Balkanski zemljotres se oseća daleko

Dok su ushićeni kosovski Albanci igrali ispred novootkrivene statue „Nenjborn” (Novorođenče) u Prištini da bi obeležili dugoočekivanu nezavisnost 17. februara 2008, mnogi politički lideri širom sveta su događaje posmatrali s drugačijim osećanjima. Prevashodno su bili zabrinuti zbog mogućnosti da bi nezavisnost bivše pokrajine mogla dati podstreka secesionističkim pokretima širom sveta, umesto da bude slučaj sui generis, na čemu su insistirali evropski pokrovitelji nezavisnosti Kosova. Rasprava o „kosovskom presedanu” je oživela u avgustu 2008, kada su ruske snage nagrnule u pobunjeničke gruzijske regione, Abhaziju i Južnu Osetiju. Sukob se okončao ruskim priznanjem nezavisnosti ovih enklava, a kosovski model je predstavljao opravdanje za takav potez. „Uporno smo tvrdili kako je nemoguće reći Abhazima i Osetima da ono što je dobro za kosovske Albance nije dobro i za njih”, napisao je ruski predsednik Dmitrij Medvedev 27. avgusta 2008. u Financial Times-u. Zagovornici samoopredeljenja različitih regija i pokrajina potvrđuju ovakav stav. Prema nekim istraživanjima, u svetu postoji preko 200 secesionističkih pokreta. Neki od najznačajnijih su u Evropi. U Velikoj Britaniji postoje škotski i velški pokreti za nezavisnost kao i pokret za ujedinjenje Severne Irske sa Republikom Irskom. U Španiji postoje katalonski i baskijski pokreti za nezavisnost, a na Grenlandu mnogi teže nezavisnosti od Danske. Potom, turski Severni Kipar i Transdnjestrovlje, već de facto nezavisne države, nastoje da steknu međunarodno priznanje za njihovo odvajanje od Kipra i Moldavije. Na Kavkazu, mimo već pomenutih gruzijskih enklava, tinja nerazrešeni sukob oko etničke jermenske pokrajine Nagorno Karabah u Azerbejyanu, a secesionistički pokreti su aktivni i u ruskim republikama Čečeniji i Dagestanu. U Kini, postoje tibetanski i ujgurski (Ksinyijang) pokret za nezavisnost, a u Africi se nastavljaju sukobi oko Zapadne Sahare u Maroku i u južnom Sudanu. Kurdski nacionalizam, u međuvremenu, tiče se tri države – Turske, Iraka i Sirije. Ipak, nakon putovanja u dve veoma različite zemlje u kojima postoje snažni secesionistički pokreti – Abhaziju i Baskiju, čini se, makar za sada, da su međunarodna strahovanja zbog uticaja kosovske nezavisnosti uglavnom neutemeljena. Separatisti su svakako zainteresovani za događaje na Kosovu i crpe hrabrost iz njih, ali je malo dokaza da je kosovska nezavisnost značajnije osnažila njihove izglede za sticanje državnosti. Ako je Kosovo ima, zašto ne bi i Abhazija: Na mostu preko reke Ingur, jedinom mestu za ulazak u Abhaziju iz Gruzije, stoji spomenik – pištolj čija je cev zavezana u čvor. Podignut kao simbol razoružanja, spomenik je manja verzija skulpture Knotted Gun (“Pištolj vezan u čvor“”) švedskog umetnika Karla Fredrika Rojtersvarda. On izražava težnju stanovnika ove male nepriznate zemlje za mirom. Ipak, istinski mir još uvek izmiče ovoj namučenoj zemlji. Razrušene ulice prestonice Suhumi podsećaju na nedavni rat, iako se raniji sukob sa Gruzijom završio 1993. Na oba kraja mosta, ruski vojnici – arhitekte i oslonci abhazijske nezavisnosti – čekaju u belim oklopnim transporterima, posmatrajući malobrojne ljude koji prelaze preko mosta. Oni čuvaju mir duž administrativne granice sa Gruzijom, na užas Gruzijaca koji ih ne smatraju iskrenim posrednicima. Abhazija (oko 220.000 stanovnika) uz nedavno rusko priznanje nezavisnosti, vidi Kosovo kao mogući model za uzor, uprkos činjenici da se Rusija, postojana saveznica Srbije, žestoko protivila kosovskoj nezavisnosti, upozoravajući da bi ona mogla imati domino efekat širom sveta. Abhazi ne porede svoju situaciju direktno sa Kosovom, već koriste argument o „dvostrukim standardima” kad insistiraju da imaju pravo na isti tretman. Oni zapravo misle na tvrdnje Zapada kako je kosovska nezavisnost slučaj sui generis, koji se ne može primeniti drugde. Za vreme raspada Sovjetskog Saveza kada su postojale kao autonomne republike unutar Gruzije, i Abhazija i Južna Osetija su proglasile nezavisnost 1992. godine, izazvavši oružane sukobe koji su se okončali povlačenjem gruzijskih snaga. Provizorni mirovni sporazum, koji je ishodovala Rusija, podrazumevao je razmeštanje ruskih snaga duž administrativne granice sa Gruzijom, što je omogućilo ovim zemljama da postanu de facto nezavisne države, ali bez međunarodnog priznanja. Kosovo je takođe bilo autonomna pokrajina sve dok srpski lider Slobodan Milošević nije ukinuo autonomni status krajem osamdesetih. Vlasti su kršile prava etničkih Albanaca, što je dovelo do oružanog sukoba sa pobunjenim gerilskim snagama, OVK. To se završilo u junu 1999. nakon što je NATO prisilio srpsku policiju i vojsku da se povuku. Kosovo je postalo teritorija pod upravom Ujedinjenih nacija. Međutim, ključno je što su se zapadni politički lideri složili da bilo kakav povratak pokrajine pod suverenitet Srbije ne dolazi u obzir. To je za posledicu imalo ubrzano priznavanje jednostranog kosovskog proglašenja nezavisnosti od Srbije. Gruzini odbacuju poređenje njihove borbe za ponovnim sticanjem kontrole nad izgubljenim pokrajinama sa srpskom taktikom na Kosovu. „Nezavisnost Kosova nas je zabrinula, mada su ti sukobi različiti, a i razlozi za njih su drugačiji”, kaže Aleksandar Rondeli iz gruzijske Fondacije za strateške i međunarodne studije u Tbilisiju. „Na Kosovu smo videli na delu ekstremne akcije Srba protiv Albanaca, ali u Abhaziji su Gruzini bili žrtve etničkog čišćenja”, dodaje on, misleći na nekoliko stotina hiljada gruzijskih izbeglica iz Abhazije tokom devedesetih. Temur Jakobašvili, gruzijski ministar za reintegraciju, iznosi isti stav. „Ne vidim sličnosti između Kosova i Abhazije; to su različiti sukobi. Kosovski Albanci su bili izloženi etničkom čišćenju, a ovde je to slučaj sa Gruzinima, što je bitan faktor”. Dijana Čačua, stara 22 godine, gruzijska izbeglica iz Abhazije, s bolom se priseća dana proglašenja kosovske nezavisnosti. „Znala sam da će se to desiti, ali sam ipak bila šokirana”, kaže. „Gruzini retko putuju u Abhaziju danas. Samo Abhazi prelaze preko tog mosta.” Nakon proglašenja kosovske nezavisnosti, Rusija je osnažila veze sa Južnom Osetijom i Abhazijom, ukidajući pograničnu kontrolu i izdajući mnogim lokalnim stanovnicima ruske pasoše. NJihova valuta je rublja. Vjačeslav Čirikba, savetnik za inostranu politiku abhaškog predsednika Sergeja Bagapša, kaže da Kosovo ima pravo na državnost, pa tako i Abhazija. Tokom ranih godina Sovjetskog Saveza, to je bila zasebna sovjetska republika, primećuje on, i sada ispunjava sve kriterijume da bude priznata država. „Oba glavna faktora su ispunjena – politička i državna struktura, plus ekonomska održivost, i gde je onda problem?” pita Čirikba. „Abhazija nikad neće biti deo Gruzije”, slaže se Maksim Gunyija, zamenik abhaškog ministra inostranih poslova. „Nezavisnost za nas, kao i u slučaju Kosova, je pitanje samoodržanja. Nezavisnost je jedina garancija održanja naše nacije”. Dok Gruzini i Abhazi povlače paralele između njihove situacije i odnosa Srbije i Kosova, malo koji međunarodni ekspert veruje da su događaji na Kosovu imali bilo kakvog konkretnog efekta na Kavkaz, ili da su doprineli izbijanju rata u Južnoj Osetiji. Petodnevni rat u Južnoj Osetiji je započeo kada su Gruzini pokušali da povrate kontrolu nad regionom 8. avgusta ove godine. Potez gruzijskog predsednika Mihaila Sakašvilija doveo je do žestokog vojnog odgovora Rusije koja je poslala trupe pod izgovorom sprečavanja genocida. Tim Yuda, ekspert za Balkan i Kavkaz, kaže da je sukob bio neizbežan, bez obzira na kosovsko proglašenje nezavisnosti. „Čak i da Kosovo nije postojalo, sukob u Južnoj Osetiji se ne bi mogao izbeći”, kaže on. „Prirodno je da je Rusija veoma zainteresovana za korišćenje Kosova kao argumenta, ali Rusija nije uistinu zainteresovana za Južnu Osetiju i Abhaziju, već želi da spreči prijem Gruzije u NATO”. DŽordž Hjuit, profesor kavkaskih jezika na Londonskoj školi za orijentalne i afričke studije, SOAS, se slaže s ovim stavom. „Ne pripisujem nikakav porast aktivnosti ovde na Kavkazu onome što se desilo na Kosovu”, kaže on. „Događaji u Južnoj Osetiji se bolje mogu objasniti ludorijom NATO-a u Bukureštu”, dodaje on, misleći na ovogodišnji samit kad je gruzijska molba za prijem u članstvo odbačena. Model za Baske: Dok Abhazi – i Jermeni u Nagorno Karabahu – razmišljaju o dilemi gde uživaju de facto, ali ne i de jure nezavisnost, Baski se suočavaju sa znatno drugačijim izazovom: kako pretvoriti na miran način postojeću regionalnu autonomiju u punu državnost unutar razvijene zapadne demokratije. Uprkos terorističkim napadima baskijskog pokreta za nezavisnost ETA proteklih četrdeset godina, većina Baska sada vidi mirovne pregovore kao jedini put ka nezavisnosti. Oni pozdravljaju kosovsku nezavisnost. Irace Urizar, koja radi u Bilbau za organizaciju koja pomaže Baskima utamničenim u španskim zatvorima, kaže da baskijski nacionalisti vide događaje na Kosovu kao potvrdu principa samoopredeljenja. „LJudima je ovde veoma drago zbog Kosova”, kaže ona. „Ono što nas povezuje je pravo na samoopredeljenje”. Istorijski gledano, Baskija se sastoji od sedam regija, četiri u Španiji i tri u Francuskoj. Mada je nacionalistički pokret rasprostranjen u svih sedam regija, najjači je u tri regiona u Španiji – Alava, Biskaja i Gipuskoa, koje čine špansku autonomnu pokrajinu Baskiju. Autonomna baskijska vlada je predložila održavanje referenduma kojim bi se utro put ka referendumu o nezavisnosti planiranim za 2010. Međutim, centralna vlada u Madridu se protivi planu i najviši španski sud je sredinom septembra proglasio referendum neustavnim. Sukob Madrida i Baska oko referenduma se podudara sa sličnim sukobom oko Kosova: baskijska vlada podržava kosovsku nezavisnost, a Madrid joj se suprotstavlja. Prema baskijskom predsedniku Huanu Hozeu Ibarečeu, događaji na Kosovu pokazuju da se pravo naroda na samoopredeljenje ne može uskratiti. „Ovo je stoleće identiteta i nacija;XXI vek je stoleće poštovanja volje naroda”, rekao je Ibareče u februaru, nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Prema istraživanju javnog mnjenja, tvrdi autonomna baskijska vlada, 78 odsto Baska želi da se referendum održi. Oni veruju da je proces samoopredeljivanja započeo i da nema povratka na staro. „U doba globalizacije, mali narodi moraju postati nezavisni kako bi branili svoj suverenitet”, kaže Urko Ajarca Azurca, advokat Batasune, tvrdokorne baskijske nacionalističke partije koju je španska vlada zabranila. „To je proces koji je započeo i ne može se zaustaviti”. Španska vlada, s druge strane, odlučno odbija da prizna nezavisnost Kosova, i jedna je od pet članica Evropske unije koje odbijaju da to učine – zajedno sa Rumunijom, Slovačkom, Grčkom i Kiprom. Vlada tvrdi da je netačno da većina Baska želi nezavisnost, jer ih je samo 30 odsto. Aitor Esteban, poslanik Baskijske nacionalističke partije u španskom parlamentu, nije iznenađen stavom Madrida. „To je kontradiktorno jer ako je Kosovo zaista izuzetak ili ‘jedinstven slučaj’, onda ne bi trebalo da to bude problem”, kaže on. „Ali, zapravo, oni (španska vlada) misle da to neće biti poslednji takav slučaj, kao i da će se mnoga druga ‘vruća’ nacionalna pitanja sada otvoriti u zapadnoj Evropi”. Kriterijumi za državnost su nejasni: A na Kosovu, čiju su nezavisnost priznale 52 države, običan svet je svestan da je njihova borba probudila nade mnogih malih naroda koji se osećaju okupiranim ili potlačenim. „U potpunosti podržavam te inicijative za nezavisnošću koje se ugledaju na Kosovo, te narode koji teže nezavisnosti i slobodi, a pod istinskom su represijom”, kaže Agon Hamza, svršeni student prava iz Prištine. Mada mnogi obični ljudi imaju simpatije za oslobodilačke pokrete, kosovski lideri odbijaju mogućnost da njihova zemlja postane model drugim oslobodilačkim pokretima. „Oduvek smo naglašavali da je Kosovo posebno”, kaže kosovski predsednik Fatmir Sejdiu. „To je slučaj sui generis i ne može se koristiti kao presedan u drugim zonama sukoba, područjima ili regionima”. Stručnjaci na Kosovu iznose iznijansiranije stavove, tvrdeći da je teško definisati standarde prema kojima se jedan narod može otcepiti od matične države i postati nezavisan. Nevladina organizacija Kosovski institut za politička istraživanja i razvoj, KIPRED, je u studiji objavljenoj prošle godine naveo nekoliko kriterijuma koji obuhvataju granice ustanovljene u prethodnom sistemu pre raspada države, prisustvo etničke manjine izložene etničkom čišćenju ili ozbiljnim kršenjima manjinskih prava, i postojanje demokratskih struktura koje priznaje međunarodna zajednica. Ako se primene ovi testovi, čini se malo verovatnim da će etnički Albanci u susednoj Makedoniji, na primer, dobiti sopstvenu državu uprkos postojanju snažnog secesionističkog pokreta, koji potiče još iz ranih devedesetih i oružanog sukoba 2001. godine, kada su se državnim bezbednosnim snagama suprotstavili albanski gerilci koji su tvrdili da zastupaju interese manjine koja čini 25 odsto stanovništva. Od tada je, ipak, Makedonija uspela da se odmakne od ruba ambisa i ubrala je pohvale za odnos prema manjinskim pitanjima. Nakon mirovnog sporazuma potpisanog uz međunarodno posredovanje u Ohridu 2001. godine, borbe su okončane, a situacija sa manjinskim pravima se poboljšala, čime je izmaknut oslonac separatistima. Mada Makedonija više ne smatra nezavisnost Kosova direktnom pretnjom – Skoplje je nedavno priznalo vladu u Prištini – postoje strahovanja da bi etnička podela Kosova (ako se pretežno srpski severni deo pokrajine otcepi) mogla podstaći makedonske Albance na zapadu zemlje da krenu istim putem. „Kratkoročno, nema opasnosti od prelivanja nestabilnosti sa Kosova u Makedoniju”, kaže Biljana Vankovska, profesorka političkih nauka i odbrane na Univerzitetu „Ćirilo i Metodije” u Skoplju. „Međutim, bilo kakva dodatna regionalna fragmentacija, kakva bi bila podela Kosova, ili izdvajanje Republike Srpske iz Bosne, mogla bi da pomeri tektonske ploče. Mnoge stvari će zavisiti od interesa Sjedinjenih Američkih Država i Rusije u ovom regionu”. Makedonski zvaničnici su protiv prekrajanja granica na Kosovu ili u Bosni, strahujući od posledica takvog čina na Makedoniju. Na kraju krajeva, Kosovo bi opet moglo poslužiti kao alibi. „Zapad je demonstrirao sopstvenu ‘etičku’ inostranu politiku na Kosovu, i danas Rusija čini isto na Kavkazu”, primećuje Vankovska. „To nas vodi nesigurnom svetu u kome se sva pitanja mogu rešavati po principu – ‘Ako se to može napraviti ovde, zašto ne i tamo takođe? Zašto bi bili manjina u vašoj državi kad vi možete da budete manjina u našoj državi?’” Profesor Hjuit kaže da se u konačnoj analizi o takvim slučajevima ne može suditi isključivo po osnovu međunarodnog prava: moralni aspekt zahteva za nezavisnošću se mora uzeti u obzir. „Ako neka zemlja izgubi moralno pravo zbog svojih postupaka na kontrolu nad ovim ili onim regionom, tada taj region ili etnička manjina ima pravo da insistira na samoopredeljenju”, kaže on. „Neki zakoni su tu da bi bili prekršeni”.