Tri politike - jedna diplomatija

Posle pisanja NIN -a o narastajućim problemima u Ministarstvu spoljnih poslova, javljalo nam se mnogo ljudi koji su bili spremni da o skrivenim detaljima najzad progovore javno. Jedan od njih, Zoran Ristić, dugogodišnji načelnik odeljenja za vezu SMIP-a i jedan od neraspoređenih, otkriva nam problem koji se takozvanom racionalizacijom u Ministarstvu javlja kao jedan od najakutnijih. Ukidanjem autonomnog sistema veze u Ministarstvu, bezbednost prenosa i diskrecije podataka između diplomatsko-konzularnih predstavništava u svetu i centrale u Beogradu drastično je ugrožen. Problem, koji je samo jedan u nizu a koji konsekventno proizvodi čitav niz drugih, prema rečima Ristića, izgleda ovako:

Prednost radio-veza jeste da se mogu ostvariti u bilo koje doba i ne mogu se kontrolisti. Mogu samo da se ometaju. Ali uz dobro obučene referente za vezu i od toga može da se pobegne. Praktično, to je potpuno siguran način protoka informacija. Jako je pouzdan i fleksibilan u specifičnim situacijam, a to je u diplomatiji i te kako bitno. Ipak, radio-veza praktično je ukinuta još prvog jula. Od tada se kao prenosni putevi koriste samo javni prenosni putevi kakvi su Internet, poštanske usluge. Više nema autonomnih sistema ili nezavisnih puteva.

Prema rečima Ristića, sistem radio-veza svakako zaslužuje poboljšanja i modernizaciju ali se njegovim ukidanjem nanosi nepopravljiva šteta za bezbednost podataka u budućnosti. Međutim, u otvaranju informacija i njihovoj neopreznoj dostupnosti javnim kanalima prenosa ne treba iscrpeti baš sve razloge za zabrinutost, slaže se Ristić i dodaje da se kao najveći i možda centralni problem javlja nešto drugo.

“Bezbednost podataka najviše zavisi od ljudi, kaže Ristić. Ali to je već psihologija i tu počinje priča o ljudima koji prolaze kroz MIP. Smatram da je curenje informacija preko ljudi trenutno veći problem nego preko sistema za prenos podataka. Zato ovaj posao traži revnost u držanju postupaka i držanju do postupaka. Pošto se sad vrlo brzo menja kadrovska struktura i brzo se šalju ljudi u inostranstvo, oni nisu spremni da se kroz rad naviknu na to bezbednosno ponašanje u radu sa podacima, pogotovu onim zatvorene prirode. Zato, ako vi sada koristite pi-si tehnologiju možete vrlo lako izneti sve podatke a da se to ne primeti. Da ne pričam da čitavu arhivu možete izneti na samo jednom narezanom disku. Zato sve dok je države i dok postoje ovakvi zatvoreni sistemi za komunikaciju unutar njih, mora da se razmišlja o ljudima koji se pripremaju, školuju i vaspitavaju za tu vrstu posla.

Ta nejasna kadrovska politika u diplomatiji i opasnosti koje iz nje nužno proizlaze predstavalja veliki problem za još jednog našeg sagovornika. Slobodan Marinković, ambasador u SMIP-u ističe još jedan aspekt ove pojave i pita se: Da li je moguće da danas Jugoslavija sa preko 600 000 nezaposlenih mladih ljudi ima napolju dva ambasadora bez fakulteta? Danas na početku dvadeset prvog veka? Partije koje su poslale ljude za vrhunske kadrove u diplomatiji, u Ministarstvu rade iza leđa čitave diplomatske mreže i ugovaraju posete. Pa pročitajte poslednji intervju Karle del Ponte o njenim kontaktima sa Đinđićem. Svaka državna poseta Vlade Srbije ili premijera, od Đinđića pa do Živkovića, pokrivena je samo jednim čovekom iz Ministarstva - komesarom Demokratske stranke u tom ministarstvu. Od ugovora posete, preko sadržaja posete pa sve do pripreme platforme za nju. To zaista zabrinjava. Ako nemaš tu opštu kulturu diplomatskog opštenja u zemlji, nećeš je imati ni napolju. Spoljna politika je samo produžetak unutrašnje politike. A i inače, diplomatija je odlična stvar za unutrašnjepolitičko mešeteranje jer je po prirodi stvari otrgnuta od javnosti, završava Marinković.

Ministar spoljnih poslova SCG Goran Svilanović, na partijsko kadriranje i uskostranačke spoljnopolitičke aktivnosti gleda sasvim drugačije. U prošlom tekstu NIN-a na ovu temu javnosti je skrenuo pažnju da se neraspoređivanje odnosno opozivanje sa funkcija pojedinih diplomatskih službenika vršilo prema tačnim kriterijumima. Bilo da je to penzija ili racionalizacija rada Ministarstva, tek više od 200 ljudi je u jednom danu ostalo na raspolaganju. Prema rečima neraspoređenih, ministar Svilanović je zaposlio i četiri stotine novih ljudi za koje se ne zna zašto i na koji način su birani za rad u Ministarstvu, s obzirom na višak koji se javio? Kreira li se na ovaj način partijska diplomatija ili je reč o novoj spoljnopolitičkoj strategiji?

Gde je Basaraba Diplomatsko-konzularni službenici stavljeni na raspolaganje, ali i neki beogradski dnevni listovi, tvrde da je Zoran Basaraba podneo ostavku i napustio zemlju. Na pitanje da li je to tačno i ukoliko jeste, kako je on to smeo da učini, s obzirom na to da je protiv njega podnesena krivična prijava, ministar Svilanović odgovara: - Žao mi je da NIN na ovakav način prenosi pisanje tabloida. Generalni sekretar je na odmoru s porodicom kao i mnogi drugi službenici Ministarstva, tokom novogodišnjih praznika. Inače, dopustite mi da vam objasnim da podnošenje krivične prijave nijednog našeg građanina ne onemogućava da putuje kuda god hoće po svetu. Posavetujte se sa pravnicima u redakciji.

Svilanović ogovara: Nije tačno da postoji partijska diplomatija. Nijedan naš sadašnji predstavnik u inostranstvu, bilo da dolazi iz redova karijernih diplomata, bilo da dolazi iz novinarstva, ili iz politike, ne šteti ugledu zemlje, već pokušava da da svoj lični maksimum na dobro državne zajednice i na dobro i Srbije i Crne Gore. Kada god je bilo drugačijeg ponašanja ja sam lično veoma oštro reagovao, bez obzira na ličnu naklonost i prijateljstvo. Tako će biti i ubuduće.

Činjenicom da spoljna politika spada u nadležnosti zajedničke držve, nužno se postavlja i pitanje diplomatskih predstavnika koji dolaze iz Crne gore. Odabir kadrova se vrši prema kriterijumu dopadljivosti i podobnosti crnogorskog državnog vrha. Posebno ozbiljno treba se pozabaviti njihovom međunarodnom aktivnošću tim pre što se mnogi od njih zalažu za nazavisnost Crne Gore, i to, neretko sa vrlo važnih ambasadorskih pozicija.

Svilanović na to kaže: U prethodnoj vladi, iz Crne Gore je bilo 20 ili 22 ambasadora, dok je sada dogovoreno da bude ukupno 14 ambasadora iz Crne Gore. Dakle, broj je značajno manji. Što se značaja tih pozicija tiče, promena je utoliko što će sada imati ambasadora u Londonu, u OEBS i u UN. Nema razloga da se unapred sumnja da oni taj posao neće raditi na najbolji mogući način, jer ponavljam, u svakoj od ovih diplomatskih misija, osim ambasadora, radi i čitav niz drugih diplomata. Neki od njih biće iz Srbije, neki iz Crne Gore, kao i do sada, uostalom. I radiće svi najbolje što mogu. NJihovim radom upravlja nadležna direkcija u Ministarstvu i Ministarstvo, odnosno ministar. NJihovo lično političko opredeljenje za nezavisnost Crne Gore imaće ograničeni značaj.

Takođe, nije moguće izbeći i pitanje finansiranja celog diplomatskog aparata. Pogotovu ako, makar i pretpostavimo da je crnogorski udeo u finansiranju državne zajednice nesrazmeran značaju dobijenih pozicija.

Ministar Svilanović odgovara: Što se tiče finansiranja, primetio bih da je redakciji NIN-a svakako poznato da Crna Gora nijednu paru nije plaćala u ranijem saveznom budžetu od 1997. godine, do maja 2003. godine. Na jedan neobičan način, sada, kada posle dogovora o državnoj zajednici, Crna Gora na sebe preuzima deo tereta finansiranja organa državne zajednice, po prvi put svi pišu i govore o tome sa nipodaštavanjem i to na način koji previđa da od 1997. godine nijednu paru Crna Gora nije uplatila do danas, a sada kada plaća, to se potcenjuje. Mislim da to nije u redu prema Crnoj Gori i da takvo pisanje samo ohrabruje anticrnogorsko raspoloženje. Crna Gora danas učestvuje u finansiranju državne zajednice u skladu sa svojom veličinom i mogućnostima. To iznosi između 5 i 7 procenata. Konkretno, Crna Gora je preuzela finansiranje dela troškova Vojske SCG na svojoj teritoriji, kao i finansiranje Suda SCG. Ukupno ta sredstava iznose toliko koliko su obaveze Crne Gore prema državnoj zajednici, dodaje ministar.

Diplomatija je nesumnjivo vrlo važan aspekt za ugled svake države. Ironično, možda je naše preimućstvo u međunarodnim odnosima to što ih trenutno imamo tri.

Svilanović, smatra da ipak imamo samo jednu diplomatsku mrežu i kaže: Ako pažljivo pratite šta se događa, mogli ste da primetite da je postojeća, minimalna, crnogorska mreža trgovinskih misija i paradiplomatskih ali i diplomatskih predstavništava, radikalno smanjena otkad je počela da funkcioniše državna zajednica. Ja to doživljavam kao jedan korak u prilog jačanju našeg jedinstvenog nastupa.

Bilo kako bilo, pobrojani problemi samo su deo nedaća i nejasnoća sa kojima se suočava naša diplomatija. Tužbe, ugroženost bezbednosti podataka, partijske diplomatije i međurepubličke političke vratolomije samo su vrh ledenog brega.