Velika šatrovacija

Pravno je pravilo da neprimenljiva pravna norma ne obavezuje. Taman kako su senatori Kaligulin zakon, kojim je rimski imperator svog konja Incitatusa proglasio za konzula, ubrzo proglasili za neprimenljivu pravnu normu, tako i srpska vlast (a i opozicija) nema nikakvu obavezu prema preambuli Ustava Srbije. Jer je preambula – baš to – neprimenljiva pravna norma. Što će reći, konj u Ustavu. Eto kako Vuk Drašković, u razgovoru za NIN, odgovara na pitanje što se ne menja Ustav ako se menja politika Srbije prema Kosovu. Zašto, onda, srpska Skupština, poput senatora u starom Rimu, ne proglasi preambulu Ustava kao neprimenljivu? Druga je međutim dilema, koja se gica ovih dana između političara i medija a niko baš nešto ne bi da je izgovori: da li je zaista srpska vladajuća politika prema Kosovu promenjena, tj. da li je floskula „i EU i Kosovo“ konačno bačena na smetlište istorije. Ili nije nikad ni postojala kao stvarna, već samo kao šareno upakovan „rumenko“ za lepljenje srpskih biračkih jezika na demokratski tanak led odbrane suvereniteta zemlje koja stremi „ključajućim“ evrointegracijama. Treća je, pak, dilema, jesu li izjave pojedinih političara (Vuka Draškovića da Beograd prihvati nestatusni deo Ahtisarijevog plana za KiM i Dragoljuba Mićunovića da Srbija u pogledu Kosova „živi u iluzijama“ i da umesto toga „treba da razvija trgovinske odnose sa Kosovom“) probni balon za biračko telo Srbije? Ili je Beograd već prihvatio nestatusni deo Ahtisarijevog plana, koji se odnosi na ograničenu autonomiju Srba na severu Kosova, zarad kandidature za EU? Ako jeste, kad je to učinjeno? I zašto se, kako reče za list Danas direktor Centra za novu politiku Vladimir Todorić, „vređa pamet ljudi i priča im se kako carina nije obeležje državnosti“ posle koje na red dolazi i „sudstvo, i to treba unapred reći“, kao i da će „to biti Ahtisarijev model sudstva“? A sve samo zato da vladajuća koalicija ne bi morala da prizna kapitulaciju svoje dosadašnje politike „i Kosovo i EU“. Posle avgustovske posete Angele Merkel i Vikiliksovih američkih depeša koje sasvim nedvosmisleno ukazuju na to da je odlučujućem delu srpske političke elite nezavisnost Kosova bila neprihvatljiva samo uoči izbora 2008. (a kad pobedimo, onda, ćemo se, bre, dogovoriti), još jedino naivni&neobavešteni mogli bi poverovati Draškovićevom najnovijem modeliranju čuvene krilatice. Elem, šef SPO-a za NIN objašnjava da slogan „i EU i Kosovo“ nije kapitulirao ukoliko ga „malo preformulišemo“: „I EU i evropski standardi i zaštita Srba na Kosovu.“ Dakle, malo smo trudni? Ni Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa, ne misli da je reč o kolapsu jedne politike. Nikolić za NIN kaže: „To je samo prebacivanje težišta na nešto drugo. Postoji jedna vrsta sazrevanja javnog mnjenja i mišljenja političke elite u poslednjih nekoliko meseci do godinu dana da se kosovskom pitanju mora prići realistično. U vezi sa Kosovom i vlast i opozicija igraju jednu igru. Ovi na vlasti se, kao, bore za Kosovo, ovi u opoziciji kažu kako je vlast izdala Kosovo i kako bi se oni borili bolje. A i jedni i drugi znaju da je Kosovo izgubljeno. Izgubio ga je Milošević, a sve kasnije što se dešavalo bilo je politički konstrukt. Sve je to bila, mangupski rečeno, velika šatrovacija, a stvari su se realno odvijale na drugom nivou. To čak nije ni 'Kosovo drumom, a mi šumom'. Mi smo išli oblacima. Sad je realno da se možda može osvojiti izvesna autonomija za sever, a to već ima u Ahtisarijevom planu. Zašto smo ga, onda, odbacivali? Sve političke elite su posle Miloševića šatrovirale narod da se 'navodno bore i samo što nisu pobedili'... i sve to nema veze sa realnošću.“ Zato se čini da s realnošću mnogo više ima veze sinhronizovano delovanje ledene kancelarke i Vikiliksovih depeša vrelih avgustovskih dana koje srpskim biračima nedvosmisleno šalje poruku do koje je mere „šatrovacija“ uzela maha. Kako drugačije objasniti ukus u ustima koji proizvode tvrdnje Borka Stefanovića, šefa pregovaračkog tima Srbije, koliko prošle nedelje u NIN-u, da carinski pečat Kosova koji je on, u ime Srbije, aminovao Hašimu Tačiju, nije nikakvo državno obeležje? I Vuk Drašković kratko kaže: „Neću da komentarišem ono što je očigledno.“ S pečatom i carinom Kosova i sa kosovskim carinicima na prelazima Jarinje i Brnjak na severu Kosova što je logičan sled albanskih koraka, a što čovek od poverenja predsednika Tadića koji je doveden da „odrađuje posao“ i dalje negira, Stefanović je svojeručno ucrtao granice na Jarinju i Brnjaku. I da. To je isti onaj Borko Stefanović, koji je pred predsedničke izbore u Srbiji (depeša od 17. decembra 2007) molio funkcionera Stejt departmenta Roberta Silberstina da Amerika odloži priznanje nezavisnosti Kosova tamo negde posle drugog kruga predsedničkih izbora. Ako može. Tako je i bilo. Tadić je inaugurisan 15. februara 2008, a jednostrana nezavisnost Kosova proglašena je 17. februara. U Skupštini Srbije se zakleo da nikad neće odustati od borbe za Kosovo i Metohiju, i da će se svom snagom zalagati da Srbija bude u EU. Elem, zakleo se sladoledom „rumenkom“ – čuvenom floskulom „i EU i Kosovo“. Novinarima je rekao da će se Srbija svim sredstvima osim ratom boriti protiv nezavisnosti Kosova, ali je, pola godine pre toga, bar po američkoj službenoj belešci od 31. jula 2007. rekao: „Ja sam najviše proamerički lider u Srbiji, ali Srbima objasniti gubitak Kosova je nemoguća misija.“ Zato se uskoro prešlo na omiljenu retoriku većine demokratskih lidera u regionu, pa je nije potrebno argumentovati Vikiliksovim depešama (mada i takvih ima): biračko telo sluša jednu priču, a ambasadori - sasvim drugu. Dok nam Angela Merkel nije lupila rukom o sto. I sama, verovatno, nadajući se, kao i sagovornici NIN-a, da je javno mnjenje Srbije – sazrelo. Ili je, sad već – baš briga. Sva ispitivanja javnog mnjenja Srbije, po rečima Milana Nikolića, pokazuju da je redovno više od 60 odsto onih koji kažu da je Kosovo zauvek izgubljeno, a „više od 50 odsto građana Srbije je za evropske integracije“. Ipak, ni ova statistika ni javni pritisci iz Brisela i Vašingtona nikako da okuraže vladajuću elitu da zvanično „objasni Srbima gubitak Kosova“, nego se i dalje kriju iza „probnih balona“ Draškovića, Jovanovića, Mićunovića... Zašto? Nikolić to objašnjava ovako: „Zato što ih u zasedi čekaju ljudi iz Demokratske stranke Srbije, koji odmah kažu kako je to izdaja nacionalnih interesa, zabijanje noža u leđa Srbima na Kosovu... To su te jeftine demagoške izjave koje mogu da donesu veliku štetu u trenutku kada će se verovatno ova koalicija nositi sa drugom koalicijom koju će predvoditi naprednjaci. Možda im to oduzme od pet do deset odsto glasova, što znači da neko može da dobije, a neko da izgubi vlast. To je beznačajno u smislu objektivnih političkih procesa ali značajno u smislu zadobijanja javnog mnjenja.“ Valjda, i pored toga što je javno mnjenje Srbije „svesno“ da je „Kosovo zauvek izgubljeno“. Otud je i Rasim LJajić, nedavno u intervjuu „Politici“, sasvim prostodušno priznao da on u kampanji EU neće ni pominjati, a što se Kosova tiče, „ukoliko se pritisci povećaju na Srbiju, Kosovo može ponovo da izbije u vrh, da bude među prvim političkim temama koje mogu da obeleže kampanju“. Nikad se ne zna. Što reče Vuk Jeremić, kako je zapisano u jednoj od američkih depeša (22. april 2008) koje je Vikiliks objavio, „izvinite na antiameričkim komentarima, ali sam prinuđen na takvu retoriku tokom izborne kampanje“. Galučijev „Ahtisari plus“ za Srbe na Kosovu Valjalo bi ovde podsetiti, šta znači plan „Ahtisari plus“ o kojem se govori. DŽerard Galuči, bivši američki diplomata i predstavnik mirovnih snaga UN na Kosovu. Autor sintagme „Ahtisari plus“ više puta je pisao o mogućem rešenju za sever Kosova: „Time sam nastojao da uputim na oblik specijalne autonomije za sever Kosova koja bi bila manja od autonomije srpskog entiteta u BiH, ali veća od autonomije koja je iscrtana u originalnom Ahtisarijevom planu. To rešenje bi značilo očuvanje statusa kvo na terenu na severu Kosova – sa lokalnom samoupravom koja bi funkcionisala uz podršku Srbije i bez mešanja Prištine – istovremeno povezujući sever sa celokupnim pravnim i političkim okvirom Kosova. Takav aranžman bi ponudio ishod koji bi zamenio potpunu podelu ili nastavak sadašnjeg zamrznutog konflikta.“ „Ahtisari plus“ pristupom, objašnjava Galuči, ostavilo bi se po strani pitanje statusa Kosova i „pitanja koja su direktno povezana sa statusom, kao što je npr. carina, a koja jesu ili nisu rešena.“ Bivši američki diplomata, tako, predlaže lokalnu autonomiju sa sopstvenom jedinicom Kosovske policije koja bi nosila zajedničku uniformu i bila povezana sa administrativnim sistemom Kosovske policije, ali bi zakon koji bi se primenjivao predstavaljao ili uredbe Unmika ili srpski zakon. „Lokalnim sudovima bi se upravljalo kao da su deo pravosudnog sistema Srbije, dok bi se neusaglašenosti u sprovođenju zakona ili slučajevi prelaska reke Ibar rešavali na posebnom apelacionom sudu Kosova sačinjenom od jednakog broja sudija izabranih od svake od strana pod upravom međunarodnog predstavnika koji bi bio prihvatljiv za obe strane“, objašnjava Galuči. A Marko Jakšić, odbornik DSS-a u SO Kosovska Mitrovica, reći će za NIN da je to nedvosmisleno priznavanje nezavisnog Kosova. Gandijevski Marko Jakšić, odbornik DSS-a u SO Kosovska Mitrovica kaže za NIN: „Na severu Kosova živi oko 70.000 Srba, na prostoru od 70 km. Ovo je 2011. Ni Bljesak ni Oluja nisu mogući. Ovo je homogen srpski prostor i Srbe je teško odavde izbaciti. Da Borko Stefanović nije potpisao da Srbija priznaje pečat i carinu Kosova, nikome u Prištini ne bi palo na pamet da dođe na administrativnu liniju i zauzima Brnjak i Jarinje. Ali, to je cena našeg pokušaja da uđemo u EU. Bez obzira na sve, neće se ništa desiti, i 17. i 20. će živeti Srbi na severu Kosova. Ako kosovska vlast zauzme sever, eto prilike da Borko poništi dogovor sa Editom i da se Srbima omogući da se bore za svoj opstanak. A oni to umeju, mirno, gandijevski, kao i dosad.“