nacionalna manjina, mada joj udeo u stanovništvu Srbije, kao i Srbima uostalom, opada, nije dakle tajna da je mađarska nacionalna manjina koncentrisana u osam opština na severu Bačke, da teži personalnoj, a ne bi odbila ni razgovor o teritorijalnoj autonomiji. Sabirajući sve ovo, za otadžbinski interes zabrinuti intelektualci su prozreli krajnju nameru da se sever Bačke, odnosno subotički okrug, odvoji od Srbije i Vojvodine. Svejedno ili možda baš zato što je već narečeni Magris Suboticu opisao kao „grad veličanstvenih falsifikata i kršenja pravila”. Bojan Pajtić je usvajanje Statuta pozdravio sa „Dobro jutro, Vojvodino!”. Pa onda, i „Dobro jutro, Srbijo!” ŽOLT LAZAR, sociolog, Novi Sad Vojvodina ne može u EU bez Šumadije Slažete li se sa mišljenjima da su u Srbiji, nezavisno od vojvođanskog pitanja, na delu dezintegracioni procesi različite vrste? - Svakako da u Srbiji postoje dezintegracioni procesi, međutim Statut Vojvodine nije dezintegracionog karaktera. Taj Statut je pre svega pokušaj da se u značajnijoj meri ovlada dohotkom, prihodima Vojvodine. Momenat je pre svega ekonomski. A zatim i da se vrate određene institucije, koje su Vojvodini neophodne za funkcionisanje, kao što su neophodne i bilo kom delu Srbije, recimo meni je konkretno zanimljiv Statistički zavod Vojvodine, koji je svojevremeno ukinut, a poslove koje je radio Vojvođanski zavod za statistiku sada ne radi Republički zavod za statistiku. Mislim pre svega na praćenje privrednih kretanja. Mislite li da bi Vojvodina, pod bilo kojim uslovima, u Evropsku uniju mogla da uđe pre ostalog dela Srbije? - Ne, ne. Nema načina. Dobro poznajem mehanizme evropskih integracija, regionalnih integracija, bavim se time – nema nikakvog načina. Tome, dakle, ne vodi ni otvaranje predstavništva Vojvodine u Briselu? - Ako je to konzulat ili ambasada, onda bi to bilo to. Ali ako je predstavništvo Vojvodine, Novog Sada, Subotice, Beograda, Niša, Šumadije, koje nema nikakve političke ingerencije, koje ne izdaje vize, ne potpisuje međunarodne sporazume, onda ne vidim u čemu je problem. Da, i Crna Gora je imala u Americi trgovačko predstavništvo, koje je preraslo u diplomatsko? - Crna Gora je i u bivšoj SFRJ i u SRJ bila republika, to znači država članica Federacije. Vojvodina to nikada nije bila. Mislite li da bi Vojvodinu trebalo regionalizovati na: Srem, Banat, Bačku ili na drugi način? - To je jedna stara regionalizacija o kojoj bi istoričari mogli više da vam pričaju, samo tu nedostaje još jedan region, region Baranje, koji više nije u Vojvodini. Vojvodinu bi trebalo regionalizovati po ekonomskim područjima i čini mi se da je dobra osnova podela na okruge, koja je svojevremeno urađena, s tim što bi Srem trebalo podeliti na barem dva okruga. Da li su u pravu oni koji smatraju da je Vojvođanska akademija nauka simbol državnosti Vojvodine? - Veoma sam obazriv oko toga i ako se rukovodim logikom sociologije, nauke kojom se bavim, moram da uvažavam i ja uvažavam državni suverenitet, odnosno vezanost nacionalnih institucija za suverenu državu, onda nema logike da Vojvodina ima akademiju nauka. Ali imajući u vidu specifični značaj Vojvodine za srpsku kulturu i nacionalnu svest pre njenog prisajedinjenja Srbiji i Kraljevini SHS, nekakav ogranak SANU bi trebalo da bude vezan za Vojvodinu. Ako bi od jedan do deset trebalo da ocenite korist koju će ovaj statut doneti Vojvodini, u odnosu na vaša očekivanja, koja bi to ocena bila i da li on može štetiti Srbiji? - Poznati su mi, ali nisam potanko analizirao sve aspekte Statuta, ali bih bio dosta siguran da kažem da on Srbiji ne može da šteti. Korisnost Statuta za Vojvodinu ocenio bih ocenom 8. TOMISLAV ŽIGMANOV, filozof i publicista iz Subotice Radije u VANU nego u SANU Mislite li da u Srbiji traju dezintegracioni procesi različite prirode? - To su budalaštine i dolaze iz usta onih koji državu razumijevaju kao jedan organizam. Suvremena država je pluralna, decentralizirana i podrazumijeva različite oblike vlasti, različite nivoe odgovornosti... Nikakva dezintegracija u Srbiji nije na djelu. Dozvoljavate li mogućnost da Vojvodina jednom bez ostatka Srbije ili pre ostatka Srbije uđe u Evropsku uniju? - To su samo snovi koji se nikad neće ostvariti, a takve snove nitko ni ne sanja. Nema inicijative, ni političke zamisli da se Vojvodina na bilo koji način odvoji od Srbije i onda eventualno kao samostalna jedinica uđe u Evropsku uniju. To su samo projekcije poraženih snaga koje su Srbiju gledale kao jedinstvenu, monolitnu, svetu majku državu 19. stoljeća. Smatrate li da je Vojvođanska akademija nauka i umetnosti nacionalna institucija i ako jeste, kog nacionalnog identiteta je izraz? - VANU je regionalna institucija. Nastala je na nivou potrebe da se vojvođanske specifičnosti u nacionalnom smislu bolje elaboriraju, ispolje, jer je karakteristika rada SANU bila prije svega okrenuta ka istraživanju samo jednog segmenta, jednog nasljeđa pluralne scene u Vojvodini. Ne vidim u VANU nikakvu nacionalnu nego regionalnu instituciju koja će se baviti primjerenijim sadržajima vojvođanskog društva. Ne vidim tu neku vrstu problema, jer moderne države u postmoderno vrijeme podrazumijevaju naročite vrste organizacija, nastale u različitim okvirima i regionalnim segmentima. Pošto VANU praktično postoji već pet godina, da li je odigrala ulogu koja joj je namenjena? - Nažalost, nije. Weni rezultati nisu vidljivi. I SANU i drugim kulturnim institucijama u Srbiji vi prigovarate na etnocentrizmu. Da li je formiranjem VANU taj problem prevaziđen? - Značajan broj onih koji su postajali akademici ne samo da je pripadao samo jednom narodu nego jednom političkom, klanovskom dijelu toga naroda. Ima mnogo problema oko politike priznanja različitosti u Srbiji. Samo jedan od problema je dodjeljivanje nagrada onima koji su na međunarodnom planu nešto učinili. Nije moguće da najcitiraniji profesor iz oblasti matematike u Srbiji, koji dolazi sa vojvođanskog fakulteta i pripadnik je druge narodnosti, ne bude član SANU.