Ozbiljan brend u svetu filma

NJegov rad, a on će odmah dodati i svoje kinotečane, ovu ustanovu u godinama najgore blokade ove zemlje održao je i promovisao kao jednu od najvećih vrednosti koja je u svakom pogledu bila nesporna – umetnički, politički, ali i moralno. Kako je to rekao slavni nemački reditelj Vim Venders pre dve godine: „Pod nebom Beograda džinovska senka istorije filma.” Za Bernarda Bertolučija je to „jedan od tri najvažnija filmska arhiva na svetu, bitan segment pamćenja ovog veka”, a njegov kolega reditelj Đuzepe de Santis je 1996. posle obilaska Kinoteke bio oduševljen: „Sada znam da samo dve kinoteke na svetu čuvaju sve moje filmove, ona u Briselu i ova u Beogradu. Čak ni nacionalna kinoteka Italije nema sve moje filmove.” Kad bi se ovim aršinom merilo u Briselu, ko bi imao pravo da uslovljava ulazak Srbije u Evropu? Tu smo odavno prvaci. Ne samo zbog 95 hiljada filmova iz svetske i domaće kinematografije koje imamo. Rale Zelenović je sebi izabrao položaj da ga u javnosti ima uglavnom samo kada govori povodom svoje druge kuće u kojoj provodi više od radnog vremene, subotom, ali i nedeljom kad treba. Reklo bi se nedovoljno za činjenicu da nije bio samo posmatrač u istoriji filma. On je i pravio istoriju filma. Rođen u Kosovskoj Mitrovici pre ravno 60 godina, odrastao je, tačnije, stanovao sa roditeljima u dve kancelarije bioskopa u Kosovu Polju, gde je proveo prvih 20 godina. U Beograd je došao 1968. godine i odmah je počeo da radi u amaterskom filmskom klubu Doma omladine Beograda. Godine 1971. diplomirao je srpskohrvatski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik filmskog programa u Domu omladine u vreme najslavnijih dana ove kuće, sedamdesetih godina, kada je bioskop u ovom zdanju brojao 300.000 posetilaca godišnje. Vreme od 1979. do 1992. godine proveo je u Televiziji Beograd, gde je bio 13 godina veoma uspešan urednik filmskog programa. Prvi posao je bio intervju koji je imao sa slavnim švedskim glumcem, Bergmanovim miljenikom Erlandom Jozefsonom. Sutradan ga je u hodniku Televizije Beograd sreo Dragan Nikitović, legenda sportskog novinarstva, i kazao mu: „Znam da ste nedavno došli i znam da vam niko nije rekao. Nemojte da mlatite rukama dok razgovarate sa sagovornikom. Ako ne možete da ih obuzdate, držite nalivpero u ruci.” Dok smo razgovarali ovog ponedeljka 24. novembra, držao je nalivpero u ruci. U Kinoteku je došao 1. juna 1992. godine, a u maju su upravo bile uvedene sankcije. Šta mu je, od tog trenutka do danas, bilo najteže, najpogubnije, a da su počinili ljudi na vlasti? - Ništa mi nije bilo toliko loše ni nesavladivo kao prepreka. Najstrašnije što mi se desilo na ovom poslu je bilo raketiranje depoa Kinoteke gde se nalazio 31 milion metara izvornog materijala, negativa filmske trake. A 90 odsto onoga što se tu nalazilo je pripadalo onima koji su gađali taj bunker sa trakom – zemljama NATO snaga. Propalo je 80 hiljada kutija za čuvanje filmova. Ipak, i danas, posle skoro deset godina od bombardovanja, strašno bih voleo da vidim tu pamet, tu glavu, koja je u jednom trenutku rekla – idite i gađajte depo Kinoteke! Neke diplomate su mi posle toga, pravdajući se govorile da smo se nalazili u vojnom krugu. Tačno je da se nalazimo u okviru Bubanj potoka, ali vojni objekat je drugog dana skoro razrušen, a mi smo gađani skoro na kraju. Nije teško složiti se da je danas Jugoslovenska kinoteka jedan od najboljih srpskih brendova. Ako pretpostavimo da ih ima pet, koje mesto bi joj on dodelio? - Teško je Kinoteku rangirati kao jedan od srpskih brendova, jer ona je jedinstvena institucija te vrste u nas. Ona je u Evropskoj, odnosno Svetskoj federaciji filmskih arhiva jedna od pet najznačajnijih. Ovde su pravljene razne ankete o srpskim brendovima, Kinoteku niko nije ni pomenuo. A godine 1995, da ne pominjem kako smo živeli, Evropska unija nas je obavestila da je napravljena Evropska federacija filmskih arhiva i da je u njoj 12 članica Evropske zajednice, koliko ih je bilo u to vreme, a po pozivu je uvršćena i Jugoslovenska kinoteka. Iskreno sam bio iznenađen, naročito ako znamo da moja država ni dan-danas nije članica Evropske unije. U godinama najgorih sankcija nikome na pamet nije palo da nas isključi iz Svetske federacije filmskih arhiva, gde je Vladimir Pogačić deset godina bio predsednik. I, da odgovorim na vaše pitanje, Jugoslovenska kinoteka je ozbiljan brend u svetskoj filmskoj arhivistici. Povodom 100 godina filma, 1995. godine, Rale Zelenović je osmislio nagradu Kinoteke koja se zove Zlatan pečat, sa namerom da se najpre dodeli ljudima koji su bili značajni za prvi vek filma. Obaveza je bila da dođu u Beograd: - Tako smo imali apsurdnu situaciju da zemlja kojoj niko ne otvara vrata, prima tih godina De Santisa, Bača, Liv Ulman, Mencela, Mihalkova, Končalovskog... NJih 23 koliko ih je dobilo Zlatan pečat, mnogo su nam pomogli u svetu jer su svojom pričom o Kinoteci na izvestan način ispravljali sliku o Srbiji. Recimo, Vim Venders je došao na jedan sat, a ostao je pet i po sati. Rekao je novinarima da mu je veoma žao što nije toliko bogat čovek da može 10 miliona dolara da uloži u Jugoslovensku kinoteku. Lik Beson je došao rano ujutru i dok sam bio sa njim na putu između novog u stari depo, nekome je u mobilni telefon rekao: “Ti uopšte ne možeš da zamisliš šta se meni ovde dešava. Ja prolazim kroz desetine hiljada filmskih kopija. To je jedinstveno iskustvo u mom životu.” Rale se u jednom trenutku razboleo i bio je u bolnici, a javljaju mu da je Jirži Mencl u Beogradu i da želi da se vidi sa njim. Kada su se čuli telefonom, Mencl mu je sa žaljenjem rekao da je prilikom selidbe izgubio Zlatan pečat koji je dobio od Kinoteke i moli i kumi da mu ga damo ponovo: - Kada je došao u Beograd da režira u Narodnom pozorištu, napravili smo novi pečat i uručili mu ga. Ponovo smo se rukovali, obavili ceremoniju, kadar isti drugi put. Tada je rekao da je doživeo šok kada je prvi put došao u naš arhiv. Vrteo je češku kolekciju filmova i rekao: “Pa, vi imate sve najznačajnije češke filmove. Odakle vam?” Ne znam što smo mu sve odgovarali, ali on je nakon toga pozvao telefonom našeg velikog prijatelja Vladimira Opjelu koji je direktor češke kinoteke i rekao mu šta je video. A taj divan čovek mu je odgovorio: “Znam, ja sam im to poslao 1968. godine (vreme invazije SSSR-a na Čehoslovačku, prim. R.S.) ceneći da je to najsigurnije mesto da filmovi budu sačuvani.” Kada je sve prošlo, a tu priču znam, Kinoteka je htela da vrati filmove u Čehoslovačku, ali oni su kazali da ti filmovi ostanu kod nas zauvek. Uspeh koji je ostvarila ova generacija kinotečana utoliko je veći, kako Rale objašnjava, jer je posle bombardovanja depoa 1999. do danas, 2008. godine Jugoslovenska kinoteka dobila potpuno nov depo po najsavremenijim uslovima čuvanja filmske trake koji je u ovom času poznat u svetu; 15. decembra se otvara novi centar za digitalizaciju arhivske građe, što znači da staviš krpu od kopije, a dobiješ novi film; japanska vlada je poklonila Kinoteci montažni sto kroz koji nema šta ne može da prođe; u donaciji su još četiri montažna stola; aparature su dobile tonske glave koje mogu da pročitaju svaki zvuk od prve tonske glave iz 1927. godine do danas i pamte titlove. I konačno, iduće godine, 6. juna, kada se bude obeležavalo 60 godina Jugoslovenske kinoteke, ova institucija će se useliti u novu zgradu: - Od institucije koja je bila pred kolapsom, napravili smo instituciju evropskih i svetskih razmera. To što smo mi uradili predstavlja vrhunsko ostvarenje izvornih principa filmske arhivistike, kako to kaže Eva Orbanc, predsednica međunarodne organizacije filmskih arhiva. Sve to što su generacije skupljale biće dostupno našoj javnosti i svetu. Da li će onaj ko dođe i vidi da čuvaš jednu od ukupno dve sačuvane kamere braće Limijer, malo drugačije misliti o nama? Siguran sam da hoće. Ko god dođe da radi u Kinoteci posle mene, posle svakog od nas, može da nastavi da radi sa arhivistikom dostupnom studentima, publici i svima kojima je potrebna. Kinoteka je jedan veliki album, a mi smo čuvari uspomena. Za našeg sagovornika, zaljubljenika u filmsku umetnost kojoj je posvetio 40 godina rada, film je velika privilegija 20. veka: - Svaka civilizacija je imala svoj jezik, svoje pismo. Jezik ove civilizacije su pokretne slike. Rale o filmu intimno, voli da govori kao o dokumentu vremena i zato kaže da je vek za nama, zapravo vek dokumentarnog filma: - Šta je danas film Qubav i moda, sa božanstvenom Bebom Lončar, sa neponovljivom pesmom Đuze Stojiljkovića i ostalim umetnicima? To je dokument o Beogradu kojeg nema, o najprometnijoj ulici glavnog grada bez automobila, sa Bebom Lončar na vespi, o žiponima... Ne postoji ništa slično, izmišljeno u ljudskoj civilizaciji, što može da otelotvori život, da ga otrgne od zaborava, kao pokretna slika. Čini se paradoksalnom situacija u Srbiji danas. Kinoteka kao svetski vrh, respektabilni filmski umetnici, pre svega reditelji i glumci koji osvajaju priznanja u svetu, a bioskopi u nestajanju, publika u osipanju. Kako je to moguće, zbog čega smo došli u takav bioskopski haos? - Film nikada nije imao adekvatno mesto kod nas, ma koliko su političari voleli filmske zvezde. On je doživeo prvi jak udarac nastankom televizije, potom videa, danas sa postojanjem DVD-a. Televizija nikada ne može da zameni bioskop, što bi rekao Kusturica, nema filma bez mraka. Kada je počela privatizacija kod nas, kakva god bila, kad je o bioskopima reč, ona je bila najnakaradnija, pa smo tako u Beogradu za kilo mesa zaklali celog vola. Umesto da prodamo jedan bioskop, mi smo prodali petnaestak bioskopa u epicentru grada. U stvari smo prodali istorijske spomenike. Pre petnaestak godina sam napisao predlog Ministarstvu kulture gde kažem da od Bujanovca do Subotice, svaki grad koji ima bioskop, uzme u nadležnost po jednu salu. To ne košta mnogo i da je to urađeno, danas bismo imali potpuno drugačiju situaciju. Imali bismo pedesetak sigurnih bioskopa čija je namena da se bave prikazivanjem filma, a ne da do bioskopske sale prolaziš kroz bazar, kineske radnje, kafane, i da više čuješ ono što se dešava u holu, nego ono što se dešava na bioskopskom platnu. Potpuno smo smetnuli s uma da je publika jedini gospodar sudbine filma. Da nema festivala, mi ne bismo znali kako izgleda evropska kinematografija, jer televiziju, na primer, to uopšte ne zanima. Došli smo u situaciju da pravimo filmove za festivale i za televiziju. To je suviše skupo. Citira nam Rale još detalj iz vremena kada se zajedno sa ljudima iz Gradske skupštine i Ministarstva za kulturu borio za novu zgradu Kinoteke, a tadašnji direktor savezne direkcije za imovinu je sa neskrivenim nipodaštavanjem rekao: “Šta Kinoteka? Svaki grad u Srbiji ima četiri veće kinoteke nego što je ova naša.” Bilo je potrebno malo vremena da Zelenović shvati kako on govori o video-klubu! A zgrada koja će biti u nameni od iduće godine kao Jugoslovenska kinoteka, trebalo je da bude centar za firmiranu robu! Iz tog vremena borbe za zgradu je i gostovanje Raleta Zelenovića na Studiju B, zajedno sa pomenutim direktorom Popovim, još jednom sagovornicom i Goricom Mojović, o čijim zaslugama za kulturu Beograda ne treba trošiti mnogo reči: - U jednom trenutku sam pomislio da će Gorica Mojović da tuče gospodina Popova. NJena argumentacija je bila sjajna, ali se topila pred zidom čoveka iz vlasti. I tada sam video kako ona primenjuje meni nepoznatu agresivnost, koja je počela da daje efekte. I sada kad razmišljam o tome, a možda nisam u pravu, čini mi se da je početak spasavanja te zgrade počeo sa tom emisijom. Uspeli smo jer se nismo bojali. Nismo dali zgradu, borili smo se za nju, objašnjavali smo na sve strane zbog čega je važna Kinoteka. Naravno, sve ovo što smo uradili ne bi bilo moguće bez pomoći naših vlasti, ali i bez velikih donacija koje smo dobijali iz Japana, Francuske i drugih zemalja. A kad dobijemo donaciju, bio nam je najveći problem da se izborimo da ne platimo porez na poklon. U planu Kinoteke je da se napravi još pet depoa u kojima će se čuvati sve što je snimljeno na filmskoj traci na ovim prostorima, da bude sačuvano na jedinstven način i da se nalazi pod jednim krovom. S druge strane, sa radošću mogu da kažem da je došlo vreme u kome je Ministarstvo kulture jako i zdušno okrenuto nacionalnim institucijama kulture. Naročito ovo danas sa Nebojšom Bradićem na čelu. Na kraju ovog razgovora, Radoslav – Rale Zelenović nam otkriva da je četiri puta konkurisao na Fakultetu dramskih umetnosti. I nije položio prijemni. NJegov sin dva puta jednako nije prošao: - Srećom, ni on ni ja nismo odustali. Kada ovih godina polako podvlačim crtu, 60 godina života, 40 godina bavljenja filmom, iako nisam bio primljen na filmskoj režiji, sigurno ću napraviti bar još dva dokumentarna filma. Uz one koje sam napravio u ranoj mladosti i za koje sam osvojio i nekoliko nagrada. Sa željom da se nađu u Arhivu Kinoteke. Treba li reći da se Rale slatko nasmejao kada je izgovorio poslednju rečenicu. Ne bih se zaklela da sam dobro razumela prirodu njegovog smeha.