Slike iz Ilijade

Video sam Taru, ljudi moji! Video sam, konačno, moju tromesečnu unučicu i to sasvim slučajno, na Tašmajdanu, u tesnom prolazu ispred ruske crkvice, a u zaleđini crkve Svetog Marka. Ah, kakav susret! Kako iznenadan i, nekako, prazan, a opet zamalo da stradam od te podmukle tašmajdanske “sačekuše”. Ali, trojanski sam ratnik, moj Srbine, spreman sam, bre, kao junak iz neke antičke drame da primim teret svoje sudbine. A kako se sve to zbilo? Elem, vraćao sam se sa kafe-pauze iz “Poslednje šanse”, sa Biljanom i Sandrom, žurio sam put redakcije, kad, cap, kod ruske crkvice, u susret nam ide mlada mama sa naočarima protiv sunca i gura dečja kolica. A onda stade kao ukopana i skida naočare protiv sunca i kaže: “Hoćete li da vidite vašu unuku?! Hoćete li da vidite Taru?” Kažem da hoću i skinem i ja naočare protiv Nepobedivog sunca. Nagnem se iznad dečjih kolica i gledam u to moje malo božanstvo, gledam Taru kojoj su se nekad klanjali od Srbije do Indije, a danas se, eto, tek poneko seti da detetu da to ime. Gledam Taru između dve crkve, ruske i srpske, a Tara spava li spava i u snu se seća slavnih dana, kada je, samo od pomena njenog imena, drhtalo sve živo na indijskom Putu svile, kada su joj se klanjali i govedari Zlatibora i govedari Kašmira, ribari iz Vinče, a i oni sa Ganga. Sve to sanja Tara, između dve crkve, a onda i, ne otvorivši oči, samo se osmehne, jer, oseti Tara da je gleda deda kome je ona, nekad, bila boginja, a, možda, i baba. Nego, tu me Tarina mama prekida: “I, šta kažete?” Ne kažem ništa, samo joj zahvalim što mi je pokazala unuku i nastavim za redakciju. A Sandra, tamo, u Kosovskoj kaže: “Beba je prelepa i vidi se, odnegovana. I što se sa decom ne pomirite, mladi su, oprostite im!” Ah, Sandra, kod arijevaca znaju se pravila kada se sin ogreši o roditelja. Zna se šta takav sin treba da uradi da bi se vratio ocu... A u četvrtak novi stres, novi sudar u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić”. Sudar sa “Slikama iz Ilijade” Ilije Bašičevića Bosilja, onog čije su slike izlagane sa slikama Pikasa i Miroa, a u zemlji nije dosegao ni slavu svog školskog druga Save Šumanovića. Stojim ispred “Velikih kraljeva Ilijade”, pa ispred “Vila na Ilijadi”, onda zevam u “Pticu sa Ilijade”, pa u “Kolo na Ilijadi”, a zatim se ukopam ispred “Qubavnika s Ilijade”. I niko više ne može da me ubedi da to nije Paris, onaj što je ukrao lepu Jelenu. Oh, kakav Paris! Sa kacigom iz koje viri rep od konjske dlake, kakve su šlemove, inače, nosili trojanski ratnici, pa i Aleksandrovi vojnici, a onda su te “četke” preuzeli rimski legionari. Koliko da se zna od koga su ih nasledili. U tekstu “Moj otac, prilog za antibiografiju”, Dimitrije Bašičević, sin Ilijin, piše: “Yigura je ulica, šor (u Šidu), ali šta je sa Ilijadom? Ilijada nije ni ulica, ni šor, ni ostrvo, ni planeta, a ipak je svet. Pa, ako se kaže da je Ilijada koincidencija slikarevog imena s antičkim epom pomoću frojdovske omaške (!?), to ništa pobliže nismo saznali, iako znamo beskrajno mnogo više...” Sin Dimitrije opisuje i kako je nastala ta frojdovska omaška, pa kaže: “Omaška ima svoju istoriju. Greška u potpisu. Od Ilije je nastala Ilijada. Dakle, sasvim trivijalna omaška nepažnje, možda zamora, možda dekoncentracije, sliku rađenu u gvašu, autor je zbog takvog potpisa nazvao Ilijadom, a ubrzo mu se to i dopalo...” I tu sin Dimitrije staje, zadovoljava ga objašnjenje sa “frojdovskom omaškom”, koja je nastala “nepažnjom”, “zamorom”, “dekoncentracijom”. A šta ako ta “omaška” nije, uopšte, “frojdovska”, već je JUNGOVSKA! I šta ako ta “omaška” dolazi iz najvećih dubina kolektivnog nesvesnog, iz okeana Jungovih arhetipova? Ako je Ilija Bosilj video Apokalipsu, Stvaranje sveta, ako je Nojevu barku i slike Lepenskog vira i Vinče video, zašto onda ne bi video i da je Troja bila na Dunavu, i zašto ne bi naslikao i tu dunavsku Ilijadu? Eto, to je Ilija, po meni, video, Dimitrije, sine Mitre! Ah, dokle će sinovi videti kraće od svojih očeva i mora li to da bude i moja sudbina... Vraćam se, žurno, iz “Cvijete Zuzorić”, sav treperim, lebdim zbog Ilije i njegove Ilijade. A za mnom, niz Knez Mihailovu, kaska Jung. Kad, cap, u Galeriji SANU – “Vinča”. Izložba povodom stogodišnjice svetskog otkrića Miloja Vasića. Banem unutra sa Jungom i još sa vrata naletim na “Hajdovu pticu” koju kao Ilija Bosilj da je naslikao! Jung se smeška, pućka srebrnu patarensku lulu: “Hmm, evo, još jedne frojdovske omaške; izložba Ilijina, izložba o Vinči, a traje i izložba o Lepenskom viru, u Banci na Slaviji...” Sinhroniciteti, svuda su oko mene jungovski sinhroniciteti, ne mogu im se oteti. Ali, da li će ih Srbi ikada prepoznati? I da li će za njima poći? Ah, Jung, Jung! Da mi njega nije, ispisao bih se iz Srbije... U subotu sa Baćom palimo za Valjevo. Zvalo nas u “Jelićev podrum” da pijemo vino. I da vidiš, brale, na ćuviku, po švajcarski, sagrađena moderna vinarija. A u dvorištu na ražnju vrti se neka životinja, neko odojče od dinosaurusa. Sa ćuvika gledam ka Povlenu, ka mestu koje seljaci zovu – Nojeva alka!? A gledam i ka Tari, ah, kakva planina, kakva divna unučica... Prilazi mi pisac “Povlenskih magli” i kaže:” Eh, Aristotele, moj Aristotele! Neće te Srbi, moj paganine, ne razumeju te...” I rastužim se na sebe, ali još više se rastužim na Srbe. Jer, moja slava biće večna kao slava Ilije Bosilja, ali šta će dotle biti sa Srbima? A onda, iz očaja, navalim na ono tele sa ražnja. Žderem na nervnoj bazi zbog nesrećne sudbine Ilije Bosilja i sve to zalivam Jelićevim vinima. Tu počne lagano da se hvata mrak pa ajd, Baćinim “meganom” begaj za Beograd. Kad, ej tamo, već kod Obrenovca, počnu da mi krče creva. Jer, za arijevca slaba je hrana teletina. Ovčetina, moj Srbine, ovčetina, ona ti daje snagu da se setiš gde je bila Troja. Cepa Baća “megana”, a mene vata dremka. A uz dremku dolazi moja Crna iz Vrčina: “Dobro je što si strog prema mladima, što zbog Tare nisi pao na kolena. I, ne boj se, kada Tara poraste, i kada, opet, bude srpska paganska boginja, shvatiće ko joj je bio deda.”