Opasne igre

Velika se prašina podigla posle republičkih izbora kad se zvanično saznalo da su radikali postali najjača politička stranka u zemlji. Ali, zašto toliko uznemirenosti među demokratama svih fela kad su se izborni rezultati radikala uveliko naslućivali, gotovo znali unapred. Dobili su osamdeset i dva mandata, što zaista nije malo (imali su oni, pre nekoliko godina, jedan mandat više), ali to je još daleko od parlamentarne većine. Ni sa socijalistima, sa kojima su, nekada, dugo vladali, nemaju tu većinu (imaju zajedno 104 poslanika), zato se nama čini da dežurni pesimisti, što je njihovo životno zanimanje, potpuno nepotrebno šire priče da su izbori doneli novu nestabilnost Srbiji, da vlade neće biti, a ako je i bude - trajaće od petka do subote.

Četiri opcije koje sada zovu demokratski blok (DSS, DS, G17 plus i SPO-NS) imaju 140 poslanika, dvadeset više nego što je skupštinska većina, i ko ih to bije po ušima da ne uzmu vlast, izaberu predsednika parlamenta, vladu i predsednika vlade?

Svi se sada pozivaju na izborna obećanja, na datu reč da neki neće sa jednima ili sa drugima, ali to je, danas, kad su se otvorene karte našle na stolu, više nego neozbiljno. Večno zamajavanje naroda. Pre izbora može se kazati šta se hoće a šta neće, posle izbora postoje samo dve reči - mora se i ne mora se. Ako je većina birača Srbije glasala za stranke koje imaju reformski i demokratski predznak i koje ne zaziru od saradnje sa velikom svetskom demokratskom porodicom, onda je na političarima da postupe “po naređenju” birača. Jednostavno, nema više nećemo, nego moramo. Sve drugo vodi u propast.

A i precenjuje se izborni uspeh radikala. Realno gledano, oni su osvojili 27 odsto glasova i kad bi se parlament pravio na osnovu čistih procenata, oni bi imali 68 poslanika. Bez obzira što to nije moguće, ostaje činjenica da su radikali osvojili nešto više od četvrtine Srbije. To je njihova realna snaga. Nije mala, ali je to ipak polovina polovine.

Mora se kazati da je 82 mandata radikalima doneo, pre svega, loš izborni zakon, sa Dontovim sistemom na čelu . Ovo je jedan od naročitih sistema za raspodelu mandata između kandidatskih mesta posle izbora (izmislio ga belgijski profesor V.d’Hondt), a cilj mu je da se što bolje obezbedi srazmerno predstavništvo u Skupštini, mada ni ovaj sistem, kažu stručnjaci, to ne postiže u potpunosti.

U našem izbornom zakonu ovaj sistem nije čist, nego je nešto uzeto od Donta, a nešto je uradila Miloševićeva matematička mašinerija, pa smo dobili sistem izbornog čudovišta. Naime, sva Dontova mudrost pada u vodu pred izbornim cenzusom od pet odsto i velikim brojem stranaka koje na izbore izlaze a taj cenzus ne mogu da pređu. Tako se ovoga puta desilo da je četristo hiljada glasova rasuto. Ti su glasovi otišli parlamentarnim strankama, a najviše radikalima jer su na izborima bili prvi. Prema Dontu, da naglasimo, najviše rasutih glasova odlazi strankama koje su dobile najviše procenata na izborima.

E, sad zamislite apsurd: radikali su se najviše okoristili od stranaka koje su od njih daleko nekoliko svetlosnih godina (pomenimo Čanka, Kasu, LJajića, Čovića, Batića...)! O kakvom se poštovanju narodne volje onda može govoriti?

Zato je danas pitanje svih pitanja: zašto bivša vlast nije donela novi izborni zakon, a imala je za to tri godine vremena. Zašto nije donet dobar zakon o političkim strankama, nego svako ko sakupi nešto potpisa, može da osnuje stranku (ima ih u Srbiji, trenutno, tri stotine)?

Sve bi to izgledalo drukčije, normalnije, kad bi se dobrim zakonom ovaj haos sredio. Hoćeš stranku? U redu. Sakupi sto hiljada potpisa za registraciju i mirna Bačka. Hoćeš na izbore? Ko ti brani. Sakupi sto hiljada potpisa i Bačka još mirnija. I tek onda bi se na našoj političkoj sceni sve razbistrilo. Ne bi bilo više od desetak stranaka, a na izbore bi izlazilo i manje. Tada ni zbog Dontovog sistema neki ne bi stradali, a neki profitirali.

Za demokratiju, kažu, dovoljne su dve stranke, tri puna kapa, četiri i više - anarhija.

Mi još neko vreme moramo računati na više stranaka (ne više od deset) i zato je četvoročlana koalicija trenutno najprihvatljivije rešenje. Lideri ovih stranaka ne bi smeli da prokockaju šansu, kao pijani kartaroši. Birači su glasali, i svet je rekao svoje (u Briselu ili na Kopaoniku, svejedno), i naglasio je taj svet da nas u slučaju tvrdoglavosti i neozbiljnosti mogu stići nove nevolje. I tu nema ljutnje. Demokratski svet će priznati svaku našu izabranu vladu, ali niko taj svet ne može naterati da za istim stolom sedi sa onima sa kojima neće.

A šta bi doneli novi brzi izbori ako se ovi izlegu u mućak? Mnogi veruju da sledi uspon radikalizma, do njihove konačne pobede.