Najteže je Koštunici

U ovom trenutku na političkoj sceni Srbije najteže je biti Vojislav Koštunica. Za to su “krivi” birači Srbije, Tomislav Nikolić, zamenik predsednika Srpske radikalne stranke, i, naravno, sam predsednik Demokratske stranke Srbije.

Glasačko telo Srbije je “krivo” šta misli da niko nije dovoljno dobar da bi zaslužio da sam napravi vladu. I pokazalo je još jednom da mu se ćud ne može unapred precizno izmeriti. Pogotovo ga ne mogu izvagati sujete političara, kojima iz biračkog ogledala dolazi samo jedan glas: Najmoćniji si, najmoćniji si... Da su samo pogledali sopstvene izborne rezultate znali bi koliko mogu da uzlete i koliko da potonu. Mogao je Tomislav Nikolić da pita da li vredi 286 179 glasova, koliko je dobio u septembru 2000, ili 1,1 milion iz novembra 2003. godine. Mogao je i Koštunica da razmišlja da li je težak 2,4 miliona glasova iz septembra 2000. godine, 1,2 miliona glasova iz septembra 2002. ili bezmalo dva miliona iz decembra te godine ili je možda bliži rezultatu ( 218 056) koji je njegova stranka postigla u zimu 1993. godine.

Koštunica je kriv što se neoprezno i beskrajno nepotrebno u izbornoj kampanji pod sloganom “Reč je reč” ( parafraza poruke iz 2000. godine “Dajem reč”) zaklinjao da posle izbora neće sarađivati sa radikalima i demokratama Borisa Tadića. Izgleda nemoguće da nije video ono što su videli svi drugi: da mu neće G17+ i reinkarnirani SPO/NS biti dovoljni da napravi novu vladu.

I dok je Koštiničina reč još odzvanjala Srbijom, Tomislav Nikolić je krenuo u novu naplatu političkih računa. I to je njegova “krivica”. Pozvao je telefonom predsednika Demokratske stranke Srbije i ponudio mu koaliciju na zaprepašćenje i neodobravanje nekih svojih saradnika. Ali, ovoga puta Nikolić nije radio na svoju ruku kao što je učinio u leto 1993. godine. Tada mu je Vojislav Šešelj rekao da u Skupštini malo napadne vladu socijaliste Stanka Radmilovića koja je uživala radikalsku podršku. Nikolić je iznenadio Šešelja i sa skupštinske govornice rekao da ostavlja rok vladi da uradi ovo i ono do 15. septembra ili će joj uskratiti podršku. Šešelju je ostalo da pita Nikolića “Odakle ti, bre, taj datum. Pa nismo se tako dogovorili” i da posle dvadesetak minuta na konferenciji za novinare kaže kako misli da je datum koji je odredio njegov potpredsednik sasvim dobar. Ostalo je poznato: puk’o je Radmilović, pukli su i radikali. Ovoga puta, pre nego što je servirao Koštunici prevrelu kašu, Nikolić je razgovarao sa ševeningenskim zatočenikom.

Račun radikala je bio jednostavan. NJihova ponuda dobrom delu biračkog tela Srbije može da se učini kao jedina prirodna: pa vladu sa stabilnih 135 poslanika parlamentarne podrške treba da obrazuju dve stranke koje su dobile najviše glasova i zauzele prvo i drugo mesto na decembarskim izborima. Mnogi birač Srbije jednostavno ne vidi velike razlike u stavovima radikala i Koštuničinih demokrata o Haškom tribunalu, državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, dosovskoj vladi, odnosu prema Zapadu, NATO-u... Za radikale radi i netačna vest da Nikolić nudi deesesovcima mesto premijera koalicione vlade iako ono, po izbornom razultatu, svakako pripada upravo njemu. Oni koji poveruju u tu neistinu koja se dva dana vrtela po medijima moraće da primete da su radikali bili velikodušni, svejedno da li to procene kao posledicu njihove dobrote i brige za državu i narod ili kao rezultat njihove nemoći koja ih nagoni da nude i više nego što je uobičajeno samo da bi se dokopali vlasti.

Nikolić zna i šta znači prvi ponuditi rešenje u mutnoj političkoj situaciji u kojoj ni sami političari najbolje ne razumeju svoje fraze. On postaje mornar koji je uzviknuo “Kopno!” posle sedmice provedene na nemirnom moru. Istovremeno, on je zadao temu za izjašnjavanje ostalim igračima na srpskoj političkoj sceni i na njih je prebacio i teret odlučivanja. On se izjasnio i još rekao da će u vladu jedino sa DSS-om, nijedna druga kombinacija ga ne zanima.

Korist od Koštuničinog “da” za radikale je više nego očigledna, makar da se dogovore i o kratkotrajnoj vladi. Bilo koje vreme provedeno u društvu jedne od antimiloševićevskih stranaka dovoljno je da radikali properu svoju biografiju i dobiju unutrašnju legitimaciju za skorije priznanje u inostranstvu, naročito na Zapadu.

Ako pak Koštunica odbije da bude u novom patriotskom bloku, prvi radikal koji je pobedio i na predsedničkim i na parlamentarnim izborima posle 1990. godine zna da će posle tog “ne” deo birača DSS-a privući u svoju kutiju na nekim novim izborima. Naravno da je znao i da će njegova ponuda izazvati rasprave i u stranci čoveka koji je skinuo sa vlasti Slobodana Miloševića. Ali, zašto bi njemu smetalo da se Glavni odbor DSS-a podeli u glasanju o ponuđenoj koaliciji? Uostalom, nisu li posle rasprave o mogućoj koaliciji DSS-SRS braća Draško i Mirko Petrović napustili Koštunicu.

Rasprava u stranci, koja je dobila manje glasova nego što je verovala da joj sigurno pripada, Koštunici bi smetala mnogo više od moguće potrebe da objašnjava zašto ne poštuje svoju predizbornu reč. To je na neki način jednostavan problem. “Promenile su su okolnosti”, jeste rečenica koju je Koštunica već ponudio, a Nikolić prihvatio i kao razumno i dovoljno opravdanje. Međutim, to nije dovoljno da Koštunica prihvati radikalsku ruku, verovatno zato što bi tako izgubio deo svojih birača i tanku naklonost zapadnih diplomata i njihovih vlada i što bi bio izložen besomučnom napadu DS, G17+, SPO/NS... Nema sumnje da bi neki Koštuničini saradnici ponudu radikala prihvatili i da bi je pravdali pre svega brzim pisanjem ustava koji bi bio prihvatljiv i za 135 poslanika SRS-a i DSS-a i za još ma koja 32 poslanika.

U ponedeljak (5. januar) na konferenciji za novinare Koštunica je sasvim svestan da se milion radikalskih glasova ne može ignorisati i pokušao je da izlaz iz nevolja u koje je zapao potraži u koncentracionoj vladi. Koštunici je ta vlada neophodna kako bi birači lakše zaboravili njegovo obećanje sa kim neće u vladu, ali mnogo više da bi sebe prikazao ne kao veštog političara već kao ozbiljnog državnika. Za njega je pisanje novog ustava važnije od formiranja vlade, a upravo je koncentraciona vlada jedno od sredstava kako se najlakše i najbrže može doći do novog ustava.

Koštunici, po svemu sudeći, ne bi bila strana ni mogućnost da upravo on bude premijer te koncentracione vlade. “Ako nemamo novi ustav, biće to poraz svih i zapašćemo u krizu koja će biti veća od svih slutnji”, poručivao je Koštunica koji je ranije rekao (emisija Televizije BK “Nije srpski ćutati” 21. decembar 2003. godine) da bi DSS mogao da se odrekne svog ustavnog koncepta regionalizacije Srbije koji nijedna druga stranka ne podržava.

Ali dan ranije Tomislav Nikolić je uporno ovom novinaru dokazivao kako bi bilo besmisleno da se vlada bavi pisanjem novog ustava jer je to komplikovan posao koji će potrajati i da su joj preči gladni, bolesni, nezaposleni... U Koštuničinu obećanu brzinu da je novi ustav moguće doneti za dva meseca, Nikolić ne veruje ili ne želi da veruje. U svakom slučaju, radikali neće u koncentracionu vladu. Neće u nju ni DS, a Boris Tadić, nastavljajući predizborno nadgornjavanje sa DSS-om, kaže da bi takva vlada bila samo alibi Koštunici za saradnju sa partijama prepetooktobarske Srbije i da njegova stranka u toj maskaradi ne želi da učestvuje. U koncentracionoj vladi sebe ne vide ni G17+ ni SPO/NS Ali, ako bi koncentraciona vlada bila samo zamena za ustavu komisiju, možda bi svi oni i mogli da promene mišljenje.

Tako Koštunici ostaje da u razgovorima sa svim parlamentarnim strankama, koje je u četvrtak započeo sastankom sa G17+, manje govori o koncentracionoj vladi, a više o manjinskoj. Nema sumnje da bi Koštunici najviše prijala manjinska vlada sa Miroljubom Labusom i Mlađanom Dinkićem. Zato njihov sastanak može da obiluje detaljima o tome šta oni mogu da ponude svim ostalim parlamentarnim partijama da bi dobili njihovu dovoljnu podršku. Koštunica i dvojac Labus/Dinkić, morali bi da ponude ostalima sasvim jasnu satnicu šta i kako misle da to urade. Međutim, i svi drugi bi mogli da pitaju što se i oni ne bi našli u nekoj “tehničkoj vladi” koja će imati da reši dva-tri pitanja (ustav, izborni zakon...) i zašto bi slava za državotvorni posao pripala samo DSS i G17+.

Rečena Koštuničina želja ima podršku DS, ali nema podršku Vuka Draškovića, koga je partijski aparat već postavio na mesto ministra spoljnih poslova. On nikako ne želi da pruži podršku manjinskoj vladi. NJemu i Velimiru Iliću potreban je boravak u vladi srazmeran dužini njihovog odsustvovanja iz vlasti, nikako ne privremene vlade i nikako ne sporedne uloge.

Kakogod, vraćamo se na zaključak iz predizbornog teksta “Izbori dogodine” (NIN broj 2765, 25.12.2003): “Čak i ako se u Srbiji dogodi veliko čudo pa u januaru-februaru dobije novu vladu a do juna novi ustav, to će samo doprineti da glasači izađu na birališta već pre kraja 2004. kako bi nanovo odlučivali i o Skupštini i o vladi i o predsedniku.”

Odlučujući o mogućoj vladi i Nikolić i Koštunica i Tadić i Labus/Dinkić i Drašković/Nikolić i Dačić (njega će jedino Koštunica nešto da pita) odlučuju i o rasporedu glasova na tim izborima. O njima Nikolić pred ovim novinarom kaže Aleksandru Vučiću: “Vučiću, ono se stvarno primaklo”, misleći na trenutak kada će radikali moći sami da obrazuju vlast. Želja ili stvarnost? Brzo ćemo saznati.