Ničija zemlja ili realizam apsurda

Među dramskim piscima britanskog “novog talasa”, koji su se na sceni pojavili posle izvođenja prekretničke i kultne drame Yona Osborna Osvrni se u gnevu, 1956, nesumnjivo je najznačajniji Harold Pinter (rođen u Londonu 1930. godine). Pinterov dramski izraz se formirao u svetlu činjenice da je u modernom pozorištu već bio ustoličen, i da je njim dominirao, Beketov teatar apsurda. Pinter, koji je u međuvremenu u Beketu stekao starijeg prijatelja i dragocenog i iskusnog savetnika, usvaja iskustva i tekovine teatra apsurda, ali na način koji će njegov izraz odvesti u drugačijem pravcu, i obezbediti mu ličnu boju i ton, a s tim i posebno mesto u modernoj britanskoj i svetskoj dramaturgiji. Naime, Pinter u svojim komadima neočekivano spaja iskustva teatra apsurda sa iskustvima i tradicijom realizma, čime apsurd koji nam prikazuje dobija na uverljivosti, a čime realizam otkriva neke svoje neočekivane izražajne mogućnosti. U prvom periodu svog stvaralaštva, koji traje otprilike do sredine osamdesetih godina, Pinter je napisao drame koje će zauzeti visoko mesto u pozorištu dvadesetog veka: Soba, Nastojnik, Povratak, Ničija zemlja, Stara vremena, Rođendan, Izdaja, Lift za kuhinju. Pinter u tim dramama prikazuje ljude niže srednje klase engleske provincije i periferije – kako to definišu oni koji poznaju tu klasu, provinciju i periferiju. S tim prepoznatljivim društvenim slojem, s prepoznatljivim likovima, njihovim mentalitetom, jezikom i mestom na socijalnoj lestvici, ostvaruje se jasna realistička osnova Pinterovih tekstova. Ali sve što se na toj realističkoj osnovi, i u tim realističkim okvirima događa, otkriva nam jedan neočekivan realizam: realizam apsurda. Odnosi među Pinterovim junacima su mutni, nedefinisani, besmisleni, ali i do krajnosti zaoštreni, prepuni mržnje i apsurdnih obrta i ishoda. To neće biti karakteristično samo za njegove rane nego i za njegove kasnije drame: Monolog, Glasovi porodice, Jedna vrsta Aljaske, Stanica Viktorija, Mesečina, Još jedno pred polazak, Gorštački jezik, Vreme zabave. Naslov jedne njegove ranije drame, Ničija zemlja, može se uzeti kao formula i zajednički imenitelj svega onoga što se događa u njegovim komadima, iz oba perioda njegovog stvaralaštva. Naime, Pinterove ličnosti se svuda i u svemu – u svom gradu, u svom društvu, u svojoj kući i porodici, u svom jeziku, u samima sebi – osećaju kao na ničijoj zemlji. Sve oko njih i u njima je tuđe, mračno i nejasno. Onome što se među njima događa ne znaju se ni povod ni razlog, ni početak ni kraj. Ne zna se zašto Goldberg i Meken, u Rođendanu, progone Stenlija. Ne zna se kuda ga na kraju drame odvode: u zatvor, u logor, pred sud, ili u neki jarak u kome će ga dotući. Ne zna se ni zašto se Stenli od svega toga ne brani, kao što se ne zna ni zašto mu njegova stanodavka Meg, u sred tog košmara, organizuje apsurdnu proslavu nepostojećeg rođendana. Ne samo Doris, glavna ličnost drame Jedna vrsta Aljaske, koja, zahvaćena spavaćom bolešću, pada u san kao devojčica a budi se kao sredovečna žena: skoro sve njegove ličnosti provode život u nekoj vrsti kome, u kojoj ništa i nikoga ne prepoznaju, ničega se ne sećaju, i ne znaju ni gde su, ni ko su, ni šta su. Jezik kojim Pinterove ličnosti govore apsurdan je kao i njihov život. To se na jedan način očituje u drami Monolog, čiji jedini junak razgovara s praznom stolicom, a na drugi način u drami Stanica Viktorija, u kojoj se razgovor između Vozača taksija i Kontrolora odvija u dva toka, koji se nigde ne seku i ne dodiruju. Kao što kaže Zoran Paunović, jezik i govor u Pinterovim dramama su “svedeni na konvenciju sa nultim stepenom značenja”. Rekli bismo da stvari, ako je to moguće, stoje još gore: jedino što njihov jezik može da izrazi jeste neobrazložena i nepomirljiva mržnja. Ove mračne i apsurdne scene, koje se najčešće odigravaju u okviru porodice, postaće još mračnije i apsurdnije kad Pinter svoju scenu otvori za svet politike. To će naročito vidljivo biti u trima njegovim dramama, koje se mogu čitati i gledati kao jedinstven triptih, u kome nam se otkrivaju preteći mehanizmi koji upravljaju svetom u kome živimo. To su drame Još jedno pred polazak, u kojoj gledamo kako islednik Nikolas, u odvojenim scenama, s besprimernom brutalnošću, saslušava i muči Viktora, njegovu ženu i njihovog sedmogodišnjeg sina; Gorštački jezik, u kojoj prisustvujemo nasilju jednog sistema nad celim jednim narodom i njegovim jezikom; i, konačno, drama Vreme zabave, čija je scena ispunjena lakom konverzacijom, lakom muzikom i svetlucanjem pića i čaša. Povremeno, međutim, u usputnim i slučajno uhvaćenim odlomcima razgovora koji se simultano odvijaju na raznim stranama velikog salona, razabiremo da se napolju, na ulicama, događa nešto dramatično: ljude zaustavljaju i legitimišu, hapse, a negde se čak podižu i barikade. Polako i postepeno dolazimo do saznanja da se napolju odigrava državni udar, a da su muški učesnici ove zabave njegovi organizatori. Oni taj udar nazivaju “normalizacijom”, pojmom iza koga se krije uvođenje surovog totalitarnog sistema, čiji su mehanizmi brutalni i smrtonosni. Predstava koja je počela kao penušava zabava, završava se kao mračna kafkijanska tragedija, a vreme zabave otkriva se kao vreme nasilja i terora. Pinter nam otkriva više od onoga što su nam otkrili i prikazali predstavnici teatra apsurda: on nam otkriva da je apsurd naša svakodnevna stvarnost i, još gore, otkriva nam da je apsurd ukorenjen duboko u našu prirodu. Pinterove drame su izuzetno efektne i dramatične. Zanimljivo je, međutim, da on te izuzetne dramske efekte postiže izuzetno diskretnim sredstvima. Kod njega se najstrašnije vesti saopštavaju usput, ležerno i ovlašno, uz točenje pića (Još jedno pred polazak). Ne znamo da li je iko posle Čehova umeo tako vešto da se služi pauzama, ćutanjem, nagoveštajima, i da ih ispuni tolikim dramskim nabojem kao Pinter. Ne samo svojim eksplozivnim i dramatičnim sadržajem: visoko mesto među svetskim dramatičarima Pinter je osvojio i svojim moćnim scenskim jezikom. Slika o Haroldu Pinteru ne bi bila potpuna ako ne bismo pomenuli i njegova hrabra i beskompromisna reagovanja na ono što se događa na svetskoj političkoj sceni. On piše i protestuje protiv obaranja legalno izabranih vlada u zemljama Latinske Amerike, diže glas protiv masakra u El Salvadoru, protiv masakra i zločina u Zalivskom ratu, protiv mučenja u američkim i turskim zatvorima. Osuđuje bombardovanje Srbije 1999. godine i suprotstavlja se ulasku američkih i engleskih trupa u Irak. One mračne mehanizme koje je opisao kao dramski pisac, Pinter je osuđivao i kao građanin. NJegova dosledna i beskompromisna borba protiv nasilja, pogotovu protiv nasilja iza koga stoji država koja se predstavlja kao bedem i simbol demokratije, i kao najveći zaštitnik ljudskih prava, donela mu je uvažavanje u celom svetu. NJegovo književno i pozorišno delo donelo mu je mnoga priznanja, među kojima i ono najveće – Nobelovu nagradu. Pinterove drame su igrane i na našim scenama. Godine 1982. NOLIT je objavio knjigu s pet njegovih drama, a posle dodeljivanja Nobelove nagrade interesovanje za njegovo delo neprekidno raste, tako da su na srpskom jeziku, u novije vreme, štampana dva izdanja njegovih novih komada, ali i knjiga njegovih proza, pesama, autopoetičkih i političkih tekstova. Harold Pinter je veliko ime savremene literature i, posebno, savremenog pozorišta. NJegovim izborom za svog inostranog člana Srpska akademija nauka i umetnosti ne bi samo odala zasluženo priznanje jednom velikom umetniku i doslednom i hrabrom čoveku, nego bi potvrdila i svoje visoke umetničke i moralne kriterijume. • • • Beograd, 15. juna 2006. (Obrazloženje predloga Srpskoj akademiji nauka i umetnosti da za svog inostranog člana izabere Harolda Pintera, iz knjige Obećana zemlja LJubomira Simovića, Odabrana dela LJubomira Simovića u 12 knjiga, Beogradska knjiga, 2008)