Ne mrzite Rumune!

Upoznaj, zavolećeš!, uzda se Bukurešt, ulažući više od četiri miliona evra vladinih para u fabrikaciju eventualno boljeg utiska Italijana o Rumunima, odnedavno italijanskim EU saputnicima. “Upoznaj” – podrazumeva posrednika u delikatnom pokušaju, pa su za misiju rumunske vlade odabrani profesionalci italijanske propagande, “Plejtim” i Đanbatista Đanokaro, njegov menadžer. Pronađeni su i angažovani pojedini Rumuni, oni koji su, kako bi se reklo, “uspeli” i saživeli se u Italiji. Ili, kazano rečnikom evrobirokrata – uspešno se “integrisali” unutar svoje nove sredine. Prihvaćeni su od domaćina Italijana. Uz pomoć takvih Rumuna, proizveden je dokumentarni film, urađen je takođe odgovarajući propagandni materijal i organizovane su italijansko-rumunske kontakt-manifestacije. Ministarstvo inostranih poslova organizovalo je različite kulturne događaje u italijanskim gradovima. “Performans” će potrajati do kraja godine, a u finalu, na jednom od trgova Rima a i još nekom od gradova, po jedna “rumunska kuća” gostoljubivo će otvoriti vrata znatiželjnim Italijanima. Kampanja ima naslov: “Rumunijo, zadovoljstvo je upoznati te!” Ideja takve poruke provlači se kroz novinske članke i emisije na televiziji, uz sugestiju da “u venama Rumuna teče i krv Rimljana” (aluzija na Trajanovu kolonizaciju Dacije, u drugom veku n.e.), da je latinski u korenu i jednog i drugog jezika, pa da je normalno očekivati i međusobne simpatije, a nikako antagonizam dva naroda. Iskrsli problem ima veze s kriminalom u Italiji. Senzacionalno orijentisana štampa sklona je da kriminal tobože olako pripisuje imigrantima, i javnost se povela za štampom. Premijer Berluskoni je uočio politički potencijal svrstavanja “borbe protiv kriminala” među ciljeve vladine politike, pa kako je fenomen već doveden u vezu s imigrantima – oštrica Berluskonijevih propisa pala je po njima. Omogućeno je da se svaki “građanin EU” može izbaciti iz Italije automatski, čim se nađe okrivljenim za delo kažnjivo s dve ili više godina zatvora. Ili, pak, ukoliko takav “građanin” ne raspolaže sredstvima za život u Italiji. Javnost Italije reagovala je na odluku sa odobravanjem. Ali, Rumuni nisu. Bez obzira na to što je u službenom žargonu sve vreme reč o “građaninu EU”, Rumuni su razumeli da je vladin propis “protiv Rumuna”. Htelo se ili ne, to je nekako tako, s obzirom na to da je više od milion “građana EU” useljenika u Italiju, poreklom iz Rumunije. Bukurešt se sada angažovao u dva pravca. Prvo, sam je ustanovio stanje stvari – naručio je sondažu italijanskog javnog raspoloženja (aprila 2008). Time se doznalo da upitani Italijani, u 57 odsto slučajeva, “nemaju dobro mišljenje o imigrantima uopšte”, a da 33 procenta anketiranih “ne žele da u Italiji žive Rumuni” (“Internešenel herald tribjun”). Iz kojih razloga “ne žele”, upitali su se posle toga istraživači – ako je svega jedan od deset ispitanih Italijana ikada “imao nešto bliže s Rumunima”, i ako 81 odsto svih upitanih kaže da su njihovi odnosi sa Rumunima koje oni znaju lično – dobri!? Da li je, na primer, dovoljno široko afirmisano u javnosti da Rumuni svojim radom pridonose 1,2 odsto bruto produktu Italije (Karitas, agencija katoličke pomoći)? Da li se zna da neželjeni “građani EU” najčešće priskaču u onim poslovima, za kojima među samim Italijanima nema žurbe da se pronađu – recimo, kao fizički radnici u građevinarstvu (četvorica od svakih deset zaposlenih), čistačice ili negovateljice starih osoba (jedna od svake četiri), a da 72 odsto Rumuna imigranata ima više ili visoko školsko obrazovanje? “Želeli smo da se čuju pravi Rumuni, oni koji su integrisani u Italiji, tu imaju domove i plaćaju porez”, citiran je povodom akcije neobičnog “remonta ugleda” Đanbatista Đanokaro. Taj njegov potencirani izraz (“pravi Rumuni”!) izgleda da upućuje na poentu čitavog propagandnog pokušaja Bukurešta, a to je da se rumunski narod Italiji predstavi time što bi se možda podvukla razlika – ne toliko između “integrisanih” i “neintegrisanih” pojedinaca, već između Rumuna i onih koji jesu iz Rumunije, ali nisu “pravi”. Poruka je zapravo da Italijani, pošto im je teško da ih razlikuju, bez razloga pokazuju netrpeljivost prema Rumunima u celini. Stiče se utisak da su organizatori kampanje imali prilično muke da ne izuste i kažu ono na šta su u stvari mislili – da bi eventualno trebalo razlučiti pojam Rumuna i rumunskih Roma, jer tobože ovi drugi su problem. Da je reč o nevolji “s izgovorom”, sluti se po napomeni pojedinih učesnika kampanje da “nisu svi Rumuni Romi”. Kampanja u italijanskoj javnosti će se produžiti, zato što “jedna kampanja nije više nego samo polazak na dugačak put”, citirana je Oana Marinesku iz Generalnog direktorata za komunikacije i diplomatiju u javnosti, u Bukureštu. Italija treba da vidi “da Rumuni i Rumunija podrazumevaju više nego kriminal”. Jedna istovetna rumunska kampanja je u toku i u Španiji, verovatno zbog toga što Bukurešt i tamo uočava problem. Međutim, Pjetro Vulpijani, iz italijanskog saveta za borbu protiv diskriminacije (UNAR), nije uveren u plodotvornost rumunske inicijative. “Bilo bi lepo da su i Romi obuhvaćeni kampanjom” i da je kampanja povedena uz ambiciju da se smanji netolerancija uopšte, i prema Rumunima Romima, “a ne prema samo jednoj specifičnoj grupi”, smatra Vulpijani. Ovako, efekat će se potrošiti “s prvim sledećim incidentom”. Teško ga je izbeći, s obzirom na to da je povod tog, sledećeg i potonjeg incidenta – romsko siromaštvo.