LAVRENTIJEVA REČ NA CRKVENOM SABORU

Na poslednjem zasedanju Svetog arhijerejskog sabora SPC vladika Lavrentije bio je najuporniji u stavu da se ne usvoji papir koji je podnet kao „molba” patrijarha Pavla da se povuče iz aktivne službe. Najstariji srpski vladika po hirotoniji citira nam svoj stav: „NJegova svetost iz bolnice u ovakvom zdravstvenom stanju ničim ne otežava rad Svetog arhijerejskog sinoda i sabora, osim u Saboru radi donošenja odluka zakonodavne prirode, a one se ne donose svake godine. On je dao Sv. sinodu odrešene ruke, te Sinod veoma uspešno i savesno obavlja dužnosti u svojoj nadležnosti, čak i mnogo efikasnije nego pre godinu dana kad je on, patrijarh, predsedavao, ali, zbog staračke iznemoglosti nije mogao pružiti od sebe onoliko koliko je želeo. Osim toga, ceo pravoslavni svet ga poštuje zbog njegovog svetog života, i već ga vidi kao 'sveca koji hoda po zemlji', pa bi se mnogi ožalostili i iznenadili ako bi ga mi – njegovi najbliži saradnici i u Hristu braća, za života otpisali. Svi oni osećaju da je on naš veliki molitvenik i zaštitnik pred Gospodom, samo mu treba pridržati iznemoćale ruke uzdignute ka nebu, kao Aron i Or Mojseju. Ovih dana sredstva javnog informisanja su anketirala naše vernike o stavu po ovom: 75 odsto je molilo da NJegova svetost patrijarh Pavle bar nominalno ostane poglavar SPC dok ga Gospod ne pozove (Televizija B92 i Večernje novosti). Kad narod tako misli o patrijarhu srpskom Pavlu, šta preostaje nama arhijerejima. I šta ako ga Gospod jednog dana projavi kao svetitelja, a mi – njegova braća u Hristu, već ga otpisali? Treba li narod da ga štiti od nas?” Na primedbe da je kroz istoriju Srpske crkve bilo primera da su pojedini patrijarsi molili da budu razrešeni zbog bolesti ili staračke iznemoglosti, vladika Lavrentije je odgovorio: „Istina, bilo je takvih slučajeva. Patrijarh Jefrem, 1330. moli Sabor da uvaži ostavku, žaleći se na starost i iznemoglost. 'A oni ga mnogo moliše kao oca i učitelja da ne ostavlja presto...' Kad se njegov naslednik upokojio, posle devet godina, sabor ga umoljava da se vrati, što on, po poslušnosti i radi interesa Crkve, prihvata. U ovom našem slučaju, čini mi se, ne moli patrijarh nas, već mi njega da bude razrešen zbog bolesti. A bolest nije ogrešenje ili krivica. NJegovi dani zemaljskog života već su na izmaku. Bilo bi nam svima neprijatno i žao da ga sada razrešimo, a uskoro posle toga sahranjujemo uz 'blagodarnost za njegovo uspešno rukovođenje Svetosavskom crkvom'. U tom slučaju ponovila bi nam se greška koja se dogodila sa našim prethodnim patrijarhom, kome niko od zvaničnih predstavnika pravoslavnih crkava nije došao na pogreb pod izgovorom da ne sahranjujemo patrijarha, već patrijarh episkopa Germana.