Kuda ide srpski šah

I na Olimpijadi u Drezdenu naše šahistkinje i šahisti su pokazali da nisu imuni na poznati srpski sindrom: posrtanje pred ciljem. Slaba nam je uteha da se to događalo i fudbalerima “Zvezde” i “Partizana”, vaterpolistima... Naš ženski tim bio je nadohvat medalje, sve do poslednjeg kola, kada je popio gorak gruzijski čaj. Taj poraz nam je raspršio san o toliko željenoj medalji, posle dugog perioda sušnih godina našeg šaha. No, bez obzira na to, igra naših amazonki tokom celog takmičenja je imponovala. One su pokazale, kao i muška ekipa, da nismo za tretman „itd”. Ali pobede, naročito protiv favorizovanih Kineskinja, nerešena igra protiv „uglednika” kao što su Azerbejyan i Ukrajina, naterao je protivnike da se sa strahopoštovanjem odnose prema našim ekipama. Igrati skoro celu drugu polovinu takmičenja za prvim stolom i biti među prve četiri ekipe uoči poslednjeg kola u ženskoj konkurenciji, a među prvih dvadeset u muškoj, velika je čast i velik uspeh. Tako je u životu: uspeva samo uspeh. Da li sedmim mestom naše ženske ekipe i 20. u konkurenciji muškaraca, možemo biti zadovoljni? Svakako da. Posebno kada je u pitanju ženska ekipa. Koliko je bila jaka ova Olimpijada, najbolje svedoči činjenica da Kramnikova Rusija, sa najvećim rejtingom u istoriji, nije stigla ni do jedne medalje! Postignuti rezultati i kvalitet igre naših ekipa u Drezdenu pokazuju da smo talentovan narod za ovu igru pameti, te da nam nedostaje permanentna i kvalitetna šahovska škola kroz koju će sazrevati otkriveni talenti po školama širom Srbije u koje je šah ušao u nastavu. Koliko je to važno, potvrđuje iskustvo novih šahovskih velesila sa područja Kavkaza: Gruzije, Jermenije, Azerbejyana, ali i Kine i Indije. Oni su shvatili da šah, sa mnogo manje novca pruža više nego drugi sportovi mogućnosti za afirmaciju zemlje, pa su obezbedili značajna sredstva i ustrojili svoju školu. U njoj kvalitetno obrazovani treneri prihvataju rano otkrivene talente. Privilegija mladosti je dobra memorija, pa uz obilje varijanti iz kompjutera i pedagošku i stručnu podršku, rano sazrevaju u jake svetske igrače. Iz tih vrtića ponikli su danas već afirmisani šahovski asovi: Aronjan, Rayabov, Memeyarov... A da bi se ponovo zakoračilo stazama Gligorića, Ivkova, Qubojevića i drugih naših velikana i osvajale medalje i pehari, neophodno je i bolje organizovati našu šahovsku organizaciju. Sada postoje četiri regionalna saveza i jedan Šahovski savez Srbije. Savezi Vojvodine, Beograda, centralne Srbije i Kosmeta rascepali su zajednički takmičarski prostor, a feudalci u njima imaju svoje prihode i svoja takmičenja koja su, uglavnom, amaterskog karaktera. Tu se troše, neracionalno, dragocena sredstva. Iskustvo i sa ove Olimpijade pokazuje da šahovska organizacija mora da se orijentiše prema vrhunskom, a ne amaterskom šahu. A sada o njemu nedovoljno brinu svi savezi uključujući i Savez Srbije. Kolika je rascepkanost šahovske organizacije, pokazuje i činjenica da savezi različito vrednuju i takmičarske rezultate. Sve u svemu, ovo uspešno predstavljanje našeg šaha na 38. šahovskoj olimpijadi ukazuje da smo u obe konkurencije postali respektabilna šahovska nacija, ne po tradiciji već po igri. Ali da bismo se nadali uzletu našeg šaha, neophodna je bolja šahovska organizacija koja je sada daleko od želja vrhunskih igrača, interesa države koja daje novac koliko može, sponzora i svih naših Kaisinih vernika. NJena aktivnost treba da bude usmerena, pre svega, ka obezbeđivanju što boljih uslova za razvoj vrhunskog šaha.