Dete loših roditelja

Nekoliko narednih meseci u Srbiji proticaće i u znaku izbora novih članova Srpske akademije nauka i umetnosti i osporavanja onih koji su od 2003. godine u članstvu Vojvođanske akademije nauka i umetnosti. I jednu i drugu kampanju inicirala je SANU, a razlika među njima je u tome što je prva deo njenog redovnog ovogodišnjeg posla a druga proizvod njene neočekivane, ponovne politizacije. Prva kampanja započela je neprimetno, na oglasnim stranicama najstarijeg nacionalnog dnevnika. Tamo je sredinom ovog meseca objavljeno da će se sednica Skupštine Akademije za izbor redovnih i dopisnih članova, članova van radnog sastava i inostranih članova održati 5. novembra 2009. godine. Novembar jeste daleko ali blizu je rok do kojeg se dostavljaju predlozi za izbor novih članova. On, naime, ističe 11. maja. Nije to mnogo vremena, s obzirom na to da dostavljeni predlozi moraju da budu podrobno obrazloženi da bi zadovoljili sve ono što propisuje Statut Akademije. Pogotovo ga nije mnogo s obzirom na to da je, ako ozbiljno računate na uspeh, u izbornoj utakmici potrebno paralelno obezbediti i predlagače-promotere i lobiste. Zato, dok traje izborna groznica na scenu ili iza kulisa stupaju sve moguće kuhinje, klanovi, politički i intelektualni serklovi, poltronstva, kumstva, prijateljstva, omraze... U jednoj od prošlih (pred)izbornih sezona najsnažniju podršku iz same SANU imao je kandidat čija je najjača preporuka bilo to što je slovio za aktuelnog ljubavnika ćerke starog i uticajnog akademika. Nije prošao, kao i ni mnogi drugi kojima je na ovaj i slične načine obećavan ulazak u “hram besmrtnika”. Mnogi olako poveruju da napred opisana dobijena podrška garantuje povoljan ishod i u tajnom izjašnjavanju. Ali, da ne dužimo suviše s ovom pričom koja je, ipak, tek na početku. Trenutno je zanimljivije i aktuelnije zašto je i kako SANU ušla u osporavanje VANU. Pre prelaska na opis ove druge kampanje, samo da podsetimo: Vojvođanska akademija osnovana je 1979. godine odlukom Skupštine Vojvodine, koju je potpisao njen tadašnji predsednik Nenad Čanak. Ukinuta je 1992. u Skupštini Srbije Zakonom o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, koji je potpisao tadašnji predsednik Republike Slobodan Milošević. Članovi te VANU prevedeni su u SANU. Među njima i Milan Konjović, Sreten Marić, Vasko Popa, Aleksandar Tišma, Milivoj Nikolajević, Svetozar Petrović, Pavle Ugrinov, kojima su dotle, nažalost, vrata SANU bila zatvorena. Uzgred da kažemo, neizvesno je da li će se ovakva praksa ponoviti ako današnja VANU doživi sudbinu svoje prethodnice. Aktuelna VANU deluje od 2003. godine, jedni kažu kao novoosnovana a drugi kao reosnovana naučna institucija. Oni koji su u njoj i na njenom čelu nikada je nisu predstavljali ni kao nacionalnu ni kao višenacionalnu ustanovu, već kao regionalnu akademiju kakve postoje i u regijama drugih evropskih zemalja. Ne znamo kako se tokom ovih pet godina na njeno postojanje gledalo unutar SANU, ali se i ne sećamo da je ikada dosad javno izrečeno da je treba ukinuti. Žestoku i po mnogome nedoličnu kampanju protiv njenog postojanja vodio je preminuli akademik Dejan Medaković. U svojoj trećoj memoarskoj knjizi “Dani, sećanja” (2005) ovako opisuje čin osnivanja prve VANU: “Žalostan i sraman dan za srpsku nauku. Predsednik SANU, uprkos svom ličnom ubeđenju, činodejstvuje na toj žalosnoj hirotoniji, dajući legitimitet jednom apsurdu. Doveden u ovako jadan položaj, morao je da otrpi i ono tupavo obrazloženje Duška Popovića da je ova akademija izraz dugogodišnjih htenja Vojvodine. Dovesti u vezu ova htenja, a ona su jasno i nedvosmisleno vodila ka srpstvu, a ne odvajanju od njega, sa autonomaškom Vojvodinom danas, više je nego nenaučno. Ta reakcionarna teza predstavlja običnu mistifikaciju plemenitih ideala naše prošlosti. Ona je svedočanstvo dubokog moralnog i etičkog pada celokupnog srpskog naroda. Ovo novo akademsko dete ima rđave roditelje, a kumovi su sasvim iskvareni. Težak i sraman dan, od kojeg se nećemo lako oprati ni oporaviti. To je i lični poraz Pavla Savića, svedočanstvo o njegovoj neraskidivoj zavisnosti od dnevnopolitičkih zapovesti. (...) Osnivanje ove nove akademije doprineće sve većem jazu između Vojvodine i Srbije. Ova akademija treba da pruži ‘naučne’ dokaze o celishodnosti naše konačne duhovne razjedinjenosti. Na takvom bunjištu uspeva danas politička misao, koja će ovaj novonastali jaz pretvoriti u realnost. Danas je otvorena nova servisna stanica za opako politikantstvo. Bio je to još jedan akt nedoraslih i nepoštenih ljudi. Lepo je govorio Dimitrije Ruvarac: ‘Nema nam lekaž.’ Zanimljivo je, međutim, da se Medakovićeva ozlojeđenost ulogom Pavla Savića u osnivanju VANU ne prenosi i na akademika Dušana Kanazira koji je takođe u svemu ovome bio važan faktor, s obzirom na to da je bio predsednik Matične komisije za pripremu rada VANU i biranje njenih prvih članova. Ali, Medaković će ga abolirati tvrdnjom da je na novoosnovanu akademiju Savić “velikodušno pristao, ne pitajući nikoga za mišljenje”. Kad ovih dana piše o tome kako je “SANU odigrala odlučujuću pozitivnu ulogu u formiranju VANU iz 1979. godine”, nepravdu Kanaziru nanosi, poput Medakovića, i novinar najstarijeg nacionalnog dnevnika jer neće da izvrši personalizaciju zasluga koje ističe. Ali, sve je ovo manje važno od činjenice da je najnovija kampanja osporavanja VANU krenula faktički s onih političkih pozicija s kojih je svojevremeno hipertrofirana autonomnost pokrajina svedena na atribute koji nisu imali nikakav drugi doli ukrasni, formalni karakter. I kada je VANU gledana kao separatistička ustanova koja deli i cepa srpstvo, a Vojvodini daje obeležja državnosti. Nedavno su to isto ponovili nacionalno zabrinuti intelektualci raspravljajući o Nacrtu statuta Vojvodine, da bi za njima i Predsedništvo SANU izdalo saopštenje u kojem kaže da je osnivanje VANU suprotno Ustavu Srbije i da ugrožava srpsku državu. Dušebrižnike te vrste valjalo bi zato zapitati da nije, možda, odvajanje Kosova od Srbije i proglašenje za samostalnu državu prouzrokovalo postojanje Kosovske akademije nauka i umetnosti. Akademije koja je onim Miloševićevim ukazom iz 1992. takođe bila ukinuta, a sve vreme ostajala i te kako živahna. Unapred su na neuspeh, očigledno, osuđeni svi pokušaji da se strategija i nadležnosti nacionalne politike nasilno prebacuju u područje kulture, umetnosti i nauke. A i glas SANU protiv “separatističke” VANU sigurno bi odjekivao jače i ubedljivije kada bi mogla reći da je u proteklih desetak godina u svoj sastav primila više od dva člana iz Vojvodine. I da su, pre toga, bez VANU u nju mogli da uđu takve nacionalne veličine kakve predstavljaju Konjović, Popa i Tišma. Javnost bi je, takođe, umesto patetičnog pozivanja na jedinstvo srpstva, doživljavala kao najelitniju i jedinstvenu nacionalnu ustanovu kada svoja vrata ne bi držala zatvorenim pred stvaraocima kakvi su, recimo, Miodrag B. Protić, Radomir Konstantinović, Zagorka Golubović, Ranko Bugarski, Jovan Ćirilov, Dejan Mijač, Dušan Makavejev, Puriša Đorđević, Emir Kusturica... Zato se ovih dana sa mnogih strana čuje da bi, od brige za državnost Srbije, sadašnjem rukovodstvu SANU trebalo biti važnije da brine za njen naučni ugled. Predstojeći izbori novih akademika svakako će biti prilika da se vidi i šta će biti izabrano za prioritet.