Rasizam na lokalu

Protesti građana u Ovči privremeno su prestali, ali ne i akcije građana ovog naselja usmerene na sprečavanje Roma da im postanu susedi. Za raznim argumentima posežu meštani Ovče, indikativno sličnim argumentima koje su prethodnih godina koristili stanovnici Kamendina u Zemun polju i naselja Dr Ivan Ribar na Novom Beogradu. Beogradske vlasti bile su popustljive prema stanovnicima naselja prethodno viđenim za izgradnju socijalnih stanova u koje bi trebalo da budu smešteni Romi koji u neljudskim uslovima žive ispod Gazele. Da li će novi gradonačelnik Dragan Đilas biti čvršće ruke i omogućiti vekovnim stanovnicima Beograda da umesto kartonskih kutija dobiju zidove? Iz Skupštine grada obećavaju da je stvar rešena, ma šta o tome mislili u Ovči. Obećavaju i da će odabir porodica koje mahom nemaju nikakva dokumenta biti strog da ne bi bilo zloupotrebe. Na ledini na kojoj uveliko rade bageri, 130 romskih porodica dobiće uslove za život dostojan čoveka. Oko četiri hiljade ljudi u pedesetak kvadrata prvi put u životu imaće kanalizaciju, vodu, struju. Iako gradske vlasti tvrde da će ostatak socijalnih stanova, čak 270, biti namenjen za socijalno stanovanje i za neromske porodice, a ostatak od stotinak porodica koje žive ispod Gazele biće premešten na druge lokacije u gradu, u Ovči su neumoljivi. Oni jednostavno ne žele nijednog komšiju romskog porekla. U nedostatku već poznatih argumenata, manjak infrastrukture, manjak mesta za nove đake u školi, manjak mogućnosti za zdravstvene usluge i tako redom, u Ovči su se dosetili ustavnih prava. Tako se rumunska zajednica od tri hiljade stanovnika pozvala na ustavnu zabranu nasilne promene etničke strukture stanovnika. Jasno je da se ta ustavna odredba može odnositi na grad, ali ne i na deo grada, odnosno na jednu mesnu zajednicu. Baš kao što je jasno, nakon svega, da niko u glavnom gradu, a verovatno ni u celoj Srbiji, ne želi Rome za komšije. Svesni da im smeta način života Roma, građani Srbije često previđaju da taj način života upravo proističe iz nehumanih uslova. Svesni da se u datim uslovima ni sami ne bi bolje snalazili, Srbi i Rumuni i ko zna ko još, ostali su bez toliko solidarnosti da ne žele ni da gledaju probleme siromašnih. Posebno ne siromašnih Roma. Da je reč o etničkoj distanci, potvrđuje i kontradiktornost argumenata na koje se meštani Ovče pozivaju. Đurica Šipoš, odbornik i član Organizacionog odbora protesta, najpre kaže da će sve biti u redu ako vlasti prvo izgrade infrastrukturu, pa onda presele Rome. Potom se predomišlja, pa kaže da vlast mora da poštuje želju tri hiljade poreskih obveznika i ne troši novac na izgradnju stanova u Ovči ako oni to ne žele. “Na dve i po hiljade Roma, koliko živi na levoj obali Dunava, dovešće nam još pet hiljada i imaćemo ih ukupno osam hiljada. Nevažno je da li je neko dete iz tih porodica već preraslo za školu ili ne, ovde, jednostavno, nema mesta više ni za jednog đaka. Gradske vlasti falsifikuju broj tih ljudi u šestočlanim porodicama. Govorimo o ljudima koji nemaju posao, pa ni minimum tehničke kulture. Ko će njih naučiti da koriste veš mašinu i bojler?”, pita se Šipoš. Odgovarajući na sugestivno pitanje, on se složio da se u rešavanju problema Roma mora od nečega jednom krenuti, “ali ne u Ovči”. “Osim toga, u rešavanju tog problema mi vidimo diskriminaciju. Jer stanove dobijaju ljudi koji nemaju obrazovanje, ne znaju jezik i ne rade. Dok oni koji imaju fakultet i rade, ne dobijaju ništa. Grad donosi odluke protiv naše volje, službe ne odgovaraju na naša pisma i nazivaju to demokratijom. Ovo je diktatura!” Lako je uočiti obrnutu logiku u stavovima meštana Ovče, koja se ne razlikuje od logike meštana drugih naselja u koje je trebalo da se dosele Romi. Ksenofobija u “diskriminaciji” koju vide stanovnici Ovče doseže do osnovnih maksima fašizma, a zaključak je da oni koji su slabiji, bezvredna su rasa i nepotrebno im je pomagati. Sa zadrškom da uvek postoji velika šansa da gradske vlasti ne ispune obećanje, u OEBS-u saznajemo da su neki koraci u cilju integracije Roma u novu sredinu već preduzeti. Celo leto romska deca su pohađala predškolsku nastavu. Nešto starija deca upisana su u tri različite škole, a određeni su i obezbeđeni i posrednici romskog porekla – osobe koje bi decu mogle dovoditi u školu i vraćati ih kući, pomagati im u savladavanju srpskog jezika i drugih poteškoća u školskom gradivu, kao i posredovati između nastavnika i roditelja. Nikola Duvnjak kaže da je ova organizacija uključena u jednu od nekoliko komponenti sveobuhvatnog programa uključivanja Roma. “Bavimo se obrazovnom komponentom. Od navedene pomoći u vezi sa upisom dece u škole i nastave do direktne pomoći kao što je obezbeđivanje kompleta udžbenika, higijenskih paketa, zimske odeće, ranaca, mi pripremamo decu i roditelje za školu”, kaže Duvnjak. U Srbiji postoje 643 nehigijenska naselja u kojima živi po nekoliko hiljada ljudi. Naseljem se, naime, ne smatraju one izdvojene kartonske kućice u kojima živi manje od dvanaest porodica, odnosno manje od stotinu ljudi. Tako u Beogradu, iako se čini da ih je više, ima 141 nehigijensko naselje u kojima živi 58 hiljada stanovnika. Više od polovine romskih domova (55 odsto) nije priključeno na kanalizacioni sistem, a približno dve trećine (66 odsto) nema toalet ni kupatilo u kući. Da li je zbog tih dramatičnih podataka ili sebične potrebe za atraktivnom lokacijom za još jedan tržni centar, gradska vlast odlučila da premesti Rome? To pitanje biće posebno važno kada ispod Gazele nikne novo stakleno čudovište, a još važnije ako se ova akcija ne nastavi na nivou celog grada i Srbije. Današnja gradska vlast nije dozvolila da se pitanje nehigijenskih naselja pomene u izbornoj kampanji, a pogotovo ne lokacija na koju će biti preseljeni Romi. To joj nije bilo od koristi. Da li je na delu humanost ili problem rugla na važnoj saobraćajnici? “Oba”, kaže Živojin Mitrović, koordinator Centra za preseljenje Roma. “Dobili smo dozvolu za izgradnju, tenderski postupak je završen, počeli su radovi, plan je odmakao toliko daleko da nema odustajanja. Gradonačelnik je ovaj put kuražan i neće ga naterati da se predomisli. Nije reč o obećanju nego o nužnosti da obezbedimo njihovo uključivanje u život, zapošljavanje, obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu. Stanovnici Ovče dobiće i ono što do sada nisu imali – tržni centar na četiri hiljade kvadrata, bolje puteve, trotoare, češće autobuske linije i kanalizaciju koju nema niko sa leve strane Dunava.” Populistička politika, podilaženje potencijalnim biračima iz Ovče (Romi nisu birači, jer uglavnom nemaju lična dokumenta) mogla bi da zaustavi izgradnju stanova, ako se dese novi izbori, a da ksenofobičnim građanima ostane nejasno zašto je rešavanje životnih problema romskih porodica van svake diskusije i zašto treba da se stide svog antiromskog stava. Jedna kampanja o bogatstvu romske kulture, o njihovim primarnim željama, o snovima i siromaštvu, makar bi uticala na svest njihovih sugrađana, ako je ne bi sasvim promenila. Nažalost, stav neromskih sugrađana nije kažnjiv iako je zao; navodno, nije ni fašistički iako je netrpljiv prema drugima i ma oko čega se formirao, svodi se na životne navike Roma. Mitrović priznaje da su političke afere i izbori bacili pitanje Roma u zapećak i da je trebalo da kampanja pre pokretanja socijalnog programa bude “agresivnija”. “Osamdeset odsto građana Srbije ne želi Rome u svom komšiluku. Ali niko nema prava da bira komšiju! Svakome neke komšije smetaju, ali moramo biti tolerantni. Ovde nije reč o još jednom nehigijenskom naselju kako strahuju u Ovči, nego o urbanom naselju čije je rešenje nagrađeno na svetskom nivou. Reč je o uskim interesima i rasizmu”, kaže Mitrović. Distanca koju građani Srbije osećaju prema ovom narodu posebno zabrinjava ako se zna da je njihov udeo u ukupnoj populaciji 108 hiljada. Prosek njihovih godina je 27, a prosečni životni vek 30 godina. Među njima je samo devet procenata radno sposobnih zaista i zaposleno. I to na najtežim fizičkim poslovima. Tek trideset odsto je funkcionalno pismenih, a 0,3 odsto sa višom i visokom školom. Ali, problem njihovog obrazovanja svakako ne nastaje pred kraj života. Prošlogodišnje istraživanje UNICEF-a o socijalnoj isključenosti Roma u našem delu Evrope pokazuje da čak 50 odsto romske dece napušta školu zbog lošeg odnosa neromskih drugara prema njima. Iako bi nakon svega bilo lakomisleno verovati u moguću brigu meštana Ovče za razvoj romske dece, jedan njihov argument protiv preseljenja Roma mogao bi da bude osnovan. Ako, naime, sa ciljem da budu integrisani, nekoliko hiljada ljudi bude premešteno na drugu, po svemu humaniju, ali grupnu i zatvorenu lokaciju, kako je integracija moguća? Ne liči li to isuviše na premeštanje iz jedne izolacije u drugu? Sredstva i ljude koji su predviđeni da pomognu programu bilo bi teže obezbediti na nekoliko stotina lokacija nego na jednoj. Međutim, pred sam kraj Dekade Roma kojom Srbija ove godine i predsedava, sveobuhvatnu strategiju uključivanja Roma u društveni život još nismo videli. Romi od te strategije nisu osetili još nikakvu korist, a iz Ministarstva za ljudska i manjinska prava nastavljaju da stižu obećanja. “Postoji strateški plan, pre svega, postoji Akcioni plan za poboljšanje položaja Roma”, kaže ministar Svetozar Čiplić. “Uskoro će biti usvojena i Strategija za poboljšanje položaja Roma. Posebno, što se odnosi na Dekadu inkluzije Roma, postoje mere afirmativne akcije u oblasti stanogradnje, obrazovanja i zdravstva. U oblasti obrazovanja već se nekoliko godina preduzimaju akcije usmerene ka našim sugrađanima Romima srednjoškolske i studentske populacije. Posebno dobri rezultati u ovoj oblasti su postignuti u Vojvodini i na Novosadskom univerzitetu. U oblasti stanovanja su preduzete mere prema uklanjanju nehigijenskih naselja i preseljenje naših sugrađana romske nacionalnosti u urbanistički uređene i stambeno standardizovane objekte. Upravo je akcija u vezi sa Ovčom jedan od aspekata ovog delovanja.” Narod prema kome gajimo te “necivilizacijske predrasude” čini dve trećine siromašnog stanovništva u Srbiji. Romi u nezaposlenosti učestvuju sa do 70 odsto, ali objašnjenja za njihovu nezaposlenost i siromaštvo leže u podacima druge vrste. Statistika govori da u školama i domovima za decu sa posebnim potrebama, zbog nemara sistema, boravi i veliki deo potpuno zdrave romske dece. U tom posebnom vidu segregacije, deca se praktično onemogućavaju za dalje školovanje. U osamdeset odsto slučajeva mladi Romi odustaju od škole nakon četvrtog razreda. Do srednje škole stiže tek dvanaest odsto, a najvažniji razlozi za napuštanje škole su: loš odnos neromske dece prema njima, loš odnos nastavnika, pomoć u kući, nedostatak pristojne odeće, a neretko su mišljenja da čak i ako završe školu, neće dobiti posao. Petar Antić iz Centra za prava manjina kaže da često ti razlozi nisu bez osnova. Naprotiv. U praksi, ovaj centar se svakodnevno sreće sa diskriminacijom Roma u školi, prilikom zapošljavanja, nasiljem koje trpe na ulici, pa i policijskom torturom. “Nisu retki odvojena odeljenja i toaleti za romsku decu u školama. Tako se, od malih nogu, osnažuju ionako snažne predrasude, dok država odbija da pokrene pozitivnu kampanju i da utiče na svest građana. Na nekoliko naših predloga da se takva kampanja pokrene, nismo dobili odgovore”, kaže Antić. On smatra da svako ko organizuje takve proteste protiv Roma mora biti kažnjen za širenje rasne netrpeljivosti, jer ako to nije slučaj, građane ništa neće sprečiti da se iznova bune zbog mogućnosti da im se Romi dosele u komšiluk. “Svaki film, svaki televizijski prilog, svaka priča nastala o Romima napravljeni su tako da pothranjuju ionako izražene predrasude. Onda i same javne ličnosti romskog porekla imaju problem sa sopstvenim identitetom.” Gušenje predrasuda prema Romima deluje kao bajka ako se zna da indirektno i državni propisi onemogućavaju inkluziju Roma, tvrdi Antić. “Da bi se prijavio u Nacionalnu službu za zapošljavanje, građanin mora da ima završenu osnovnu školu. To je uslov koji većina Roma ne ispunjava”, kaže Antić. I nastavljamo da se vrtimo u začaranom krugu. Ako mu nije lepo u školi, ako ga druga deca ugnjetavaju i biju, romsko dete će napustiti školu. Ako nema obrazovanje, neće pronaći ni posao od koga bi mogao pristojno da živi. Kad to dete bude imalo svoju decu, razumeće njihove probleme u školi, pa će im dozvoliti da i oni napuste školu. Jedan romski otac najbolje je sumirao to stanje sveste kazavši za UNICEF: “I šta ja da radim? Nemam penziju, neću dobiti socijalnu pomoć, to znači da moram da zaposlim svoje dete.” Većina romske dece nikada tokom školovanja ne doživi da im učiteljica priđe i pogleda zadatak. Wena bela ruka nikada ne pogladi njihovu kosu. Većina romskih majki sa bebom u naručju nikada neće doživeti da im bela osoba ustupi mesto u gradskom prevozu. Povrh svega, romske porodice ispod Gazele nisu doživele ni da u njihovo ime nevladine organizacije i građani koji se hvale svojim evropskim razumevanjem stvarnosti, uključe i njihov problem u Antifašističku kampanju. Vreme je da se zapitamo: kakav smo to antifašistički narod ako ne vidimo ljude u Romima?