Belobradi globalista

Može se reći i da je kosmopolita: njegovo anglosaksonsko ime (Santa Claus) holandskog je porekla, zvanično je rođen u Maloj Aziji, ali je karijeru uglavnom izgradio u Americi. Po svojoj istoriji tokom koje je od hrišćanskog svetitelja stigao do promotera potrošačke kulture, spada među izuzetno kontroverzne ličnosti. Ima više identiteta i imena. Za neke sv. Nikola, za druge Božić Bata, za bivše pionire i dalje Deda Mraz, u katoličkoj Južnoj Americi Ninjo Hesus (Dete Isus), a Italijani ga oslovljavaju sa Babo Natale (Otac Božić). Tokom vekova doživljavao je različite transformacije, ali je konačna verzija mita o Deda Mrazu napravljena tamo gde su se odavno specijalizovali za proizvodnju bajki - u Americi.

Otud i njegov korporacijski šarm koji ne zna za nacionalne ili verske granice. Deda Mraz je postao globalan kao i kompanija Koka kola koja mu je dala konačan vizuelni identitet tridesetih godina prošlog veka, kad je angažovala umetnika Hedona Sandbluma da napravi seriju božićnih reklama. To je bilo rođenje Deda Mraza kakvog ga znamo danas i ujedno uspešno infiltriranje koka-kole u božićnu ikonografiju: Deda Mraz je prikazan kao dobroćudni debeljko bele brade i rumenih obraza koji koka kolu šljoka u pauzama deljenja poklona. Nije ni čudno da je onako debeo.

Kao ideološki nepodobnog, Lenjin ga je u SSSR-u odmah proterao. Rehabilitovan je i amnestiran tek trideset godina kasnije sa dolaskom Staljina na vlast. Doduše, u vidu verski neobojenog Deda Mraza koji je božićnu euforiju preusmerio na Novu godinu. Kod nas je posle rata Božić Bata takođe bio zamenjen politički podobnijim Deda Mrazom. Posle tranzicionog otvaranja, nismo nikog odbacili: slavi se sv. Nikola, prominira Deda, tu je i Bata. I lepo se slažu.

Za razliku od nas koji generalno nismo imali nikakav problem sa dedamrazovskom ideološkom konfuzijom dok god ima povoda za prasiće, u Hrvatskoj su prethodnih godina trajale burne rasprave da li je Deda Mraz novopaganski lik jeftine, eksploatatorske ekonomije koji nema nimalo veze sa Isusom Hristom. U Nemačkoj je prošle godine slične debate pokrenuo i frankfurtski sveštenik Ekhart Biger koji je organizovao protest protiv komercijalizacije Božića i pri tom podelio oko 5 000 nalepnica sa precrtanim likom Deda Mraza.

Skeptici Pod pretpostavkom da putuje sa istoka na zapad, Deda Mraz bi zahvaljujući vremenskoj razlici imao na raspolaganju 31 sat da na vreme podeli sve poklone. To znači da bi u svakoj sekundi morao da poseti oko 967 hrišćanskih domova sa čeljadetom koje se dobro vladalo prethodne godine. Dakle, za hiljaditi deo sekunde, on treba da zaustavi sanke, sklizne niz dimnjak, ostavi poklone, eventualno gucne koka-kolu, uspenje se natrag i dođe do sledeće kuće. Neko bi rekao da je i to moguće. Da li? Ako Deda Mraz za svako dete ponese poklon ne teži od 860 gr, koliko teži prosečna kutija lego kockica, njegove zaprege bi težile nešto više od 500 hiljada tona. Ako pretpostavimo da leteći irvas može da povuče čak i deset puta više nego običan, Deda Mrazu i dalje treba 360 000 letećih jelena za zapregu sa poklonima. Oni sami bi težili oko 54 hiljada tona. Kada 600 hiljada tona putuje brzinom od 1080 km u sekundi, stvara se ogroman otpor vazduha što podiže temperaturu toliko da ona postaje ravna onoj koju izaziva svemirski brod prilikom ulaska u Zemljinu_atmosferu. To znači da bi svih 360 hiljada irvasa izgorelo za oko 4,26 hiljaditih delova sekunde. I to u trenutku kada Deda Mraz stiže do pete kuće na svom putu.

U stvari, sve su češće kritike na račun sekularizacije Božića i problematičnog identiteta Deda Mraza koji više simboliše praznična sniženja i zabavu nego Hristovo rođenje. Od hrišćanske krotkosti je tu malo šta ostalo, a proslava se iz crkvi uspešno preselila u tržne centre.

Drugim rečima, Deda Mraz je, iako gotovo očišćen od religioznih elemenata ipak značajan simbol i to - američkog društva i tržišne privrede. On je nesumnjivo veliki zagovornik božićnih specijala i prazničnih rasprodaja, on glorifikuje izbor, davanje, izobilje. I tu nema mnogo mesta za suvišne komentare i žalopojke o eksploataciji religije: liberalni kapitalizam kao dominantan ekonomski sistem je nova religija koja traži svoje simbole, a mi samo što nismo inicirani.

U nekim muslimanskim državama verske vođe su zato poručivale da je nasmejani debeljko šejtanske prirode, a na Kubi su i komunisti pokušavali da ga zabrane tvrdeći da je simbol američke mentalne kolonizacije.

Ipak ne treba biti u potpunosti nepravičan. Sa Deda-Mrazom i onim što se zove “američki san” u paketu ide i korpus sentimentalnosti i bajkovitog optimizma koji su pomalo falili skeptičnom evropskom duhu.

Dobar primer za to je kad je 1897. godine, osmogodišnja devojčica, po imenu Virdžinija, zabrinuta da li Deda Mraz zaista postoji, poslala pismo uredništvu “NJujork sana” sa željom da joj se konačno odgovori na tu dilemu. Uvodnik koji je napisao novinar Fransis Čerč kao odgovor na Virdžinijino pitanje odmah je izazvao burne pozitivne reakcije i postao najveća oda božićnom duhu na američkom tlu. U svom odgovoru Čerč je bio nedvosmislen - Deda Mraz postoji. Objašnjenje je bilo puno zavodljivog optimizma koji bi razgalio i najveće cinike: Deda Mraz postoji kao što postoje ljubav, velikodušnost i vera. I da njega nema, svet bi bio turoban kao i bez malih Virdžinija.

Iako bi okoreli skeptik sigurno našao neku logičku grešku u ovom dokazu, to nije smetalo da ovaj uvodnik postane najpoznatije božićno štivo. Zajedno sa filmom Frenka Kapre “Život je lep” reprezentovao je sve ono u šta veruje američka nacija, a to je (pored liberalnog kapitalizma) i dečije naivna vera, optimizam i porodične vrednosti. Zato su Deda Mraz i Holivud prevazišli sve nacionalne razlike. Izgleda da postoji jedan mali Amerikanac u svakom od nas.