Vređanja banatskog Bajrona

Đura Jakšić, slikar i pesnik čije je delo zauzelo visoko i izuzetno mesto u obe umetničke discipline i to ne samo u epohi romantizma, već i u srpskoj umetnosti XIX veka u celini, složili su se u oceni gotovo svi tumači njegovog dela. Rodio se u Srpskoj Crnji 1832. godine, a umro u Beogradu 1878. Umro je 16. novembra po starom, a 28. po novom kalendaru, što znači da se danas navršava ravno 130 godina od smrti ovog rano preminulog slikara i pesnika. Wegovi biografi i tumači zabeležili su: “U Jakšiću se slikar i pesnik nisu sukobljavali, već prožimali i dopunjavali, jer su za njega poezija i slikarstvo dva oblika jedne suštine.” I doista, ako se pažljivo čita njegova poezija i analizira ono slika što je ostalo, jer su mnoge nestale u vihoru istorije, pune sukoba i ratova, “ima takvih slika koje predstavljaju zenit srpskog slikarstva u XIX veku, najčistiji i najblistaviji izraz našeg romantizma” (Lazar Trifunović). Đura Jakšić je imao težak životni put, koji je još više otežavao njegov buntovnički karakter. “Bitke sa vlastima bile su neravnopravne, piše Miodrag Jovanović, energija njegovog pravdoljublja i slobodoljublja nije imala efekta u sredini koja se tek intelektualno rađala, politički granala i parlamentarizovala, sa čijim se moralom i normama nije mirio.” Ta njegova osobina stvarala mu je i velike životne i finansijske probleme. Wegove satirične opaske učinile su da najveći deo svog života provede kao učitelj po srbijanskim selima i varošima. Veliki pesnik Brana Petrović, povodom stogodišnjice smrti Đure Jakšića, napisao je: “U lirskoj poeziji Jakšić je na nivou svojih velikih evropskih savremenika.” I u istom tekstu zaključio: “...do kakvih bi visina uzleteo duh ovog banatskog Bajrona, da je živeo u srećnim prilikama”. Hroničari su zapisali da je otišao ne samo prerano, već i u uslovima koji nisu bili dostojni njegove vrednosti i značaja. Umro je krajem novembra, tačnije 28, 1878. godine u Skadarliji koja je tada bila “ponajsiromašnija ulica beogradska”. Videvši koliko i kog sveta je došlo u tu siromašnu ulicu da isprati Đuru Jakšića, narod je shvatio da odlazi jedan od najvećih pesnika. Ovih nekoliko napomena služi da ukaže kako je stvaralaštvo tog slikara i pesnika vrednovano i da su mu najznačajniji kritičari i teoretičari XX veka odredili veoma visoko mesto u istoriji srpske kulture. Kakav je naš odnos prema Đuri Jakšiću i njegovom delu danas? Nažalost, imam utisak da usud koji ga je pratio tokom života i u smrti mu ne da mira. Voleo bih da se varam ali neki događaji poslednjih godinu dana pokazuju da neki moćnici uporno pokušavaju da izbrišu sećanje na Jakšićevo učiteljovanje u Sabanti i njegov boravak na Liparu, gde je napisao i jednu od najlepših lirskih pesama istog imena. Đura Jakšić je na Liparu, mestu između Donje i Gornje Sabante bio učitelj 1865/66. školske godine. Na tom mestu nalazile su se crkva i škola. Školu je odneo zub vremena, a crkva sa lipama je pretrajala. U oktobru 1936. godine, u tarabom ograđenom dvorištu postavljena je bista koja je svedočila o Đurinom boravku na Liparu. U tom prekrasnom pejzažu, na brežuljkastim obroncima Gledićkih planina, okruženo lipama stajalo je poprsje velikog slikara i pesnika, a na postamentu odlivak dve ptičice i upisani stihovi: Moje tice lepe, jedini drugari, U novome stanu poznanici stari, Srce vam je dobro, pesma vam je med; Ali moje srce, ali moje grudi Ledenom su zlobom razbijali ljudi, Pa se, mesto srca, uhvatio led. Ta mala crkva je 2004. godine preimenovana u manastir i tu počinju prvi nesporazumi. Kada sam u oktobru prošle godine pročitao u novinama, tada sam se nalazio na službi u Parizu, nisam mogao da poverujem. Pisalo je kako je bista “tu ostala do 2004. godine kada je arhimandrit Sava srušio uz obrazloženje da pijancu, razvratniku i bezbožniku Đuri Jakšiću nije mesto u crkvenoj porti”. Bista je, stoji dalje u tekstu, pod velikim pritiskom javnosti i po nalogu SPC ponovo vraćena. Međutim, već početkom naredne sedmice je ponovo srušena i, kako su novine pisale, “policija još uvek nije otkrila vinovnike ovog vandalskog čina”. Policija je, opet saznajemo iz novina, bistu pronašla na otpadu u kragujevačkom naselju Jovanović. Mislio sam da je tu kraj rušenja i vraćanja, a time i posmrtnog vređanja i unižavanja ne samo Đure, već i srpske kulture. Na Lipar sam u poslednjih dvadesetak godina svraćao bar isto toliko puta, pokazujući ga našim i stranim radoznalcima. Na sreću, često sam to mesto fotografisao i bio tužan kad svratim i vidim da jedan ili dva stara hrasta nedostaju. Ti hrastovi, a bilo ih je desetak, neki ogromnog prečnika, bili su deo šume i u Đurino vreme. Gromovi su ih uništili. Wih je bilo teško u tome sprečiti, ali kako vratiti bistu i tako ublažiti taj sramni čin? Pre dvadesetak dana ponovo sam svratio na Lipar, sa jednim profesorom književnosti, i bio zapanjen kada sam video da biste nema, postament je srušen dopola i zaliven betonom. Stari zvonik takođe, a mala crkva prepravljena i na zapadnom zidu dograđen neprimereni zvonik dvorište ograđeno visokim zidom u kome dominira trospratni konak. Sve je bilo drugačije i nekako neprirodno. Pomislio sam šta bi se dogodilo da neko tako skloni bistu Bodlera, Šatobrijana ili, daleko bilo, Viktora Igoa? U takvom slučaju zatvora bi dopao svako ko bi to učinio bez obzira na njegovo mesto u društvenoj ili crkvenoj hijerarhiji. Kod nas vladaju neki drugi običaji; pošto, kažu, to nije stavljeno pod zaštitu, ne postoji mogućnost da se spreči zakonskim merama, pa je po toj logici dozvoljeno i monahu Savi da davno umrlog umetnika vređa, unižava i uništava tragove njegovog boravka na Liparu. Šta sad preostaje? Da čelnici Kragujevca, Udruženja pisaca Srbije, Udruženja likovnih umetnika, SANU, ugledni pojedince zamole Šumadijsku eparhiju i njegovo preosveštenstvo Jovana i kažu da nije ni ljudski ni moralno da se na 130 godina od smrti Đure Jakšića sa njegovim obeležjima i tragovima tako postupa, jer da na tom mestu nije boravio veliki slikar i pesnik i napisao jednu od najlepših pesama, niko danas za Lipar ne bi ni znao. Čini mi se da i Crkva, a posebno njeni arhijereji, imaju obavezu da se na dostojan način odnose prema prošlosti naroda kome pripadaju, ako sme to da im se kaže.