S onu stranu nadiruće i prljave „evropeizacije”

Šarl-Eduar Žanere, crtač u birou Petera Behrensa iz Berlina, odlučio je 1911. da sa prijateljem Avgustom Klipstajnom krene na putovanje čije je odredište bio Konstantinopolj. Dva prijatelja su putovala od maja do oktobra, sa veoma malo novca. Sada će se prvi put na srpskom jeziku pojaviti knjiga „Put na Istok” (Le Corbusier-„Le Voyaged’Orient”), izdavač „Karpos”, u kome je to putovanje opisano. A upravo je tada Šarl-Eduar Žanere, kasnije poznat širom sveta kao Le Korbizje, otkrio arhitekturu: veličanstvenu igru oblika sačinjenih pod svetlošću, jedinstven sistem uma. U toku putovanja od Drezdena do Konstantinopolja, i od Atine do Pompeje, Šarl-Eduar Žanere je vodio dnevnik putovanja. U njemu je zabeležio utiske i veliki broj crteža koji su ga naučili da posmatra i da vidi. Iz ovih beležaka on je odabrao članke, od kojih su neki štampani u La Feuille d’Avis iz La-Šo-de Fonda. Kasnije će ponovo sakupiti i kompletirati ove rukopise da ih uobliči u knjigu. Putovanje na Istok, trebalo je da izda Gaspar Valet iz „Merkur d’ Fransa“ 1914. Rat je, međutim, sprečio ovo izdanje, a rukopis je pohranjen u arhivama Le Korbizjea. Pedeset godina posle putovanja on je konačno odlučio da štampa knjigu koja predstavlja svedočanstvo o njegovom čuđenju i otkrićima kad je bio mlad. On je 1965. izdao rukopis i detaljno ga protumačio, oslanjajući se samo na svoje sećanje. Ovde je, dakle, Putovanje na Istok, za koje je Le Korbizje smatrao da je veoma važan i indikativan dokument o najpresudnijoj godini njegovog razvoja kao umetnika i kao arhitekta. Izvodi koji su pred NIN-ovim čitaocem se uglavnom odnose na Srbiju, samo jedan na njegov susret s Turcima. Inače, mladi Žanere je bio duboko razočaran i Beogradom i Budimpeštom koju je nazvao „leproznom lepoticom”. „Nije jasno da li je razo­čarenje Beogradom bilo izazvano odsustvom ili prisustvom živog kič-dekora oficira sa gaj­tanima i u lakovanim čizmama ili nedostatkom šarenila života čaršijske vreve, obavezne slike gradova Orijenta“, zapisao je Korbizjeov među­ratni saradnik, srpski arhitekta Jovan Krunić (1915-2001). Ali Korbizje je bio očaran posetom Etnografskom muzeju u Beogradu i opsednut srpskim krčazima. Prvu počast krčagu odao je kasnije i u svojoj knjizi „L’art decoratif d’aujourd’hui”(izdanje Gres&Cie, Paris, 1925). Uz sliku krčaga je objašnjenje: „Srpski krčag. Folklor u svojoj lirskoj snazi. Stolećima će se ponovo nalaziti Pegaz, reka, drvo, cveće, svedeni su na biv­stvene oblike. Preobilje poetskog osećanja, čiji izrazi su utvrđeni već stolećima, čini ovu vazu osobitim predmetom. Srpski grnčar ju je načinio oko 1900. godine i odložio ju je, sa mnogim vazama, na svoj tavan. Ona je bila poslednja koju je napravio, nije više verovao u to. U njegovoj kući posuđe, vulgarno ukra­šeno, bilo je poređano na stalažama. Jednim brutalnim udarcem ‘progres’ je uništio hiljadu­godišnju tradiciju. On je ipak nastavio da izra­đuje krčage, slične onima iz Španije, ili onima iz Jerdena koji su ličili na grčke amfore. Ali, nekoliko nedelja kasnije, u celom Egejskom primorju video sam da su krčazi amfore sa kojima se ide po vodu (sa kojima se išlo vekovima) bili zamenjeni i da grnčar nije više radio. Petrolejske kante od belog metala bile su sada recipijenti, uostalom lake za upotrebu i osim toga nesalomive... Ta priča zemlje veli­kih kultura i dela večitosti je jedna od najvećih lekcija koja se može prihvatiti danas: evolucija posredstvom ekonomskog faktora je neumo­ljiva, ništa joj se ne može odupreti. Jadikovke su sterilne. Poezija, koja je izgledala besmr­tna, umire i sve počinje ponovo. To je ono što je lepo i što obećava sutrašnje radosti...” Čitaocu će biti zanimljivo uporediti ovaj zapis sa onim prvim iz 1911, kad je Le Korbizje prvi put ugledao krčag. Krčag, koji je, verovatno, dobio od grnča­ra u Knjaževcu, bio je pravi trofej sa puta mla­dog Žanerea. U njemu je mogao uživati tek na povratku u rodni grad, okružen prijatelji­ma, „pipati trbušinu vaze i milovati njen vitak vrat, ispitivati tančine njenog oblika...”. Svoj boravak u Knjaževcu nije opisao u dnevniku, tim više zaslužuje pažnju njegov crtež tog gra­da, izrađen u tehnici Van Goga. Mladi Žanere ovde otkriva svetu, ali i nama samima, jedino što je siromašna pretkumanovska Srbija (1911) mogla pokazati - folklor i narodno stvara­laštvo. Ovaj lirski zapis o malom narodu danas postaje dragoceno svedočanstvo jednog veli­kana savremene svetske arhitekture. Le Korbizje je bio i očaran prirodom Srbije, a njegov zapis sa svadbe u Negotinu spada u ozbiljna literarna svedočanstva o vremenu i ljudima. Čovek ne otupi od putovanja: Ukratko, ako se meni čini da se lepota iznad svega sastoji od harmonije, a ne od veličine, mase, težine, cene, ili teatralnog sjaja, ja ovom modelu gledanja dodajem i svoj model bivstvovanja: ja sam mlad; – što je greh koji će proći – mlad i shodno tome sklon oštrim sudovima. Ja se divim eklektizmu ali ću čekati da osedim pre nego što ga slepo prihvatim. Nasuprot tome, širom otvaram oči upijajući sve oko sebe, svoje kratkovide oči – ove tužne naočari koje mi daju izgled doktora ili sveštenika – ispričao sam puno gluposti. Što je mnogo gore, na veliko neodobravanje onih koji su mi bliski, ja mnogo češće menjam stavove i protivrečim samom sebi više nego što dolikuje. Tako, kada sam loše raspoložen, ja frkćem, dok u drugim situacijama, moje radoznale gospođice, osećam da sam ganut, da putujem kroz zemlju snova u ritmu skerca koji potčinjava, potpuno savladan velikom Harmonijom. Ne, moje sumnjičave dame, čovek ne otupi od putovanja. On samo postane pomalo aristokrat u svojim ljubavima i, na časnu reč, to je tako zahvaljujući ovom vremenu kada je sve socijalizovano, a pogotovo je tako čitaocu „La Sentinella”. Ovo putovanje na Istok, daleko od zamršene arhitekture Severa, odgovara stalnom zovu sunca, širokim linijama plavog mora i velikim belim zidovima hramova – Konstantinopolj, Mala Azija, Grčka, južna Italija – biće kao vaza idealnog oblika, iz koje će da poteku najdublja osećanja srca… Eto kako u dva sata ujutru na beloj lađi koja plovi po ogromnoj reci između Budimpešte i Beograda, ne mogu da ih zaustavim, i zaboravljam da izađem na palubu da gledam kako se već veliki mesec uzdiže kroz lavirint zvezda. (Pismo prijateljima „Umetnički Atelje” Šo-de-Fonda) Čudesni svet grnčara: Moj stari Perine, pozdravljam te. Ako je Oktav, u svojoj ulici Sorbone, u Parizu, pročitao ovaj uvaženi, isuviše milosrdan žurnal, već je trebalo da od njega primim, živopisnim jezikom napisane i crnim oivičene izraze saučešća pošto ovom detetu nije dobro ni pre rođenja i samo što nije umrlo! Preduzeo sam da pišem beleške o ovom putovanju – praktično dnevnik! A ja sam najnesrećniji od svih ljudi: pošto je to, moraš priznati, strahovito dosadno; a brine me i pomisao da ću pokvariti sijestu tolikim sunarodnicima. Zbog toga se obraćam tebi. Ti voliš oblike (naravno, plastične umetnosti) skoro isto toliko koliko i Žorž, i ti prepoznaješ lepotu jedne sfere. Dolazim da ti pričam o vazama, seljačkim vazama, narodnoj grnčariji. Uzgred ću spomenuti nekoliko luka na mom putu, i moj izdavač će biti zadovoljan. Može ti se učiniti da je Marijus Perenon, naš keramičar iz Ateljea, zaslužio ovu „keramitološku” poslanicu; ali on još uvek ne voli sferu dovoljno: prema tome, tebi upućujem opise oblina i moje ekstaze. Ti prepoznaješ ove radosti: opipati plemeniti stomak vaze i milovati njen vitki vrat, a zatim istraživati prefinjenosti njenog oblika. Ruku gurnutih duboko u džepove, poluzatvorenih očiju, polako se predavati zanosu čarolije sjaja, sjaju žute, baršunastom tonu plavih; uključiti se u živahnu borbu između brutalnih crnih masa i pobedonosnih belih elemenata… Ovo ćeš još bolje razumeti ako zamisliš, posle zamornih meseci putovanja, moj pomalo koketni studio, plavičast od dima cigarete, i zavaljene u fotelje ili opružene na kauču, sebe i naše prijatelje koje ću posle toliko godina ponovo videti i kojima ću pričati priče da će zaustaviti budilnike! Vaze o kojima ću ti sada pričati biće tamo i moćno će se nadimati. Znaj dobro da smo već iz Budimpešte obezbedili sebi jedan arsenal mešina i grlića od boca koji će moći da nas podsećaju na ove sate. Prošli smo kroz zemlje u kojima seoski umetnici majstorski povezuju boju i liniju, i liniju sa oblikom, i bili smo bolesni od zavisti! Hodanje bez kraja! Šetnje u suprotnom pravcu čak i po najjačoj kiši koje su Avgusta, saputnika u mojim mukama, naterale da stenje sve dok nismo sišli u „alibabovsku” pećinu. A zatim, bilo u nekoj mračnoj radnji ili u nekom bednom suterenu u Budimpešti, ili čak u nekom stančiću u potkrovlju prekrivenom udovičkom prašinom, u tom žarkom podnevnom času, u nekom selu u mađarskoj ravnici, bilo je to neobuzdano pijanstvo. Ti to možeš da osetiš! Ćupovi su bili tamo u svojoj razigranoj raskoši i svom krepkom zdravlju, a njihova lepota je bila utešna. Da bismo ih iskopali, morali smo da tragamo kroz tužne starinarnice bez domovine i bez porodice koje su preplavile čitavu Evropu; i čak i ovde u Mađarskoj gde seljak stvara poput velikog umetnika pronašli smo da ponude trgovaca još više ponižavaju i da moda još opasnije utiče na još uvek jednostavne duše. Bilo je isuviše raznobojne staklarije sa zlatnim cvetnim dezenima, isuviše posuđa oslikanog neverovatnim ornamentima sa motivima sa porcelanskih školjki iz doba Luja XV ili cvetićima rađenim u maniru poslednjih godina. Morali smo da pobegnemo od nadiruće i prljave „evropeizacije” u mirna utočišta gde je, oslabljena i skoro uništena, opstala velika narodna tradicija. Umetnost seljaka je jedna zapanjujuća kreacija estetske senzualnosti. Ako se umetnost uzdiže iznad nauka, to je upravo zbog toga što nasuprot njima, ona podstiče senzualnost i budi duboke odjeke u psihičkom biću. Ona daje telu – onom životinjskom delu – njegov pošten deo, a zatim na toj zdravoj osnovi koja vodi prema izrazu radosti ona zna da podigne najplemenitije stubove. Tako ova tradicionalna umetnost, kao stalno toplo milovanje, obuhvata čitavu zemlju, pokrivajući je istim cvetovima koji ujedinjuju i mešaju rase, klime i mesta. Ona se proširila bez ograničenja, sa životnom radošću jedne divne životinje. Oblici su bogati i nabrekli od života, linija neprekidno spaja prizore iz prirode ili nudi, odmah i na istom predmetu čaroliju geometrije: zapanjujuće jedinstvo osnovnih instikata i onih koji su podložni apstraktnijim spekulacijama. I sama boja ne opisuje već podseća; uvek na simboličan način. Ona je cilj, a ne sredstvo. Ona je tu radi milovanja i da bi zanela oko, i kao takva, što je paradoksalno, grohotom se smeje, gura se sa zbunjenim velikim divovima, sa samim Đotom, El Grekom, Sezanom i Van Gogom! Sa izvesne tačke gledišta narodna umetnost nadživljava najviše domete civilizacije. Ona ostaje kao norma, neko merilo čiji je standard čovekov predak – divljak, ako baš hoćeš. Već sam ti dosadio, prijatelju Perine, pa ipak će ova grnčarija iz Mađarske i Srbije biti dovoljna za beskrajne razgovore pošto ona može da omeđi studiju o anonimnoj i tradicionalnoj umetnosti. Dozvoli mi da se zadržim na ove dve stvari koje su na nas ostavile jak utisak tokom naše posete grnčarima u mađarskim ravnicama i na srpskom Balkanu, a da bih ti dao priliku da predahneš, i da bih ti pobudio zavist, opisaću ti neka dunavska sela. Kao prvo, kod tih ljudi koji ne razmišljaju, postoji instinktivno prihvatanje organske linije koja je rođena iz korelacije linije koja je najkorisnija i one koja obuhvata najširi obim – i prema tome je najlepša. „Lepota, rekao mi je jednog dana gospodin Gras u Parizu, «to je radost. Zašto bi neko», dodao je on, «kopirao smežuran pupoljak?» To je čudovišno! Radost, to je drvo koje se širi sa svojom ogromnom krošnjom, sa svojim cvetovima i sa svim svojim plodovima! Lepota je ovo prekrasno bujanje mladosti. Dakle, ova grnčarija je takođe mlada, ljupka – ako mi dozvolite ove prideve – sa svojim izbočinama koje se šire do tačke pucanja, a koji kontrast tek one prave, stvorene na točku seoskog grnčara, čiji se um verovatno ne uzdiže ništa više od uma njegovog suseda piljara, ali čiji se prsti nesvesno pokoravaju pravilima vekovne tradicije, koja je sa svojim oblicima u suprotnosti sa uznemirenom fantazijom, sa jednom zapanjenom imbecilnošću, koje je ko zna ko preneo nepoznatim ljudima iz velikih modernih fabrika; one ne predstavljaju ništa drugo do hirove nekog neiskusnog crtača drugog reda, koji skicira takav oblik samo da bi se razlikovao od onog koji je nacrtao juče. Duž Dunava i kasnije u Adrijanopolisu, mi smo i dalje otkrivali upravo ove forme, koje su mikenski slikari pokrivali crnim arabeskama; koja istrajnost na jednom ustaljenom putu! Takođe ne znam ništa tužnije od ove današnje manije da se iskoreni tradicija samo da bi se stvorilo priželjkivano „novo”. Ova devijacija kreativnih sila ogleda se u svakom području umetnosti, i ne samo da nas snabdeva nepraktičnim čajnicima, ružnim šoljama, jadnim saksijama sa izvrnutim oblinama; takođe imamo i stolice koje žuljaju i loše oblikovane ormare; i kuće neobičnih oblika, smešne, apsurdne, što je neoprostivo. O, dragi moj vajaru! – koja prljavština od beskorisnih skulptura i koliko one nemaju takta. Mi živimo, zar ne, u sredini u kojoj se ne da živeti, dezorganizovanoj – neorganizovanoj… Ići ću još dalje pa ću ti u dve reči reći jednu stvar koja je i zapanjujuća i zabrinjavajuća: ovi grnčari „ne mare” za svoju umetnost. NJihovi prsti rade; ali ne radi ni njihov duh ni njihovo srce. Oni se zabezeknu kada mi uđemo u njihove radnje i sve pokupimo. I budi siguran da su nam od svih svojih proizvoda, koji su danas raznovrsni, ponudili baš one loše, kržljave, katkad odvratno neukusne, dobre kopije trica koje su jednog pazarnog dana opazili na tezgi nekog putujućeg trgovca iz velikog grada. NJihova sopstvena umetnost je samo zaostatak i ako bi, na primer, za koju godinu išao kroz Knjaževac na Balkanu, ne bi našao nijedan od ovih komada koje ću ti pokazati kada se vratim: oni su bili već dvadeset godina stari kada smo ih pronašli na otpadu na kom skupljaju prašinu ovi „mladalački gresi”… Avgust, koji priprema svoj doktorat iz istorije umetnosti, razmatrajući ovo, jako se potresao kada se rodila jedna teorija otkrića. On je primetio ovu krajnju krizu koja se ogleda u grnčariji Mađarske i Srbije, i razmatrajući zajedno sve umetnosti i sve epohe, formulisao je teoriju o „psihološkom momentu u narodnoj grnčariji u umetnostima XX veka». To mnogo bolje zvuči na nemačkom: „der psychologische Moment». Moram da ti priznam da je on nikad nije završio. Niti sam mu ja pomogao; i tako sa ovim drugim detetom kome takođe nije dobro, mrtvim pre nego što je ugledalo svetlost dana, i zbog kog Oktav treba Avgustu da izjavi saučešće, uokvireno crnim i napisanom vedskim jezikom, ispričaću ti do kakvih nas je izuzetnih mesta naša ludost odvela. Niz Dunav za deset franaka: „Orijent ekspres“ ne kasni. On prolazi kroz jednu, zatim kroz drugu zemlju, ričući i zviždeći po nekoliko minuta za vreme tužnog boravka u velikim stanicama – neosetljiv prema prirodnim lepotama na koje naleće ili koje remeti. I u polasku i u odlasku čovek se jednostavno mora odreći nade da će ikada videti taj Gloria Deo tri neuporedive džamije koje se uzdižu na brdu kod Adrijanopolisa u toj ravnici kroz koju teče Marica. Mi odustajemo od „Orijent ekspresa“. Kao na mapi ogromna reka teče od Alpa do Crnog mora, danima se kotrljajući kroz ravnice koje su uglavnom, kako su nam rekli, puste i koje ona stalno plavi. Crvene linije koje na mapi označavaju pruge ne prilaze krivudavim plavim zavojima osim tu i tamo gde se susreću. Da bi se osigurao tranzit putnika i robe Dunavom, izgrađeni su veliki brodovi lopatari; oni idu rekom gore–dole leti svakog dana, ali zimi mnogo ređe. Brod je veoma komotan. Prednji deo koji se sastoji od spremišta gde se nalaze odaje za spavanje i restoran, obuhvata deo druge klase, zajedno sa salom za pušenje i jednom otvorenom palubom koju brišu strašni vetrovi. Ovaj deo je odvojen od prve klase strojarnicom čija smrdljiva isparenja sagorelog ulja obavijaju seljake, koji su sabijeni zajedno sa svojim nezamislivim zavežljajima; to su izmoreni ljudi, obučeni po starinski, koji sada isprobavaju prve plodove evropske civilizacije koja je veoma privlačna u njihovim očima, koja ih oduševljava i koja će poremetiti njihove živote. Vidimo kako se njihovi ukrasi menjaju sa granicama – Austrija, Srbija, Bugarska, Rumunija. Oni se kreću od neobuzdano šarenih vezova puszte (mađarska ravnica) do debelih, tamnih tkanina Srbije, od belog do crnog krzna, od belih vuna koje su ukrašene crnim, do onih koje su zadržale prirodnu braon boju koja potiče od hiljada balkanskih stada. Povremeno vidimo neotesane ljude koji su pokriveni parčićima štofa koji su za njihova tela pričvršćeni mrežom uzica. Mora da bi svakodnevno svlačenje bilo krajnje nezgodno; to su ti ljudi koji leže sa ovcama i konjima ispod zvezda na sivoj pusti (puszti) ili na sušnom Balkanu. Na ovim velikim brodovima prva klasa je sasvim dobra. Svuda je crveni baršun, ukusan dekor. U sobi za pušače je cveće na stolovima. A na veoma širokoj palubi su nizovi udobnih klupa i stolica za ljuljanje ispod zaštitne tende. Čovek može da jede i pije po umerenim cenama. Cena putovanja je zanemarljiva; plaćamo deset franaka za studentsku kartu druge klase od Beča do Beograda. Mada nismo bogatiji od španskih skitnica, još uvek nam je teško da se naviknemo na neudobnost pramca broda. Svaki put kada se penjemo na brod, mi pričamo istu jednostavnu priču oficiru koji je na dužnosti: „Izvinite, kapetane, ali prva klasa je nečuveno bolja od druge; mi mislimo da kao studenti…” A i oni misle to isto, ova gospoda visokog čina, bez obzira na to da li su Bečlije, Mađari ili Rumuni. I zbog toga mi putujemo niz Dunav za samo deset franaka, u stolicama za ljuljanje ispod zaštitne tende, i sedimo na baršunu sobe za pušače! Mi smo zamišljali kapiju prema Istoku: Takođe bih želeo, na kraju, da u poglavljima koja su posvećena narodnoj grnčariji, pročitate da je njihova boja često a ne uvek simbolična. I, evo me opet kako pričam o grnčariji! Fatalna sklonost koja me skreće sa mog puta! Tražeći Haribdu, naišao sam na Scilu! – i tako ćemo nastaviti svoje putovanje niz Dunav između Baje i Beograda: talasi duboko prodiru u prerije koje se pružaju u daljinu, izbušene barama vode i posute ogromnim sivim sferama; ogromne vodene vrbe spojene sa stablima takvog prečnika da bi čovek pomislio da su to stene. Konji naseljavaju ova ogromna prostranstva koja su prekrivena jatima gusaka kao snegom. Sve stvari se ponovo susreću u horizontalnoj liniji preko koje se skupljaju i u kojoj se stapaju. To je, kao u geometriji, ravan viđena u preseku. Ova ravan je bezgranična „puzsta” koja vri od života. Nekoliko čaplji se teško podiže i širi, podsećajući na dekorativne prizore koji su tako precizno izrezbareni u japanskim drvorezima. Retko, ne suviše visoko, proleti poneki orao. U jednom trenutku smo se zagrejali povodom jednog pitanja u vezi s estetikom: jedan student arhitekture iz Praga proklinjao je izvesne mostove koji su slobodno bačeni preko vode. To je uvek isti model mosta: dugačka čvrsta greda, izbušena celom dužinom, remek-delo svetlosti i tehnike. (Jedan od ovih mostova je gradio Ajfel.) A pošto je zamišljao atmosferu u birou u kom su ove grede i zavrtnji proračunavani, naš čovek je mogao samo da ih prezire. Mi branimo lepu modernu tehniku i pričamo mu da ona duguje umetnostima nove plastične izraze i smele realizacije, i nudi sjajne perspektive graditelju koji je odsada oslobođen robovanja klasičnom. The Gallerie des Machines u Parizu, The Gare du Nord, kao i stanica u Hamburgu, automobili, letilice, parobrodi i lokomotive nama deluju kao ubedljivi argumenti. Ali čovek je i dalje ljut; on žali za listom akanta i za gvozdenim Posejdonom na ovim gredama koje klize glatko kao ekspresni voz i koje niti obuzdavaju duh niti ga uznemiravaju duže nego što je potrebno. U toku noći su najavili da stižemo u Beograd. I čitava dva dana smo se oslobađali iluzija o njemu, ali tako pouzdano, tako definitivno: pošto je to grad hiljadu puta manje definisan nego Budimpešta! Mi smo zamišljali kapiju prema Istoku, koja vrvi od slikovitog života, nastanjen sjajnim i nalickanim konjanicima koji nose perjanice i lakovane čizme! Ovo je smešna prestonica; čak i gore, nečastan grad, prljav i dezorganizovan. (Kasnije, u knjizi, kao fusnotu Korbizje je dodao: Ovaj utisak je iz 1910; imao sam 23 godine. Srbija je već dugo bila pod habsburškom vlašću. Revolt je kulminirao u Sarajevu (u junu 1914) o izazvao Prvi svetski rat, 1914 – 1918.) NJegov položaj je, međutim, zadivljujući, kao i položaj Budimpešte. U jednom mirnom kraju grada nalazi se izuzetan etnografski muzej, sa ćilimima, odećom i ćupovima, divnim srpskim ćupovima koje ćemo tražiti po brdima Balkana oko Knjaževca. Priroda Srbije je savršena: Ovde se stiže jednom malom belgijskom železnicom, vrtoglavo nesigurnom, koja ide duž bugarske granice. Duž ove trase, u njenom klancu oni grade novu takozvanu stratešku liniju. Ona se nalazi direktno na dometu bugarskih pušaka, i nesumnjivo će u roku od godinu dana dovesti do zatvaranja belgijske linije. Francuski inženjer koji nam sve ovo priča dok buši tunel, mogao bi da plače suočen sa takvim apsurdom. Dalje se ide pešice ili zapregom. Priroda Srbije je savršena! Putevi mirišu na kamilicu. Žito šušti u ravnici, a zatim na beskrajnim poljima visoravni kukuruz stvara jednu široku, nemarnu i klonulu arabesku na purpurnocrnoj pozadini farme. Groblje u Negotinu je predstavnik svoje vrste. Moraćemo da pričamo o grobljima, ali hajde da sačekamo Stambol. Klanac Kazana je šala – mala prevara nastala od zvučnih reči. Kako mi je ove zime pisao prijatelj iz Berlina, „čak ni olujno crno nebo ni gromovi nisu mogli to da poboljšaju”. Gvozdena kapijo! Nismo te pronašli, ili bolje, nismo znali kako da te povratimo u život. Jedna moderna i zakrpljena brana će se videti kao tvoja gadna sramota licemerja jednog bezdušnog tehničara, i zauvek ti je oduzeta privilegija da podsećaš. Trajan je malo sastrugao tvoje stene i urezao – da – veoma lep natpis. I Dunav je bio sasvim drugačiji kako je tekao odavde: silovit, taman, nemiran. Ovo je Bugarska. Naspram nje ima još dina, pustih i uzburkanih: ovo je Rumunija. Tišina i samoća su se tvrdoglavo uhvatile za ovu tragičnu dušu uzdignutu mreškanjem talasa. Ispred zavoja kod Beograda bio je tako miran, tako plav! Ovde su samo zaokrugljeni i ponekad utonuli grebeni žute zemlje, koje na nekim mestima trava pokušava da pokrije. Nigde ni drveta ni žbuna: samo jalovost u svoj svojoj veličini. Nema kuća. Jedini znak života ovog jutra je nemirna reka koja, sjajna od penušavih kresti, udara o oštre i neme obale. Brežuljak se iznenada pomera i urušava. Mi mislimo da je to neka iznenadna lavina ili urušavanje tamnog peska: to je veliko stado ovaca koje čobanin – samo tamna mrlja na nebu – tera ispred sebe. Selo se ugnezdilo u nekoj vrsti oaze, i leži u dolini između dve ili tri dine. Purpurnoplavi krovovi i sveže okrečene fasade iščezavaju ispod akacija. Već je dve nedelje kako smo napustili Beč; uveče ćemo biti u Bukureštu. Više nećemo videti veliku reku, našu novu prijateljicu. Za nedelju dana ćemo je za nekoliko minuta preći da bismo ušli u Bugarsku, i pošto idemo preko Šipke, odvažno ćemo sići prema Istoku. Svadba u Negotinu: Zastali smo u Negotinu, u Srbiji, u dvorištu jedne krčme koje je ograđeno belim zidovima i pokriveno hladnjakom. Na stolnjacima je zelena senka. Napolju podnevno sunce prži ravnicu. Tridesetak gostiju, sve građani ovog izgubljenog gradića, proslavljaju venčanje i mirno se dosađuju. S vremena na vreme neki brbljivac nastoji da održi zdravicu kojoj nedostaje žara. Bez obzira na to, jedan debeo i rumen čovek drži oštar govor i koluta očima sve dok ne naiđe na odobravanje izraženo različitom prigodnom bukom. Ali su tu i neki Cigani, deset do petnaest ljudi grupisanih na čelu stola. Oni sviraju i pevaju neku čudnu muziku skoro bez prestanka. Naše uši se teško privikavaju na ove asonance i na ove nove ritmove; muzičko obrazovanje na Zapadu se uglavnom ograničava na naše sopstvene tvorevine i štaviše, koncerti nude samo neke od njih, ono što se smatra prosečnim dobrim ukusom, bez ičega sasvim novog i bez muzike iz prošlih vremena. U međuvremenu se dvorište ispunjava zvucima, i za manje od sat vremena evo mene potpuno zaokupljenog i ushićenog. Pobudila su se moja sećanja na rusku kapelu. Oni su tamo imali nove aranžmane, mnogo dekorativnije, sa moćnim prodornim sopranima, ženskim horovima, vodećim glasovima i dečijim horovima. Građa ove muzike je za nas takođe nova, ne zbog njihovih instrumenata koji su slični našim već pre zbog njihovih ritmičkih i harmonskih aranžmana. Zatim, tu je takođe i muzički simbolizam o kome mi ne znamo ništa i koji bismo mi smatrali nemogućim u našem dobu individualizma. Kao i kod Slavijanski Agreneva čuli smo ogromne, spore reke koje se valjaju preko beskrajnih stepa, tako da ja u Negotinu čujem glas boga kome bih se molio na brodu: Dunav i „puzsta” koja ga grli – njega, tog mirnog vladara. Ili su ovo pre himne tom bogu; to su uzdasi, čežnjivost i jake emocije ovih ljudi, koji su se utaborili na ovom ogromnom prostranstvu koja nameću pokretljivost, beskrajno skitanje i slobodu koja je zavidna, krajnja i potpuna i koja pobuđuje osećanje velikog dostojanstva u svakoj duši. Jedan narod peva, čučeći pored pepela ognjišta u ružičastim, zelenim i plavim sumracima, i predaje se gorljivoj duši koja ga pokreće. Ova ravnica, ove stepe i ovo cveće koji pobuđuju samo osećaj za stvari a ne dozvoljavaju njihovo opažanje, mogu da se izraze samo muzikom, umetnošću subjektivnosti i snovima. Naš divni Dunav se obožava u pesmi i svirci Cigana. Forma je ista kao kod mađarskog čardaša – violine, čela i kontrabasi, ali bez opakih činela. Stojeći, vođa, narodni pevač, peva pesmu svog naroda. On formira grupe u skladu sa osećanjem koje ga pokreće: njegovi elementi su vekovima stari. Ništa nije unapred određeno. On predstavlja svoj kredo, a ostali kukaju, obeznanjuju se ili plaču odani njegovoj misli. Isti drhtaj treperi kroz ovu pregršt putenih ljudi. Solo glas pripoveda nežnu misao – ili je to možda usamljena nota «mi». Iznenada grupa preuzima, i iz toga izlazi trostruka muzika; svi glasovi počinju unisono a instrumenti ukrašavaju pozadinu picikatom ili vijugavim arabeskama. Pevač izgovara novu misao koja pokreće čardaš a oni se svi rasplaču nad ovim setnim akordima. Sam, pevač peva o snu, o nadi; i radost se propinje kao strašna kula okružena rasplamsanim čelikom i rukama koje se sudaraju pod sjajnim suncem… Ali tada velika reka plavi: svečani glas šalje drhtaje debelim žicama kontrabasa i dok se solo glas uzdiže kao elegija, noć pada, sva plava; nesalomljivi horizont deli, dok spaja, u daljini, zemlju koja bruji i nebo osvetljeno zvezdama… Samo pevač još uvek stoji. Sve se završilo u jednoj strašnoj geometriji. Bah i Hendl su dostigli iste te visine kao i Italijani iz XVIII veka. Himne su bile kao položene velike šipke ili kao kule. A povezivali su ih nazupčeni zidovi sa pokretnim arabeskama. U stvari, juče ujutru smo na ivici reke videli dvadeset šest četvrtastih kula uz bok masivnog oštrog zida. Crveno vino boje rubina iz boca koje smo praznili u dvorištu krčme je izuzetno, a potiče iz vinskih podruma «bordoa» koje na brdu uzgajaju francuski stručnjaci. I oni su umetnici, ovi odgajivači loze koji ljudima omogućavaju da u svoje stomake sipaju sve ove male delove raja, koji nas, što je istina, navode da pomalo bulaznimo i teturamo. U svakom slučaju, samo životinje uvek idu pravo i nikada ne gube razum! One ne sviraju muziku iz «Mulen ruža» za ovo dvoje ljudi koji se venčavaju. Bravo! Ali mi se čini da ovi ljudi koji ih okružuju (roditelji, prijatelji), dosadni ili neuviđavni, osećaju da su ovde beskorisni; oni ili žele da se osećaju srećnim na dan koji je obeležen kao svečan ili da jednostavno potonu u umirujuću tromost. I ja sam popio svoj deo dobrog malog vina iz Negotina, i utonuo u sanjarenje, osećam psihičku dramu koja ujedinjuje šestoro ljudi – čoveka, ženu, dve majke, dva oca – u ovom dvorištu gde Cigani dozvoljavaju rasi, velikoj naciji mrtvih, da govori kroz njihove pesme stare vekovima. Cigani pevaju novovenčanima glasovima teškim od osećanja, i njihova muzika ih odvaja od onih budala koje su se ovde okupile zbog smešnog običaja. Voleo bih da vidim kako idu dođavola, ova zanovetala! Voleo bih da vidim kako ove dve majke, čiji su se sin i ćerka uzeli, i ova dva oca koji kao u vreme patrijarha, zaključuju sporazum i ujedinjuju svoja imanja, i ove novovenčane koji treba da prime poslednji poklon, voleo bih da ih vidim kako ne pričaju, kako jedu samo laganu hranu, izbegavajući zamke koje postavljaju lukava vina, i sede u beloj sobi golih zidova. Pri tom bi se uzdigla pesma ogromne ravnice da proglasi nepromenljivost svih stvari, a glas reke pripovedao bi o večnom životu. Velike stance bi ispunile praznu sobu a bujnost rase bi prodrla u osetljivost njihovih srdaca. Kada se model melodijskih linija rastopi, voleo bih da vidim ove dve majke kako odlaze mešajući suze radosnice sa suzama žalosti, a dva oca kako spominju prošlost i pričaju o budućnosti. A što se tiče ova dva bića koji u danima koji su prošli i u danima koji će doći neće imati nijedan trenutak koji će moći da uporede sa ovim, voleo bih da oni ostanu sami zajedno u ovoj pustoj beloj sobi. Avgust je nastavio da cedi vino rubinove boje iz ovih malih bočica. Ali, začudo nije mogao da ga podnese i to veče je povraćao. Na turskom tlu: Iz Kazanlika (gde već dve nedelje Dolina ruža retortama poverava svoje mirišljavo blago) do Stare Zagore putovali smo poštanskim kolima. Ustali smo u tri sata ujutru. Ima nas šestoro, i pokušavamo da se zagrejemo na otvorenim prljavim kolima dok nam srce spava. Tri konja trče kao pomahnitali i tumbaju nas preko žalosnih puteva koji se često ukrštaju sa potokom. Pretekli smo turske Cigane koji se sele. Visoki muškarci sa turbanima i šarenim košuljama; žene pokrivene velovima indigo plave boje oivičenim materijalom boje vinskog taloga. Mlade devojke su veoma lepe, mnogo lepše nego njihove blago uvele starije sestre. Sve one nose dimije, veoma gizdave dimije, jednostavne i lepo skrojene. Mlađa deca, skoro gola, naravno, plaču. Svi idu peške, a magarci nose ogromne zavežljaje. Balkan je na osnovi visoravni tamnoplav, a sunce se danas neće ni pojaviti. Svaki čas uskim putem prođe neki Turčin na malom magarcu – tako malom da starac ovenčan turbanom izgleda ogroman; na oko petnaest centimetara od zemlje, njegove noge udaraju šezdesetak puta u minuti, pošto magarci uvek brzo idu kada se podbadaju. On je dobar magarac i očaravajuće savestan! A stari Turčin je u osnovi mekog srca. Evo prvog turskog groblja. Ono leži na kraju malog grada gde su nas u svakoj bašti u koju smo svratili poslužili slatkim od ruža a onda nas ispratili ljubazno se smešeći dok su nas prskali sa po nekoliko kapi ružine vodice – ružine vodice iz Doline ruža! U ovim dvorištima voda je tekla iz mermernih česmi, a sve je bilo prekriveno cvećem između ivica ošišanih šimšira i belih peščanih staza, ispod velikodušno velikih hladnjaka od vinove loze. Zidovi su zaslepljujuće beli ili ponekad obojeni ultramarin krečom. Tako groblje povezuje grad sa ravnicom i stvara kapiju sanjarenja. Kamenje strši iz gomile čička kao menhiri, ali ima ih mnogo malenih. Oni su nepovezani, razbacani i neobrađeni, bez oznaka, bez natpisa i bez simbola; deo vitke stene, pričvršćen za zemlju. Visoke biljke doprinose ovom utisku jakog vertikalnog pritiska na ovu ogromnu visoravan; njihovi cvetovi su limunžuti, jedine boje koja može da se vidi naspram bogate sive boje grubog kamenja i isušenih plavih boja čičaka. Stada ovaca i usamljena goveda pasu između ovih bujnih trava u ovom mirnom gradu mrtvih. Vozovi nisu tačni. Ali je svejedno Avgust primetio da smo konačno stigli u Adrijanopolis sa sedamnaest časova zakašnjenja: O, ne biste verovali kakve su iznenadne oluje i poplave, ili upravnici stanica! Na ulazu se pojavljuju grubijani! Oni skaču oko vagona, i evo nas dvanaest u kupeu sa deset sedišta! Naši grubijani koji izgledaju kao da ih je Dekamp naslikao su pristojni seoski momci koji odmahuju glavama gledajući kako se hiljade zlatnih snopova valja u nadošloj burnoj žutoj reci. Ali se oni nepodnošljivo osećaju na beli luk. Dobio sam ružu u Sjemenu; i sada pritiskam nos u nju; Avgust sluša moje žalopojke; pušeći lulu on filozofira i filozofirajući odbija dimove. Pejzaž izgleda kao da ga je Dekamp naslikao. Dobri čovek je zaista pogodio pravi ton: olujno – crno nebo na kome se uzdižu planine svetlooker boje: drveće se pretvara u tešku tamnu senku, a oblaci stvaraju sumorne zakrpe na zemlji. To je mesto za bitke. Krda sivih goveda i crnih bivola uživaju u neočekivanom kupanju koje im od sinoć nudi neobuzdana Marica; valjajući se u žutoj vodi sve do vrata bivoli podižu svoje sumorne glave i preživaju. Adrijanopolis se pojavljuje u sjaju punog popodnevnog svetla. Adrijanopolis liči na otok na ovoj ogromnoj visoravni, i kulminira u veličanstvenoj kupoli. Silni minareti koji iz daljine deluju tanani kao barske preslice, ističu i upravljaju ovaj veliki pritisak naviše. Tri druge ogromne i strašne džamije su tu da daju podršku ovom veselom trudu. DŽamija sultana Selima kruniše ovaj grad veličanstvenim sjajem. Stara turska prestonica je ostala puna plemstva. Sa svojim čistim istočnjačkim manirima naočiti stari Turci koji žive ovde, izgledaju nam kao sveci. Nas su tetošili, što znači da su nas svi pozdravljali i bili ljubazni prema nama. U kafeima – turskim, naravno – vlasnik (cavedji), koji čuči na sofi, ustaje i u mašicama donosi užareni ugalj iz svog šporeta da bi nam zapalio cigarete. Mi sedimo na ulici ispod hladnjaka. Zanimamo ljubazne i radoznale Turke i oni se okupljaju oko nas. Prodavac pita nudi nam nešto od svoje robe i ne dozvoljava da mu platimo. Prevrnuo sam i razbio dve čaše. A cavedji se vređa zato što hoću da ga obeštetim; sa svog širom otvorenog prozora gde puši nargile dok čuči na otomanu, on se smeši, zahvaljuje, pozdravlja nas i neće da primi čak ni novac za kafu. Širom otvaramo oči pred novim prizorima koji se umnožavaju na ulici. Naspram nas, čovek sedi ispred svoje kuće. Pred njim su dve saksije ružičastih geranijuma. NJegova glava je izbrijana kao kod kaluđera sa tonzurom, ali je brijač zasekao nadole prema njegovom čelu. Tako se Turci šišaju leti i to deluje neobično moćno. Jedan prijatelj prilazi držeći u ruci ogromnu kofu za zalivanje. Naš čovek pada na kolena u položaj za molitvu, sa glavom napred između geranijuma, a njegov odani prijatelj velikodušno posipa vodu na njegovu glavu. Iz ogromne kofe voda beskrajno teče; pacijent ječi od zadovoljstva i s vremena na vreme pokazuje mesto na lobanji gde mu mlaz najviše prija. On ustaje, čučne ponovo i sa rukama na kolenima između dva geranijuma čeka da padne noć i da donese osveženje. Ulica u kojoj mi ispijamo bezbrojne šoljice kafe (koštaju samo nekoliko centi, Bog ih blagoslovio), penje se prema džamiji sultana Selima, i tu i tamo je prekrivena hladnjacima od vinove loze koji se protežu preko puta i koji nude radost i hlad. Zamisli ponovo tu i tamo mermernu česmu boje slonovače ili briljantnu belinu nekih šiljatih minareta na nežno azurnom nebu. Mali magarci idu gore-dole ulicama neverovatno pretovareni i suviše smešni da bi se izrazilo rečima. Ove male zveri uvek ozbiljno rade unoseći u to čitavu dušu. Zabavno je gledati kako ovi lenji stari klipani istovaruju, sa hrpama sveže pokošene trave tako nakrivo sadevenim da se oni prevaljuju na zemlju, vukući za sobom mirišljavu prerijsku travu, ili sa ogromnim korpama punim paradajza, crnog i belog luka. Čitava ova družina – magarac, Turčin, seno, ili paradajz i sve to – toliko je široka da često ispuni čitavu ulicu. Verovatno je perioničar baš zbog straha od gurkanja namestio radnju u ormaru za odeću obešenom iznad ulice ispod trema Starog bazara. Oplate na vratima su zamenjene staklom; u ovom nešto neobičnom boravištu čovek je tako zaštićen i od magaraca i od hladnoće! U Kazanliku je kolega zanatlija otkrio kako velika pseća kućica može da bude udobna za rad sa kožom. I na tom mestu je stakla bilo u izobilju. Starac je bio grbav, ćelav i nosio je naočare sa debelim staklima. NJegova koliba se nalazila na sredini trga a pored i ispred njega su se prodavale veze belog i crnog luka i poriluka. Jedemo u lokalnom restoranu. Tu dolaze samo Turci, mirni u velikim crnim ogrtačima, ozbiljni ispod belih ili zelenih turbana. Oni peru ruke i usta sapunom kod vrča za vodu, a vlasnik napušta peć da bi im dodao peškir. Oni kruže oko šerpi, biraju, a zatim svečano dolaze i sedaju. Ne pričaju. U ovom malom domaćinstvu gde su stolovi za četiri osobe stešnjeni jedni uz druge vlada tišina koja nas uopšte ne tišti. Imamo osećaj da smo u izuzetnom društvu. Čitav zid ove četvrtaste sobe je načinjen od prozora koji gledaju na ulicu; šporeti se naslanjaju na njih, a velike otvorene niše propuštaju mirise koji šire dobar glas ove krčme preko cele ulice. Pored šporeta je velika mermerna ploča koja služi kao ormar i na njoj su poređane zalihe: paradajz, krastavci, pasulj, rebraste dinje i lubenice; ukratko, sve tikvice koje Turci toliko vole. Poslužili su nam veoma tešku supu sa rezancima sa limunom, zatim malo punjene lubenice, i malo jedva barenog pirinča proprženog na ulju. Po pravilu, Turci ne jedu meso. Pošto su ograničeni na vegetarijansku dijetu, njima ne trebaju noževi; prema tome, oni ne znaju za stoni nož. Ovom veoma bogatom meniju uvek dodaju nekoliko šoljica voćnog soka, od višnje, kruške ili grožđa koji piju kašičicom; Muhamed je zabranio vino. Turci aristokrate preostale iz starog režima jedu samo uz pomoć prstiju i parčeta hleba; oni ga drže veoma otmeno. Sve vreme dečak sa fesom opasan vunenim kaišem koji čini da deluje širok koliko je i visok, trči od gosta do gosta i maše dugom pritkom sa ogromnom pajalicom od belog papira na vrhu. Suočene sa metežom koji on pravi i poremećajem atmosfere koji proizvodi njegova sprava, razleti se na hiljade mušica – ali potpuno neubeđene i pošto su se brzo povratile od straha, one uskoro ponovo počinju svoje zaglušujuće kruženje. Pre nego što sam kročio na tle Vizantije imao sam privilegiju da uživam u Rodostu, jednom izuzetno lepom lučkom gradiću posađenom na padini brda koje gleda na Marmaru, pravo tursko iskustvo, ali tursko po „novom” režimu. Pošto sam pozvan u kuću nekih trgovaca koje sam sasvim slučajno sreo, proveo sam veče sa njima u njihovoj bašti. Ovi plemeniti ljudi su želeli da iz senki velikog drveta spuste ogromnu usijanu gas-lampu, veliku kao lučno svetlo na Bradenburškoj kapiji na Potsdam skveru. Osam stotina sveća! najavili su i zatim je zapalili. Bila nam je tačno iznad nosa, samo metar iznad stola. A pričali smo o progresu, novom ustavu i civilizaciji. Veče se završilo muzikom a ova gospoda su, ljubazna kao i uvek, otišla po svoje instrumente – mandolinu i gitaru. Jedan paž je prekrio sto listovima sa notama. Zatim su insistirali da im kažem da li više volim ozbiljnu ili frivolnu muziku, valcer ili madrigal. Pošto nisam kategorično uspeo da utvrdim šta volim, rekao sam da volim svakakvu muziku; izgledalo je da nisu zadovoljni i pošto su podesili instrument i prošli bezbroj partitura za nešto više od sat vremena, proveli su dva minuta u sviranju komada za mene koji je opisivao poziv na povlačenje u vojnim barakama – to jest, zvuk trube a zatim bubnjeva koji se polako gubi u daljini! Zatim su želeli da me odvedu u ono što oni zovu jednostavno ”Klub” (izgovara se „kleube”, ako hoćete da znate). On se nalazio na veoma lepoj terasi sa pogledom na more. Mesec je plavom svetlošću preplavio vlažne poljane. Sa prozora Kluba, otvorenih i preplavljenih svetlošću, nicale su prodorne i trijumfujuće fanfare. Ušli smo unutra. To je bio esnafski limeni orkestar koji je osnovan po donošenju ustava. Bio je dirljiv entuzijazam ovih veoma mladih i veoma starih ljudi koji su kao ludi duvali u drvene i limene cevi. Izdigla se blagotvorna harmonija nošena na krilima vere. A na zidu je u prirodnoj veličini ogromno uljano platno prikazivalo Orfeja, klasično polunagog, kako sedi i jeca uz svoju liru. Ispred njega, dve koze, lav u šumi, a pored njegovih nogu petao u društvu svrake i kokoške. Sve to u stilu Puvisa de Šavana. U bašti su predivni starinski bareljefi, mada nisu onakvi kakvim bi nam se činili u muzeju, jer su se u veličanstvenim sarkofazima iz trećeg veka u svojoj svežini kupale boce limunade. Na posteljini u hotelu crna boja stenica je bila skoro jednaka beloj boji neopranog platna.