Posle Krišta, Krišto

Bojan Krišto još nije u stanju da govori za medije. U šoku je i stidi se medijskog linča kojem je izložen. Nismo saznali da li ga je stid visine bonusa koje je isplaćivao kao direktor Aerodroma „Nikola Tesla”, a nije jedini koji treba da se stidi. Krištovo ime asociraće ubuduće na aferu sa platama rukovodilaca u javnim preduzećima i prvo preispitivanje odnosa u vladajućoj koaliciji koja čini vladu Mirka Cvetkovića. Premijer lično se, doduše, nije eksponirao ni u ovom slučaju. U lavini vesti u kojima su iz dana u dana rasle plate, bonusi i druge naknade članovima upravnih odbora poslujućih i propadajućih preduzeća u vlasništvu Republike, Krištovih četiri hiljade evra su vrlo brzo delovale bezazleno. Ne Cvetković, nego Boris Tadić, neočekivano za njegova predsednička ovlašćenja, pozvao je Krišta da podnese ostavku. Nakon toga se više nije oglašavao. Ispostavilo da ni direktori postavljeni ispred Demokratske stranke nemaju ništa moralnije navike, ali je Krišto, ipak, podneo ostavku. Zašto je afera počela sa direktorom iz redova G17 plus i da li je Tadićev poziv ugrozio stabilnost vlade? Postoji li veza između medijske kampanje koja se, kako tvrdi Mlađan Dinkić, protiv njega vodi zbog gasnog sporazuma sa Rusijom, afere Krišto i eventualne manjinske podrške koju je Tomislav Nikolić ponudio Demokratskoj stranci? Iako je u televizijskoj emisiji demantovao mogućnost da ova situacija ugrozi njegove prijateljske odnose sa Tadićem, Mlađan Dinkić nije kazao da se u njegovom kabinetu „osnovano sumnja”, štaviše veruje da je poziv da podnese ostavku Krišto dobio iz Tadićevog kabineta, ali bez predsednikovog znanja. „Osoba koja je to učinila ima toliki uticaj da ne može biti kažnjena zbog toga. Osim toga, DS je populistička stranka koja zadovoljava pojedinačne interese. Pismo je poslao jedan markantan, visok čovek, koji je završio medicinu i voli da se seća Idola”, kaže za NIN blizak Dinkićev saradnik. Ali zašto bi predsednikov savetnik želeo da ugrozi opstanak koalicije? Zbog unutarstranačkih rivaliteta demokrata? Ili zbog džokera koje bi Demokratska stranka mogla da ima u SNS i Novoj Srbiji, ako bi i oslobodila dužnosti G17 plus? „Mlađan Dinkić zbog rezultata koje postiže smeta mnogima. Demokratska stranka je velika i logično je da u njoj postoje podele. Neki u njoj jesu bliski sa Mlađanom, ali ova situacija nema nikakve veze sa mogućnošću da naprednjaci zamene G17 plus u vladi”, kaže izvor iz Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Gradski sekretar za zdravstvo iz redova LDP-a istovremeno je zatražila smenu pet direktora zdravstvenih ustanova u Beogradu. Pristanak Dragana Đilasa se u javnosti tumači kao još jedno preispitivanje uloge G17 plus u vlasti. U televizijskoj emisiji u kojoj je obećao da će objasniti pozadinu slučaja, Mlađan Dinkić je uporno opravdavao Krišta činjenicom da se nije jedini rasipnički ponašao, da su drugi još veće Krište, a sebe kao predsednika stranke i ministra pravdao je alavošću stranačkih kolega čije apetite sam ne može da obuzda. Dinkić je posebno iskoristio priliku da se prikaže žrtvom u koju jedan beogradski list svakodnevno upire prstom na naslovnoj strani. Sve zbog njegovog „obazrivog” odnosa prema Rusima i gasnog sporazuma. „Kurir, možda, ne plaćaju Rusi direktno, ali to čini jedan mali, zdepasti, što je sedeo u vladi, a živi u Pančevu. A sva događanja zajedno su namerni napadi na Dinkića. Istina je da su ljudi alavi svuda i da oni koji su do juče sisali vesla, danas sisaju krv iz budžetskih firmi i da ih je teško kontrolisati”, kaže naš sagovornik iz vrha G17. On ne negira mogućnost da su Mlađan Dinkić i Bojan Krišto kolateralne štete prepucavanja u Demokratskoj stranci, ali odbija da potvrdi da je Mlađan Dinkić namerno pomenuo Dragana Šutanovca kao primer osobe nad kojom su se mediji, baš kao i nad njim, iživljavali, samo da bi izazvao simpatije javnosti prema ministru odbrane. To je, prema našem sagovorniku, bio samo primer. Ministar ekonomije priznao je još da ne može da kontroliše svoju stranku, pa, valjda, zato misli da je moguće da ni Tadić nije u stanju da sagleda posledice delovanja svog kabineta. Sve u svemu, dvojica lidera su se navodno prijateljski dogovorila da je interes građana i javnih preduzeća iznad partijskih podilaženja. Jer, ako je preplaćeni direktor član i jedne od koalicionih stranaka, to ne bi smelo da ga amnestira od suda javnosti. Portparolka Demokratske stranke Jelena Trivan za NIN ne želi da komentariše informacije o tome da Tadić nije uputio poziv Krištu, nego neko „zlonameran” iz njegovog kabineta. „Ne želim da komentarišem takve navode. I mnogo pre slučaja Krišto nije bilo sumnje u predsednikovu rešenost da se bori protiv zloupotreba. Pitanje plata u javnim preduzećima otvoreno je baš u ovom trenutku, jer su oni nedavno i postavljeni na direktorska mesta, a spekulacije o lošim odnosima DS-a i G17 plus su netačne. To nema nikakve veze sa našim odnosima, jer ovo pitanje nismo pokrenuli mi nego radikali”, kaže Trivanova. Radikali koji G17 plus nazivaju interesnom grupom, posebno podsećajući da je ova stranka proizvodila afere, rušila vlade, da bi, čim bi se nagodila, opet ulazila u koalicije sa istima koje je kritikovala, pokrenuli su skupštinsku aktivnost u pravcu kontrole javnih preduzeća. Skupština nije dobila izveštaj još jedino od NIS-a, ali je Administrativni odbor sve izveštaje osim tog, doduše tek uz pomoć poverenika za informacije od javnog značaja, imao još od početka mandata ove vlade. Pre jula. Vlada zaseda da utvrdi iznos koji bi članovi upravnih odbora javnih preduzeća mogli da primaju ubuduće, pa su se našli oko jedne i po prosečne plate. Poslaničke grupe, čak i G17 plus i premijer, složili su se makar da podaci o visini plata u javnim preduzećima i bonusima moraju biti javni. Biserka Jeftimijević-Drinjaković, predsednica Upravnog odbora Naftne industrije Srbije, čijom se platom u medijima licitiralo i do sedam stotina hiljada dinara, poslednja je naložila skidanje oznake tajnosti sa podatka o zaradama u ovoj kompaniji. Konkretna mera Vlade Srbije, kako su je nazvali mediji, bila je da će uskoro ograničiti plate rukovodilaca iako neće određivati raspon plata. Još „konkretnije” mere su odgovarajuća rešenja koja će vlada uskoro predložiti imajući u vidu međusobnu različitost javnih preduzeća. “Mi smo razmatrali da se napravi neka diferencijacija zato što neka od javnih preduzeća posluju u uslovima konkurencije, a druga u uslovima monopola”, kazao je premijer Cvetković. Priča se da će menadžerske plate dostizati ne više od zarade premijera koja iznosi stotinu dvadeset hiljada dinara. Ako se sa predlozima i „odgovarajućim rešenjima” ne bude odugovlačilo kao sa međustranačkom raspodelom rukovodećih mesta u javnim preduzećima po formiranju vlade, afera bonusa biće završena. Ali, problem prevelikih primanja, privilegija i pre svega korumpiranosti na taj način neće biti rešen. Štaviše, prividnom odlučnošću predsednika Republike da se obračuna sa pojedincima, problem korumpiranosti verovatno će biti zataškan i skrajnut. U to veruje i poverenik za informacije od javnog značaja. „Paradoksalno je da u ovoj zemlji Administrativni odbor Skupštine mora preko poverenika da dolazi do informacija o preduzećima koja se finansiraju iz budžeta, odnosno od novca poreskih obveznika. A te informacije ne samo da ne bi smele da se ne dostavljaju na zahtev građana, nego bi po zakonu morale da budu redovno ažurirane i stalno dostupne javnosti kroz informator o radu”, kaže Rodoljub Šabić. Opstrukcija transparentnosti – demokratske vrednosti o kojoj se u Srbiji mnogo govori – očigledna je i toliko jasno služi kao pokriće za zataškavanje informacija da se jedva može pronaći ministarstvo koje ima običaj da informator o radu izbaci na sajt. A tek javna preduzeća. NIS je, recimo, na rešenje poverenika da dostavi informacije o zaradama Administrativnom odboru, u dva navrata Vrhovnom sudu tužio Šabića. Iako su tužbe odbačene kao nedopuštene, dragoceni podaci nisu postali dostupni. Ni Krišto ni njegove kolege iz drugih preduzeća nisu prekršili zakon kada su sebi razrezali mesečne plate u visini prosečne godišnje zarade zaposlenog u Srbiji. Oni su, kako se komentariše, prekoračili sve moralne granice. Ne zna se na kojoj nuli tačno graniči moral, ali bi taj raspon opravdano bio širok jedino kada bi na čelu preduzeća sedeli menadžeri sa profesionalnom sposobnošću upravljanja. Konkurs za rukovodeća mesta u javnim preduzećima još uvek niko nije pomenuo kao rešenje iako je u predizbornoj kampanji to obećanje delovalo skoro pa opipljivo. Vladajuća struktura obrazložila je izostanak konkursa vremenom potrebnim da se konkurs pripremi. Predsednici nezavisnih regulatornih tela, sa njima i Šabić, slažu se, međutim, da nekompetentni stranački kadrovi upravljaju velikim kompanijama da bi tok novca kojim raspolažu bio nekontrolisan i vodio put njihovih partija. Da bi to sprečili, nezavisna tela uspostavljena odlukom Narodne skupštine morala bi da budu osposobljena za rad. A daleko su od toga. Jednima se oduzimaju nadležnosti, drugi pričaju ali ih niko ne sluša, rešenja trećih nisu obavezujuća ni za koga, a najvažnija u slučaju javnih preduzeća, Državna revizorska institucija, ne postoji nigde osim na papiru. Jelena Trivan kaže da nema opravdanja za odlaganje početka rada DRI, ali da svejedno ta institucija ne bi bila u stanju da reši sve nagomilane probleme. „Problemi su u mnogim institucijama i neki od njih, poput poslednjih u javnim preduzećima, nisu pravno niti zakonom zabranjeni. Oni su moralni. Revizorskoj instituciji nisu problem samo prostorije, ona mora da stekne integritet.” Načinom izbora bi, zapravo, DRI kao i druga nezavisna regulatorna tela, trebalo da stiče integritet. Ali, njihova finansijska zavisnost od budžeta koji je na početku i kraju u rukama vlade, onesposobljava ih da nezavisno deluju. Čak i ako u tome uspevaju poput poverenika ili Saveta za borbu protiv korupcije, njihovi zaključci, analize i rešenja ni za koga nisu obavezujući. Štaviše, vrlo su fleksibilni, prilagodljivi i dozvoljeni za slobodno tumačenja. Komisija za zaštitu konkurentnosti, recimo, našla se u nebranom grožđu kada su njeni članovi pokušali da obavljaju svoj zadatak nezavisno dokazujući ono što se ne može izbeći golim okom – očigledan monopol u trgovini. Posle malo pritisaka kojima je predsednica komisije Dijana Bajalović-Marković bila izložena, usvojena su nova pravila o ovom telu po kojima se, kao sasvim slučajno, biraju novi članovi Komisije. U oko trideset republičkih javnih preduzeća ima čak pola miliona zaposlenih. Među najuspešnija preduzeća u Srbiji spadaju tek dva javna i oba sa monopolom u oblasti svog poslovanja – „Telekom” i NIS. Nekim preduzećima, poput Elektroprivrede Srbije, ni monopol ni sredstva iz budžeta ni poskupljenja usluga ne pomažu da bi poslovala bez gubitaka. U moru predloga, od kojih se nijedan nije odnosio na uspostavljanje kriterijuma za izbor rukovodilaca niti veću kontrolu poslovanja javnih preduzeća, najbajkovitije deluje ponuda predsednice UO „Politike NM” Sonje Liht da se svi članovi upravnih odbora, po uzoru na „Politikin”, odreknu svojih naknada i rade „malo za javnost” i volonterski. Iluzija je veća kada se zna da je set od tri zakona koji se odnose na korupciju, pored Mladića, najveći uslov Srbije za odmrzavanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju. Zakon o javnim nabavkama (jedini u skupštinskoj proceduri), zakon o državnoj pomoći i zakon o konkurenciji bi, teško je ne uočiti, najviše koštali one koji od javnih preduzeća imaju više koristi nego građani. Zato se tako teško i sporo donose. Možda će građani imati priliku da vide još neku dramatičnu sudbinu poput Krištove, u kojoj će neki novi direktori u naletu moralnog osramoćenja podneti ostavke, ali se suština neće promeniti. Javnosti će, možda, biti dostupni podaci o zaradama članova upravnih odbora, ali ne i tenderi i sve javne nabavke u kojima će ovi učestvovati. Sistem će ostati isti, ali rešenost predsednika i premijera da se bore protiv korupcije moći ćemo, svakako, da pratimo prema broju funkcionera koji u budućnosti budu podnosili imovinske karte. Republičkom odboru za sprečavanje sukoba interesa za sada nedostaje još samo devet hiljada izveštaja o imovini osoba na javnim funkcijama. Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Javno je partijsko Ne postoji interes za uspostavljanje sistema kontrole, jer su javna preduzeća jedan od načina na koji se partije nekontrolisano finansiraju Prebacivanje odgovornosti i neznanje o tokovima poslovanja u javnim preduzećima kojim ovih dana pokušavaju da se opravdaju vlada, predsednik, lideri stranaka na vlasti, za Vericu Barać nije nikakav argument u njihovu korist. Ona kaže za NIN da su građani žrtve političkih igrarija i da volja za suzbijanjem korupcije ne postoji, jer je to osnovni izvor stranačkih prihoda. - Ovo je tipična partokratija. Ko zna šta je iza toga i o čemu se oni zapravo dogovaraju. Vlada nema volju da se bori protiv korupcije, a, pre svega, nema volju da izgradi institucije. Očigledno je da ne postoji interes za uspostavljanjem sistema kontrole, jer su javna preduzeća jedan od načina na koje se partije nekontrolisano finansiraju. Prvo imamo novac koji se iz budžeta neometano odliva u partije, jer je zakon to slučajno izostavio da reguliše. Onda imamo loše poslovanje javnih preduzeća, čiji novac regulatorna tela nisu u stanju da prate, jer ih vlada sprečava u tome. Kad jedna od vladajućih partija dobije javno preduzeće, u taj posao joj se više niko ne meša. Isto je i sa državnim poslovima koji se drže u tajnosti, kao što je posao sa 'Fijatom'.” Vesti o platama su za Vericu Barać obmana i skretanje pažnje javnosti sa projekata, tendera, javnih nabavki nad kojima stranka u čijem je preduzeće vlasništvu ima potpunu vlast. - Pravo pitanje je otkud je interes vlade da tako loše gazduje javnim preduzećima? Da bismo dobili odgovor na to pitanje, plate, završni računi i finansijski izveštaji moraju biti dostupni javnosti. Javna svojina je partijska i daće sve od sebe da tako što duže bude. Ne postoji podela vlasti, a mediji su kupljeni i zatvoreni za ta pitanja. Zato vlada ima priliku da urušava institucije umesto da ih gradi. Formiraju institucije koje unapred sprečavaju da rade nezavisno. Republički tužilac je vršilac dužnosti već osam godina, policija je politizovana, poverenik radi bez nadležnosti, antimonopolska komisija podnosi prijave o monopolu sudiji za prekršaje, odbor za sprečavanje sukoba interesa donosi odluku, a Dragan Marković Palma lepo kaže da ta odluka za njega nije obavezujuća i da će ostati na mestu gradonačelnika i poslanika. Najstrašnija varka je, ipak, reforma pravosuđa koja će potpuno legalizovati još veću politizaciju sudstva. Multifunkcije Članovi upravnih odbora i direktori javnih preduzeća ne samo da su sebi dodeljivali visoke zarade nego se nisu libili da uzimaju otpremnine. U danu kada je razrešen dužnosti direktora Aerodroma, Nebojša Nedeljković je postavljen za direktora „Skijališta”. To ga nije sprečilo da iz prvog preduzeća uzme otpremninu od 1,6 miliona dinara, dok je po odlasku iz drugog uzeo 2,16 miliona. Istu beskrupuloznost pokazuje bivši direktor „Jat tehnike”, Radoslav Tomašević, koji nakon otpremnine od 2,15 milion dinara biva postavljen za pomoćnika ministra za infrastrukturu, gde je i danas. Poslednja pitanja koja su se otvorila u višednevnom medijskom pretraživanju javnih preduzeća su rasprave o funkcionerima sa više rukovodećih položaja. Za početak se razmatrao položaj Zorana Lilića koji je velikodušno prihvatio privilegije bivšeg predsednika SRJ, a potom i mesto predsednika Upravnog odbora JP „Putevi Srbije”. Lilić se odrekao manje plate, one u „Putevima”, kazavši da će volontirati u ovom preduzeću. Miodrag Tirkajlo istovremeno je predsednik UO Aerodroma, načelnik odeljenja za regionalni razvoj u Ministarstvu ekonomije i savetnik za javne nabavke ministra zdravlja. I neka zaboravljena imena je moguće zateći u multiplikovanim ulogama, ne samo u više javnih, nego istovremeno u privatnim i javnim preduzećima. Tako je, recimo, Siniša Nikolić u vreme dok je bio direktor Direkcije za građevinsko zemljište postavljen na mesto predsednika Upravnog odbora „Dunav osiguranja”. Na toj funkciji je i danas, ali dok u svojoj advokatskoj kancelariji posluje kao „običan smrtnik”, član je i Upravnog odbora kompanije MPC properties, jedne od firmi MPC Holding-a. Čak i da ova dva preduzeća nemaju dodirnih tačaka u poslovanja, Nikolić je u sukobu interesa. Slobodan Beljanski, član Republičkog odbora za sprečavanje sukoba interesa to za NIN potvrđuje:“Zakon je izričit. Funkcioner, što Nikolić jeste kao predsednik ili član UO „Dunav osiguranja”, ne sme biti direktor, zamenik ili pomoćnik direktora, član upravnog ili nadzornog odbora javnog preduzeća, ustanove, preduzeća ili bilo kog drugog pravnog lica sa učešćem državnog kapitala, osim kada je to propisano zakonom ili drugim posebnim propisom. U ostalim privrednim subjektima funkcioner ne sme biti član upravnog ili nadzornog odbora niti direktor, zamenik i pomoćnik direktora.”