Jedno delo, a dve kadije

Konačno je pravdi priveden Miladin Kovačević, posle Ratka Mladića drugi najtraženiji Srbin. Preko crvene Interpolove poternice za Kovačevićem i Mladićem tragalo se u više od 180 zemalja diljem sveta. Sada tragaju samo za Mladićem, pošto je Kovačević dolijao. Podsetimo: prema pisanju njujorških novina (uglavnom tabloida), Miladin Kovačević, tadašnji student univerziteta Bingamton u državi Wujork i član njihovog košarkaškog tima, 4. maja je u baru “Retskeler” pretukao kolegu studenta Brajana Štajnhauera, zato što se ovaj suviše napadno udvarao devojci Miladinovog druga Sanela Softića. (Kovačević i njegova porodica su, podsetimo i na to, u prošlom broju NIN-a ispričali svoju verziju: Miladin je samo pokušao da zaustavi tuču koja je već bila u toku.) U svakom slučaju, Štajnhauer je završio u komi a Kovačević u zatvoru. Nešto više od mesec dana kasnije, 6. juna, Miladinova majka Branka uz pomoć srpskog vicekonzula u Wujorku Igora Miloševića polaže kauciju od 100.000 dolara. Miladin Kovačević, u iščekivanju suđenja, izlazi iz zatvora, a samo nekoliko dana kasnije i beži iz Amerike, nazad kući u Srbiju. Nedugo potom, studentska tuča poprima razmere diplomatskog skandala, uglavnom zahvaljujući angažovanju njujorških senatora Hilari Klinton i Čaka Šumera. O Miladinu Kovačeviću, koji “opterećuje” odnose Srbije i SAD, razgovaraju i Kondoliza Rajs i Vuk Jeremić. Srbija bi da bude kooperativna, ali joj se u ispunjavanju američke želje – izručenje M. Kovačevića – isprečava srpski Ustav koji zabranjuje ekstradiciju naših državljana stranim državama. Svoju kooperativnost srpska strana, ipak, pokazuje time što najpre hapsi (bivšeg) vicekonzula u Wujorku Igora Miloševića –NIN-u je na početku afere u kabinetu ministra Jeremića direktno rečeno da o njegovoj krivičnoj odgovornosti nema ni govora – da bi ovog utorka, uz Miladina Kovačevića, bio uhapšen i Miloševićev nekadašnji šef, srpski konzul u Wujorku Slobodan Nenadović. Obojici je, drakonski, određen pritvor od 30 dana. Valja primetiti i jednu, slučajnu, podudarnost koja bi ciničnijima mogla da zasmrdi na koordinisano zalaganje za pravedno rešenje slučaja Kovačević: u predvečerje hapšenja, naime, pojedini srpski mediji (B92) objavljuju ekskluzivne, potresne snimke pretučenog Brajana Štajnhauera, dok leži prikačen na bolničke aparate. Čisto da se slučaju da i ova, ljudska, dimenzija. Dakle, zašto je država Srbija uhapsila studenta Kovačevića i diplomate Miloševića i Nenadovića? Ukratko, problem je u privremenom putnom listu, s kojim je Kovačević napustio SAD. Država tereti konzula i vicekonzula da su zloupotrebili svoje (službene) položaje i Kovačeviću izdali dokument i pored krivičnog gonjenja u SAD; Kovačević je, pak, optužen za podstrekivanje na zloupotrebu službenog položaja – mada bi, ako zbog toga neko treba da bude gonjen, to trebalo da bude Miladinova majka Branka. No, da ne cepidlačimo, istraga u ovom smeru ima smisla. Problem je, međutim, što je tokom saslušanja istražni sudija Miladina Kovačevića ispitivao i o tuči u američkom baru. Zašto? Zato što se tom tučom već bavi američko pravosuđe. Time dolazimo do pravne dimenzije slučaja Kovačević. Kako već rekosmo, izručenje ne dolazi u obzir. Kako, onda, zadovoljiti pravdu i Amerikance? Jedna varijanta je da mu se u SAD sudi u odsustvu, a sve istražne radnje ovde (saslušanje Miladina Kovačevića, na primer) sprovedu putem američke zamolnice. Druga mogućnost je da ceo postupak i suđenje Amerikanci ustupe srpskom pravosuđu. Izuzetno važan momenat: ako nema ni zamolnice ni ustupanja, ne sme da bude ni postupka. I tu počinje srpski političko-pravni rašomon. Naime, državni sekretar u Ministarstvu pravde Srbije Slobodan Homen u utorak uveče je rekao: “Ustupljen je predmet radi sprovođenja istražnog postupka.” Međutim, Tanjug iste večeri javlja: “Sjedinjene Američke Države nisu ustupile srpskom pravosuđu krivično gonjenje Miladina Kovačevića, rečeno je Tanjugu u ambasadi SAD u Beogradu.” Borivoje Borović, Kovačevićev branilac, prepričava razgovor kod istražnog sudije: “Na moje pitanje da li se istražni postupak vodi na osnovu američke zamolnice, rekao mi je – ne. Da li je predmet ustupljen srpskom pravosuđu? Odgovor je, opet, bio – ne.” Konačno, republički tužilac Slobodan Radovanović ove srede izjavljuje: “Na kraju krajeva, i nije važno da li je američko pravosuđe sudovima u Srbiji prepustilo slučaj Miladina Kovačevića. Pošto je krivično delo za koje se on tereti u Sjedinjenim Državama kažnjivo i u Srbiji, nema dileme da je naše pravosuđe nadležno za Kovačevića.” Pa je, valjda na osnovu ovakvog tumačenja, istražni sudija Miladina Kovačevića ispitivao i o barskoj tuči, iako je priveden zbog istrage sasvim drugog krivičnog dela – putnih isprava. Radovanović je u pravu kada kaže da naše tužilaštvo može da pokrene postupak i na osnovu saznanja o krivičnom delu, ma gde ono bilo počinjeno. Jedino je zaboravio da kaže da tužilaštvo ima saznanje da se postupak protiv Miladina Kovačevića već vodi u Americi, što nas dovodi do pravnog paradoksa – ne može se za isto delo voditi postupak na dva mesta. U tome i jeste poenta postojanja pravnih mehanizama zamolnica odnosno ustupanja postupka. Očigledno je, iz svega, da se u slučaju Kovačević vode dva paralelna postupka, nasuprot uspostavljenoj pravnoj praksi između država u takvim slučajevima. A sve to na osnovu nekakvog tajnog, političkog dogovora između Beograda i Vašingtona. I šta sad možemo da očekujemo? Nazire se sledeći scenario: uprkos pravnom nonsensu, Kovačeviću će se suditi, i presuditi, u Srbiji. Ako visina presude zadovolji Amerikance, oni će i formalno priznati srpski postupak, pa će nonsens biti prevaziđen. Ako ne, presudiće mu sami, u njegovom odsustvu, a postupak u Srbiji neće nikada ni priznati. U svakom slučaju, ova politička manipulacija pravom opet nam je demonstrirala svu slabost srpske banana-države, u kojoj je povika dvoje američkih senatora odnela prevagu i nad domaćom i nad međunarodnom pravnom praksom.