Avram – naš zajednički praotac

Po jevrejskom kalendaru, u mesecu ijar, u 5.727. godini, vođena je u Svetoj zemlji bitka koju su pobednici kasnije nazvali sedmodnevnim ratom. U nedelji koja po svetovnom kalendaru odgovara vremenu od 5. do 10. juna 1967. godine, Izrael se prisetio čudesnih šest dana u kojima se po biblijskoj priči dogodilo postanje sveta. U početku beše haos. Egipatski predsednik Gamal Abdel Naser sklopio je savez sa Sirijom i Jordanom opasno zapretivši jevrejskoj državi. Međutim, na kraju te nedelje, u kojoj je izraelska armija osvojila teritoriju dva puta veću nego što je teritorija njene države, mnogi Jevreji su se ponadali raju na čiji su prag, mislili su, pristigli. Pobožni Jevreji govorili su o „Božjem proviđenju“ i početku „mesijanskog vremena“. Mesija, koji je jevrejsku državu oslobodio egzistencijalnog straha, preko levog oka nosio je crni povez i bio je obučen u žućkasto–braon, tj. kaki uniformu, koja mu je bila nešto tesnija oko struka. NJegovo ime bilo je Moše Dajan. Preventivnim udarom po egipatskoj avijaciji, bacio je na kolena arapske vođe. Postigao je jednu od najspektakularnijih pobeda jevrejskog naroda, koji ionako nije oskudevao u borbama i pobedama. Iako Dajan nije bio vernik pokretala ga je biblijska misija: „Želeo sam da probudim i oživim prošlost zatrpanu ruinama, želeo sam Izrael naših praotaca, sudija, kraljeva i proroka“. Tako je osvajanje zapadnog Jordana bilo više od strateškog dobijanja teritorije. Za mnoge Jevreje to je bilo isto kao povratak u biblijsku otadžbinu, Judeju i Samariju. Samo nekoliko sati posle zauzimanja istočnog Jerusalema, jevrejski tenkovi prodrli su 30 kilometara dalje, na jug, na arapsku lokaciju Hebron. Ništa se ne može porediti sa ovim mestom – svetim gradom i njegovom simboličkom snagom. Sa vrhova bregova u lančanom nizu oko Hebrona, Dajan je mogao lako prepoznati cilj: monumentalno zdanje kao petospratna stambena zgrada, koje se prostire na površini velikoj kao i polovina fudbalskog igrališta. Moćne zidine od blokova peščanika prepunog bazalta blistale su kao zlato na sunčevoj svetlosti. Kameni blokovi širi od metra podsećali su, ne slučajno, na zidove Jerusalema. Obe svetinje zidao je isti građevinar po porudžbini judejskog kralja Iroda, koji je na prekretnici stare u novu eru kao rimski vazal vladao Palestinom. U dolini prepunoj maslina starih više stotina godina, ležao je kao u gnezdu Hebron, i u njemu veliki spomenik koga je Irod Veliki podigao čoveku čiji život i životni tok, kao kompas i danas drže čovečanstvo na istom putu. NJegova čvrstina vere i mišljenja, fasciniraju umetnike, filozofe i političare svih epoha. Iza moćnih zidina Hebrona počiva biblijski praotac Avram. Prvi čovek koji je verovao u jednog boga. Preteča proroka Mojsija, Isusa (za koga hrišćani veruju da je Božji sin) i proroka Muhameda. On je otac triju monoteističnih religija: judejstva, hrišćanstva i islama. „Hvaljen budi ti, Gospode, Avramov zaštitniče“, izgovara se u šaharitu, jutarnjoj molitvi jevrejskog naroda. Večernja molitva hrišćana završava se hvalospevu Bogu za njegovu milost prema „Avramu i njegovim sledbenicima za vjek vjekova“. Muslimani se mole Ibrahimu, kako nazivaju Avrama, pet puta dnevno: „O Bože, blagoslovi Muhameda i njegove potomke, kao što si blagoslovio Ibrahima i njegove sledbenike“. Tri religije, jedan praotac! To ne može izaći na dobro. NJegov spomenik natopljen je krvlju pripadnika sve tri monoteističke religije. Prvo su Rimljani progonili Jevreje, zapalivši Hebron sve do zidova spomenika Avramu. Kasnije su hrišćanstvo proglasili državnom religijom. U 638. godini, muslimani pod kalifom Omarom zauzeli su grad i unutar zidina podigli džamiju. Onda je 1099. krstaški vođa Gotfrid fon Bujon postavio zastavu sa crvenim krstom na beloj podlozi na vrh Irodove građevine; kao znak svog poštovanja, krstaški ratnici dali su gradu ime Avram. Usred ograđene površine spomenika Avramu, podigli su crkveni brod čiji krov i danas strči iznad zidina. Posle ponovnog osvajanja Hebrona za vreme muslimanskih sultana, u mesto je zabranjen pristup Jevrejima i hrišćanima. Memluci su pre 700 godina na Irodovu građevinu dodali dva četvorougla minareta. Sa njih mujezini pozivaju vernike na molitvu u Ibrahimovoj džamiji. Pobožni Jevreji nikad više nisu mogli da se približe praocu bez velikih problema. U 1929. godini manja jevrejska zajednica živela je u blizini spomenika, uprkos neprijateljstvima koje je iskazivano prema njima. Međutim, arapski fanatici poklali su 67 Jevreja. Ali i muslimani iz Hebrona imali su mučenike, i u novije vreme: 1994. jevrejski naseljenik po imenu Baruh Goldštajn, provalio je u Ibrahimovu džamiju. Mitraljezom je pokosio 29 vernika koji su se okupili oko Avramovih relikvija zdušno se moleći. Uz njih povređeno je još 150 Palestinaca. Današnji Hebron je u stalnom opsadnom stanju. U njemu živi nekoliko stotina izraelskih naseljenika, među 170.000 Palestinaca. Ne postoji naseljenička grupa u zapadnom Jordanu koja je tako radikalna kao Jevreji u Hebronu. I ovog decembra (pre napada Izreala na pojas Gaze 27. decembra) došlo je do teških nereda kada je iseljena stambena zgrada koju su Jevreji, navodno, uselili na legalan način. U protestu protiv evakuacije, ekstremisti su palili palestinske kućae i džamiju, a sprejom po zidovima pisali: „Muhamed je svinja“. Ne samo Bliski istok, ceo svet je uznemiren sukobom tri monoteističke religije. Al kaida uzima Avrama, kao alibi za rat protiv Zapada. Predvodnik napada na Ameriku, 11. septembra 2001, Mohamed Ata izričito tvrdi da je njegovo delo u vezi sa Avramovim nasleđem. „Svi muslimani moraju se, po mom mišljenju, ponašati“, pisao je pilot-terorista u testamentu, „po uzoru na Avrama, koji je svog sina izveo na žrtvenik da bi umro kao dobar musliman“. Tog Avrama, najstariji razlog sukoba u verskoj istoriji, današnji vernici otkrivaju kao pomiritelja. U konfliktnoj figuri savremeni predvodnici više od tri milijarde Jevreja, hrišćana i muslimana vide veliku šansu kako izbeći sudar civilizacija. Čak i uzdržani teolozi, kao kardinal Karl Leman iz Majnca, Avramu pripisuju sve veći politički značaj za postizanje mira u svetu. Nove propovedi i blagosiljanja, koliko su revolucionarni, toliko su i ubedljivi. Umesto da se životni put praoca veže ekskluzivno za jednu veru, liberalni Jevreji i hrišćani, ali i za svet otvoreni muslimani zahtevaju osvešćenje i nalaženje međusobnih spojeva u Avramovom životnom putu. Teolog Karl Jozef Kušel iz Tibingena, misli da je „Avramov ekumenizam“ čarobna reč. Profesor, čije su knjige o Avramu bestseleri, ovo formuliše mnogo jasnije: „Avram je skupoceno blago naše zajedničke istorije religija“. Kao da su odjedanput svi postali Natan Mudri. Vođe triju religija tvrde da u Avramu vide mnogo više zajedničkog nego što su vernici na Zapadu i svesni. (Natan Mudri je junak u pozorišnom komadu Gotfrida Lesinga, iz 1779. u kome se govori kako je on, kao jevrejski rabin, tokom Trećeg krstaškog rata sa prosvećenim Saladinom i anonimnim hrišćaninom iz reda templara pokušavao da premosti jaz koji je delio tri velike religije. Prim. prev). Danas, i Benedikt XVI ukazuje na priliku koja se daje monoteističkim religijama da svoje početke vežu za čoveka iz Mesopotamije – zajedničkog praoca Avrama. Ovo ljudsko i duhovno jedinstvo u našem poreklu traži od vernika želju za pronalaženjem zajedničkog puta, izjavio je prilikom posete Turskoj, katolički pontifeks, obraćajući se muslimanskim vernicima. A novembra je u Rimu je zasedao „katoličko-muslimanski forum“, koji zahteva međureligijski dijalog. I Jevreji glasno govore da smo izgubili Avrama kao zajedničkog oca. Jevreji, hrišćani i muslimani ipak jesu „Bnei Avraham“ - sinovi Avramovi, kaže vrhovni rabin Jona Mecger. „Kao i svaki otac i Avram bi očekivao da sinovi sede za istim stolom umesto da jedni druge ubijaju“. Među milijardu sunitskih muslimana, koji predstavljaju većinu u muslimanskoj religioznoj zajednici, je i jordanski princ Hasan bin Talal, najuticajniji zagovornik nove Avramove slike. Kad je Hasanov nećak Abdulah II, koji vlada malom kraljevinom Jordan, prišao toj ideji, porastao je uticaj kraljevske porodice i izvan granica zemlje. Po njihovom viđenju, Hašemiti zajedničko poreklo duguju proroku Muhamedu. Kraljevski institut za međureligijske studije koji je osnovao princ Hasan, za zadatak ima odbacivanje balasta mržnje i razvijanje sećanje na zajedničke vrednosti, poreklom od Avrama. Čak i u regionima koji nisu poznati po sklonosti ka saradnji, svest o zajedništvu i zajedničkom poreklu religija je stvarnost. Iz funadmentalističkog Irana, u kome živi 65 miliona šiita, čuju se umereni tonovi. Među istaknutim zastupnicima dijaloga u ime Avrama je raniji predsednik Irana, Mohamed Hatami. „Avramova religija“, kaže Hatami, „je zajednički koren i jedina supstanca koju vredi koristiti“. Avramova uloga u sve tri religije je cntralna. „Avraham Avinu“, je naziv koji su Jevreji dali svome patrijarhu. NJemu je Bog dao, kako to tumače Jevreji, dvojako obećanje i pre nego što je postojao Izrael i „izabrani narod“. „A postavljam zavjet svoj između sebe i tebe i sjemena tvojega, nakon tebe od koljena do koljena, da je zavjet vječan“. (1.Moj. 17:7) Osim blistave budućnosti, Bog Avramu poklanja i novu otadžbinu: „A daću tebi i sjemenu tvojemu nakon tebe i zemljju u kojoj si došljak, svu zemlju hanasku, i državu vječnu, i biću im Bog“, zapisano je u Prvoj knjizi Mojsijevoj, kojom počinje Biblija, poznata kao Knjiga postanjs (1.Moj. 17:8). Jair Zakovič, stručnjak za Bibliju na Jevrejskom univerzitetu u Jerusalemu, smatra Avrama „prvim cionistom“. To što mnogi Jevreji Stari zavet vide kao „gruntovni list“ za Hanan u Palestini, jedan je od razloga trajnog rata Izraela i Palestine. I hrišćani drže da je čovek iz Mesopotamije, odnosno Avram, jedino njihov. Novi zavet počinje: „Pleme Isusa Hrista, sina Davida, Avramova sina“. Jasnije se i ne može formulisati zahtev za prisvajanjem Avrama. Kao što jevanđelista Mateja akribično izvodi genealogiju, proizilazi da je drvodeljin sin Isus, višestruki potomak Avramov. Da nije bilo porodice koju je osnovao Avram, ne bi se rodio ni Isus. „Vi sinovi Avramovog roda i vi bogobojažljivi, nama je poslata sveta reč“, navodi se u katoličkoj božićnoj misi. Prorok Muhamed vremenski nije blizu Hristu. Ali i on je, po biografu Ibn Isaku, direktni potomak praoca. U Ibrahimu pripadnici islama vide praoca. U Kuranu, 245 stihova i 25 sura odnosi se na njega. „Milat Ibrahim“ znači islam, kako se navodi u „Religiji Avramovoj“, svetoj knjizi muslimana A šta mi, u stvari, znamo o zajedničkom ocu triju religija? Da li je zaista bio bogati trgovac i uzgajivač magaraca, koji se 2000 godina pre Hrista naselio na „teritoriji plodonosnog polumeseca“, u Mesopotamiji. Tako vidi stvari Viljem Olbrajt, koji je u prethodnom veku osnovao modernu biblijsku arheologiju. Možda legendarni praotac nikad nije ni postojao? „Avramovo postojanje ne može se dokazati“, tvrdi arheolog Izrael Finkelštajn, sa Univerziteta u Tel Avivu. Po podacima iz svetih spisa, Avram je bio pravi supermen. Iza sebe je ostavio više od hiljadu kilometara. Kad je imao sreće sedeo je na kamili, ali je najčešće pešačio, izvodeći, usput dela koja su bila taman za Ginisovu knjigu rekorda. Bio je i veliki pronalazač, kome je ondašnja poljoprivreda verovatno morala zahvaliti za izmišljenu naprvu kojom se sejalo. Kao arhitekta s Božjom milošću, Avram je podigao Ćabu i Meku: kao učeni astrolog, mogao je iz položaja zvezda pročitati kada će pasti kiša. Uništavao je statue paganskih božanstava, od kojih je njegov otac živeo. Nijedna druga ličnost u tri monoteističke religije, kaže biblijski ekspert Kušel, nije morala polagati toliko mnogo ispita, niti je bila rastrzana između nevernika i razočaranih vernika. Priča o Avramovom klanu sadrži sve što danas mora imati televizijski hit: seks i nasilje, laži i prevaru, zavist i ljubomoru. Avram je svoj pravi život počeo tek u 75. godini. Starina je već bio prevalio osamsto kilometara od rodnog grada Ur na jugu današnjeg Iraka. Preselio se u Haran na jugoistoku Turske u kome je ostao sve dok ga Bog nije ponovo digao na noge rekavši da se iseli se iz očeve kuće i dođe u zemlju koju će mu pokazati. Kao nagradu trebalo je da dobije potomke, jer ih nije imao sa ženom Sarom, i odavno se već bio odrekao te želje. Što se tiče Sare Bog je rekao: „I ja ću je blagosloviti, i daću ti sina od nje ; blagosloviću je i biće mati mnogim narodima, i carevi narodima izaći će od nje“ ( 1.Moj. 17:16) Pošto je Bog oklevao sa izvršenjem obećanja, bračni par se odlučio na pomoćno majčinstvo, što je u biblijsko vreme bio često primenjivani običaj. Egipćanka Hagar, Sarina služavka, zatrudnela je sa Avramom i donela mu je sina Ismaila („Bog čuje“), čime je rešen problem. Pošto je Bog mališanu obećao brzu karijeru („učiniću od njega veliki narod“), Hagar se uzjogunila i pokušala da istera Saru iz kuće. Da bi spasao brak, Avramu je bilo najlakše da pomoćnu ženu i sina izbaci u pustinju, što bi za oboje značilo sigurnu smrt. Međutim, od toga je odustao jer je sa Sarom u devedesetoj godini dobio od Boga obećanog sina. „Bog me je nasmejao“, pričala je radosno Sara postavši vrlo kasno majka, i zbog toga je sinu dala ime Isak, odnosno hebrejski Jicak, što odgovara reči „smejati se“. Ali, Bog je baš od Avrama, koji je, u međuvremenu, pregurao sto godina zatražio najjači dokaz vere. Trebalo je da svog sina, Isaka, prinese Bogu kao žrtvu paljenicu. Poslušno, i bez pogovora, Avram je sa sinom krenuo na vrh brda Morija, za koje Jevreji, hrišćani i muslimani tvrde da se nalazi u današnjem Jerusalemu. Na kamenitom vrhu, gde je Avram trebalo da ubije sina, kasnije je sazidan prvi jevrejski hram. Avram je sina privezao lancima za drvenu gredu, ispružio je ruku i dohvatio nož da bi Isaku prerezao grlo. U poslednjem momentu zaustavio ga je „anđeo sa neba“, rekavši: „Ne diži ruke svoje na dijete, i ne čini mu ništa. Jer sada poznah da se bojiš Boga, kad nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega, mene radi“.(1.Moj.22:12) Žrtvovanje je bilo samo iskušavanje. Samo takvim vernicima je potrebna zemlja, odlučio je Bog i obnovio je obećanje: „Sad si tako učinio i nijesi požalio sina svojega, jedinca svojega. Zaista ću te blagosloviti i sjeme tvoje veoma umnožiti, da ga bude kao zvijezda na nebu i kao pijeska na brijegu morskom; i naslijediće sjeme tvoje, vrata neprijatelja svojih. I blagosloviće se u sjemenu tvojem svi narodi na zemlji kad si poslušao glas moj“.(1.Moj.22:17) Očigledno u Avramu je predanost Bogu dobila svoje lice. Da li je ovo slučaj za poštovanje i primer? Imanuel Kant osuđuje postupak Boga, koji je traženjem od Avrama da žrtvuje sina postavio nepristojan zahtev. Kant je mislio da i Bog mora poštovati merila koja važe u porodici. Danac Seren Kjerkegor, s druge strane, kritikuje nemačkog prosvetitelja Kanta, jer misli da ovaj nije razumeo da Bog ne barata ljudskim moralnim kategorijama niti je njima ograničen. Da li ova priča o žrtvovanju ima istorijsku osnovu nije zanimalo ni Kanta ni Kjerkegora. Ono što je značajno u celoj priči jeste da svetim spisima možemo prilično teško verovati, bilo da su jevrejski, hrišćanski ili muslimanski. Mnogi eksperti tvrde da neke stvari tačno znaju i da ih mogu dokazati. Uz pomoć Biblije i navedenog vremena u kome su živeli i vladali carevi i kneževi, Avramovo rođenje datirano je 2166. godine pre Hrista. Podaci iz Biblije nalaze se u bezbrojnim knjigama, ali u njih danas veruju samo jevrejski tradicionalisti i hrišćanski vernici, koji i dalje misle da je Avram umro u svojoj 175. godini, kao što piše u Prvoj knjizi Mojsijevoj, u 25. glavi. Moderni istoričari religije enormnu dužinu života Avrama&co objašnjavaju potrebom za isticanjem značaja zajedničkog praoca. Dokaz za istorijsku egzistenciju Avrama pronašli su italijanski profesori Paolo Matije i Đovani Patinato, još sedamdesetih godina. Prilikom iskopavanja na brdu u severnoj Siriji, pronašli su savršeno očuvanu biblioteku sa više od 14 hiljada glinenih tablica. Posle prevođenja postalo je jasno da je to mesto u stvari Ebla, gde je život postojao između 2400. i 1600. godine pre Hrista. Jednim do tada nepoznatim semitskim jezikom na tablicama je pisano i o „Išmailu“. Da li je to dokaz za postojanje Ismaila? U svakom slučaju, i hrišćanski i jevrejski fundamentalisti imali su razloga za likovanje. Iz sadržaja glinenih pločica su izvukli dokaze da Biblija nije nikakva knjiga o istoriji nego istorijska knjiga. U prebiblijskim vremenima postojala su uglavnom lična imena. U Akadijskom klinastom pismu iz XIX veka pre Hrista, ispisani su znaci koji se čitaju kao „a-va-am-ra-ma“ ili „avarama“, koji bi trebalo da govore o Avramu. Međutim, mnogi teolozi misle da je sve to „jako problematično“. Događaji i odnosi među ljudima, opisani u Bibliji, bili su tipični za vreme oko 1100. godina pre Hrista, misli čuveni nemački teolog Diter Fiveger. „To što se Avram potucao kao nomad da bi se kasnije definitivno skrasio na jednom mestu, bio je način življenja nomada koji su posedovali stada malih životinja. Oni su se naselili desno od Jordana na brdovitom predelu, negde između 1200. i 1000. godine pre Hrista“. U mestu Nuci, koje je selo na obali reke Tigar, u severnom Iraku, pronađeno je tačno 20.000 glinenih tablica pisanih klinastim pismom. Iz njih se vidi da su ljudi iz vremena oko 1400. godine pre Hrista živeli načinom koji se u Bibliji pripisuje Avramu. Pronađeni ugovori i zapisi pokazuju da su muškarci mogli sa sluškinjama dobijati decu ukoliko im žene ne bi mogle zatrudneti. To govori da je život utroje koji su vodili Avram, Sara i Hagar bio realan i nije nikakav produkt fantazije. Teolog Fiveger govori da je Avram bio apsolutno istorijska pojava, da nije izmišljen, ali da je tokom vremena dobio mnogo toga što je izmišljeno. Dok je pola Bliskog istoka već davno prekopano u potrazi za dokazima o praocu Avramu, njegova navodna grobnica u Hebronu ostala je nedirnuta. Čak ni arheolog iz hobija, Moše Dajan, nije uspeo da skine veo tajne oko mesta na kome počiva praotac. Dvostruka pećina u Hebronu na hebrejskom „Mahpela“ u Starom zavetu pominje se četiri puta. U njoj, jedni uz druge, leže, kako kaže Biblija, patrijarh Avram, Sara, sa sinom Isakom, njegovom ženom Rebekom i Avramovim unukom, Jakovom i njegovom ženom Leom. Pećine su ispod teškog i debelog kamenog poda; jedini prolaz u dubinu je na severnoj strani centralne Isakove hale: to je jedna okruglasta rupa sa prečnikom od 28 centimetara. Oko nje je osmougaoni kameni blok i kroz taj prostor se može provući uljana lampa koja baca svetlost nadole. Ovaj ritual primenjivali su muslimani stotinama godina. Otvor je suviše mali da bi se kroz njega mogla provući odrasla osoba. Vođen radoznalošću, Moše Dajan je, oktobra 1968. nagovorio svog oficira da svoju ćerku spusti kroz tesni otvor u pećinu. Devojčica po imenu Mihel Arbel vezana je oko struka jakim konopcima, a onda je polako spuštena u dubinu. „Bila sam uplašena da ću se ugušiti“, priča danas Mihel Arbel, sedeći u salonu u otmenom delu Tel Aviva. Servirajući kapućino, priseća se noći od pre četrdeset godina. Naoružana baterijom, olovkom i kamerom, devojčica je visila na kablu koji ju je spuštao pet metara u dubinu, a onda je osetila pod nogama podlogu. Na jednom od zidova otkrila je tri grobna spomenika. Na suprotnoj strani videla je četvorougaoni otvor. Krenula je njime četvoronoške, naišla je na kamene stepenice kojih je bilo petnaest, a onda je ispred sebe osetila kameni zid koji joj je preprečio put. Kroz njega je čula glasove spolja. Potom se vratila nazad da bi je izvukli gore. Dajan je bio razočaran jer ništa novo nije pronađeno, osim mnoštva novčića i ceduljica koje su posetioci ubacivali kroz otvor. Kasnije, u knjizi „Život s Biblijom“ napisao je da će akcija Mihal Arbel jednog dana biti s ponosom opisivana u hronikama Izraela. Drugi ulaz u podzemne pećine pronašli su 1981. jevrejski naseljenici. U mesecu proslavljanja jevrejske nove godine, skupili su se kao i obično na ponoćnu božju službu. Dok je jedan deo vernika pevao pobožne pesme, kako bi odvratio pažnju muslimanskih stražara, ostali su krenuli prema južnom delu hale i sklonili s poda tepihe na kojima muslimani kleče moleći se. Na osnovu zabeležaka koje je napravila Mihal Arbel mislili su da se dole nalazi skriveni prolaz za Avramov grob. I zaista, naišli su na kamenu ploču, koja je bila za okolni granit pričvršćena metalnim karikama. Oslobodivši i podigavši ploču skrivenim alatom, došli su do prolaza i koridora koji ih je odveo u prostoriju sa poklopcem. Poklopac je zatvarao otvor kroz koji je nekad Mihel Arbel bila izvlačena. I zaista, pronašli su dvostruku pećinu, Mahbela, iznad koje je svojevremeno Irod sazidao svetilište u spomen Avramu. Kasnije, kada je ta tajna operacija otkrivena i kad su na lice mesta došli i muslimani i Jevreji iz službi za antička istraživanja, utvrdili su da nema nikakvih dokaza da je Avram sahranjen na tom mestu. Kako je mogao jedan običan nomad kao što je bio Avram ostati u pamćenju čovečanstva? Ko želi da razume mit o Avramu mora zaroniti u istoriju jevrejskog naroda. Kad je kralj David 1000 godina pre Hrista ujedinio jevrejska plemena i od Jerusalema napravio administrativni i kulturni centar nije postojala ni Biblija. Postojalo je samo jedno mesto na kome se slavio Bog. To je bio hram koji je u Jerusalemu podigao Davidov sin Solomon. U suštini, nije bilo dobro što je Avram postao kultna figura. U 387. godini pre Hrista kralj Nabukodonosor II osvojio je Jerusalim i sravnio hram sa zemljom. Oko 20.000 Jevreja otišlo je u egzil, pravo u Vavilon. Tamo su doživeli krizu vere, jer su ostali bez svojih religija, a i bez hrama. Postavilo se pitanje kako će se približiti Bogu bez kultova? Da bi se sprečilo udaljavanje od Boga, nekadašnji jerusalemski sveštenici smislili su kulturnu revoluciju, odozgo. Smislili su savez Boga i čoveka. Ko je želeo da bude dobar vernik njemu nije bio potreban hram već je morao verovati u zakon i ispoljavati čvrstinu vere. Da bi približili novu teoriju vernicima, svetšenici su se okrenuli istoriji koja je već delimično bila napisana i imala svoje heroje. Jedan od heroja je Mojsije. NJega su jevrejski dramaturzi popeli na Sinajsko brdo da bi na njemu od Boga primio deset zapovesti. Avram je drugi heroj. Od njega su napravili simbol bezuslovnog verovanja u Boga i to uz pomoć najdramatičnije scene u celoj Bibliji – žrtvovanja sopstvenog sina. Autori Biblije opisali su uz pomoć njegove sudbine i želju napaćenog naroda koja se svodi na povratak u Hanan, tj. u staru otadžbinu. Ta otadžbina bila je njihovo neosporivo vlasništvo. Kako bi se inače to bolje dokazalo osim što se govorilo da je Avram od nomada postao posednik zemlje u Hananu. Da bi imao pisane dokaze o vlasništvu nad zemljom, Avram je od jednog Hitita, trhgovca, iz Hebrona kupio dve pećine, Mahpeka, za četiri stotine srebrnih novčića. Na tom mestu Avram će sahraniti ženu Saru, a i sam će tu počivati posle smrti. To je bila poruka pisaca Biblije narodu u egzilu. Kao što je žena patrijarha mir našla u Hebronu i kao što tu počiva i sam Avram, tako i ostali Jevreji treba da dođu u Hanan i tu zauvek ostanu. Tako je preko sudbine jedne porodice oličena sudbina celog naroda. Da bi se Avramu pridodala istorijska veličina, pripisivana su mu razna herojska dela. Sam je izmešten daleko u prošlost. Vraćen je u doba u kome je život trajao samo nekoliko desetina godina i u kome su unuci retko kad viđali dedove, jer su oni već pomrli. Religiozne vođe jevrejskog naroda pripisale su Avramu ogromno porodično stablo na koje se može pozvati svaki Jevrejin. Tako je od porodičnog patrijarha nastao zajednički praotac. U opisivanju herojskih dela praoca Avrama, bogobojažljivi pisci činili su usput mnogo grešaka. Avramova dela odigravala su se stoga na mestima i među narodima koji u to doba uopšte nisu postojali. Klasična je priča je o kamilama na kojima je jahao trgujući naokolo. Međutim, današnjim istraživačima sasvim je jasno da su te grbave životinje odomaćene tek 1000 godina pre Hrista, a da su još kasnije korišćene kao nosači tereta. Za autore Avramovog životopisa kamile su nešto što se u njegovom životu podrazumevalo. Svakodnevica bez njih za pisce je bila potpuno nemoguća. „Kopirajt“ na Abrahamov život ne polažu samo sveštenici u vavilonskom egzilu. Oni su priči o Avramu dali samo politički značaj. Mnogi delovi, čak i čitave glave o Avramu pisane su i spajane jedna s drugom stolećima. Ukoliko se za neko delo može reći da je pisano u nastavcima, onda je to pet knjiga o Mojsiju. Prvi čovek koji je rešio kompozicionu šifru Biblije bio je teolog koji je patio od gastritisa i koji je, kao i Avram u početku, bio bez dece. U drugoj polovini XVIII veka, taj Nemac, Juliju Velhauzen, na sebe je navukao bes pobožnog katoličkog sveta jer je Sveto pismo secirao metodom kao da je ono bilo neki roman. Uz pomoć analize reči i poređenjem stilova, ovaj protestantski teolog identifikovao je različite škole pisanja, aktivne u različitim vremenima i na različitim mestima. Obe najstarije škole su iz doba u kome su jevrejska plemena živela na dva različita mesta. Jedno severno od Jerusalema, a drugo južno. Plemena na severu svoju državu nazivala su Izraelom, a država na jugu zvala se Judeja. U oba područja vernici su se molili jednom jedinom Bogu. Razlika je bila u tome što je on na severu zvan „Elohin“, što u tačnom prevodu i znači „Bog“. Zbog toga su i delovi Biblije na severu poznati kao „elohist“. Na jugu, Jevreji su bili korak dalje. Tamo su vernici Bogu dali lično ime. Oni su ga zvali „Jahve“, što znači „ja sam“ ili „taj, koji sam ja“. Zbog toga su pisani delovi Biblije na jugu i poznati kao „jahvist“. Kad su Izraeliti sa severa u VIII veku pre Hrista proterani pošto su njihovu zemlju osvojili i razorili Asirci, sve to mnoštvo poteklo je prema Jerusalimu gde su se tekstovi obeju škola stopili. Međutim, postojala je i treća škola koju su činili sveštenici u vavilonskom egzilu. Oni su brusili celinu, i to poprilično, pri čemu su prilagodili knjige ogromnom vremenskom rasponu. To je razumljivo jer je od prvih tekstova do onih najkasnijih prošlo oko pet stotina godina. Ipak, osnovna dramaturška funkcija dodeljena Avramu, podjednaka je u tekstovima svih autora Biblije. Starina iz Ura bio je prvi čovek koji je verovao u jednog Boga. Scena žrtvovanja sina i kasnija očeva sreća morala je objasniti vernicima da Bog na kraju uvek pomaže i da prema njima hita – čak i kad sve to traje nešto duže. Posle razaranja hramova i dugotrajnog marša u vavilonski egzil, sjedinili su se tekstovi u Tori. (Izraz Tora, na hebrejskom „učenje“, ili „instrukcije“, katkad se prevodi i kao „zakon“ ili „pet knjiga o Mojsiju“, tj. „pentateh“ i odnosi se na celovitost i večnost judaizma. Smatra se najsvetijim jevrejskim spisom i čini prva tri dela jevrejske biblije. Prim. prev.) Isak je postao osnivač izabranog naroda. Kao znak čvrste veze s njim, Bog je od Avrama zatražio krv: „Svako muško dijete kad mu bude osam dana da se obrezuje od koljena do koljena, rodilo se u kući ili bilo kupljeno za novce tvoje; tako će biti zavjet moj na tijelu vašem zavjet vječan“( 1 Moj.17:12). Od tad je obrezivano „svo muškinje“. Avram je imao 99 godina kad je obrezao „okrajak tijela svojega“, tj. kad mu je odsečena pretkožica. Ni za jednog pisca istorije ne postavlja se pitanje da li je Avram bio Jevrejin ili ne. Šta bi inače bio? Hrišćanstvo i islam su tek stotinama godina kasnije postali konkurencija judejstvu. To kako su Isus i Muhamed odneli pobedu nad starinom iz Ura, besprimerna je istorijska rafiniranost. Među hrišćanima, apostol Pavle je najveći teolog i sigurno najuspešniji misionar na razmeđi dveju era. On je Avrama uzeo kao najbolju reklamu za novu religiju – hrišćanstvo. Vrlo elegantno pozvao se na mesto u Prvoj Mojsijevoj knjizi u kome je Avramovo blagosiljanje, u stvari, univerzalno obećanje koje je Bog dao ljudima. Osim toga Pavle u Poslanici Rimljanima postavlja retoričko pitanje: „Zar se nije Avram molio jednom jedinom Bogu dugo pre nego što je bio obrezan? Dakle“, nastavlja Pavle, „on je otac svima koji su verovali iakao neobrezani – na isti način kao i hrišćani.“ Zahvaljujući Pavlu, Jevreji su izgubili monopol na Avrama. Islam i prorok Muhamed ne drže se mnogo egzegeze Mojsijevih knjiga. U Kuranu, Avram je kao skrojen za najmlađu od tri monoteističke religije. Osim toga, Koran pokazuje tendenciju reklamiranja Avrama za svoje potrebe. U početku, u njemu se ističe zajedništvo sa Jevrejima i Hrišćanima. „Pogledaj, zaista, ovo je napisano u starim knjigama, o Avramu i Mojsiju“, stoji u Suri 87. Tolerancija prema Jevrejima i hrišćanima ima jedan jedini razlog. Muhamed se bori, pre svega, protiv mnogobožaca, kao i Avram u svojoj mladosti. Ovo je strateški prilično mudro, kaže renomirani Muhamedov biograf iz Getingena, Stilman Nager. Podlvači da Mohamed stilizuje praoca koji je njegov „alter ego“. Kasnije, kad Jevreji iz Medine nisu priznali Muhameda kao proroka ton se menja. Kuran govori o Avramovoj religiji, ali i o Jevrejima i hrišćanima koji su se udaljili od vere. Kuran je promenio i mesto radnje izmestivši ga sa brda Morija u Jerusalimu, u Meku, sveto mesto islama. Na tom mestu Avram je sa Ismailom podigao ćabu, veliku svetu kocku oko koje hodočasnici prave sedam krugova. Na ulazu u veliku džamiju oni poštuju kamen sa udubljenjem koje predstavlja, navodno, otisak Avramovog stopala. Koliko treba polagati nade u Avrama koji je više hiljada godina u religijama kao igračka? Da li on, uopšte, može biti glavna ličnost u novom ekumenstvu? „Ne, Avram nije za trialog“, misli istoričar Mihael Volfson iz Tel Aviva. „Jevreji, hrišćani i muslimani nemaju više zajedničko verovanje u jednog Boga“. Avram kao most ima mnogo slabih tačaka. Ali, ipak se svuda u svetu javljaju inicijative kojima bi se sukob kultura zamenio dijalogom religija. Sve u ime Avrama zajedničkog oca Jevreja, hrišćana i muslimana. „Kao most između religija“, kaže kardinal Leman, Avram je pominjan vrlo često i na nedavnoj „Svetskoj konferenciji za dijalog“ u Madridu. Pored Nemaca, saudijska kraljevska kuća koja zastupa naročito strog verski pravac u islamu, pozvala je još 300 vernika svih konfesija. Sasvim u smislu novog pokreta o Avramu, kralj Abdulah je lično apelovao na svoje goste. „Učinimo naš dijalog trijumfom mira nad konfliktom i ratom. Učinimo ga bratstvom protiv rasizma“. Sa najvišeg jevrejskog mesta stigao je i predlog, nešto kao „nastavak vere drugim sredstvima“. Paralelno sa Ujedinjenim nacijama oni misle da bi trebalo organizovati „ujedinjene religije“. Ovo je predlog jevrejskog vrhovnog rabina Mecgera. „Kad čovek pogleda mnoge ratove“, argumentuje ovaj učeni čovek, „mora doći do zaključka da diplomatija i politika nisu dovele ni do kakvog mira“. Osnovu za pomirenje mogao bi napraviti samo svetski parlament religioznih zastupnika, u kome bi bili zastupljeni nebramanski vernici, poput hindu i budista. Rabin Mecger ističe: „Mi vernici govorimo istim jezikom“. Na Bliskom istoku, na kome su religije zloupotrebljene u političke svrhe, već je pregovarano u ime zajedničkog praoca. U 2007. godini otvoren je takozvani „Avramov put“, tj. jedna hebrejsko-hrišćanska-muslimanska nevladina organizacija, koja bi delovala na biblijskom putu praoca. U Izraelu je i tzv. „Avramova zadužbina“ pokušala sa organizovanjem zajedničkog života Jevreja, hrišćana i muslimana. U Vitlejemu postoji „Avramovo svratište“ u kome se upoznaju hodočasnici triju religija. Čak je i u Hebronu, epicentru blistoistočnih konflikata, uspelo prvo zbližavanje jevrejskih naseljenika sa Palestincima. Uprkos bodljikavih žica i prepreka na putevima, tamo se susreo s predstavnik naseljenika Noam Arnon sa šeikom Abu Čadirom, koji je prvi čovek uticajne hebronske porodice DŽabari. „Najveći broj Jevreja i Arapa u Hebronu žele da žive jedni uz druge u miru“, objašnjava Noam Arnon. A šeik prorokuje: „Kad dođe mir, onda će on krenuti iz Hebrona“. Skoro svakodnevno, na Bliskom istoku nasilje pobeđuje razum, kao što se ponovo pokazalo u decembru i januaru ove godine. Jevrejin Arnon i musliman DŽabari još hodaju različitim putevima do Avramove grobnice. Sa zapadne strane penjući se visokim stepenicama Arnon se približava sinagogi i ritmički pomerajući telo napred i nazad izgovara jevrejski dokaz veri, šma Izrael („čuj Izraelu“). Samo nekoliko metara dalje, musliman DŽabari pristigavši u džamiju odvija ćilimčić, stavlja ga ispred sebe i pada na kolena. Šapuće podnevnu molitvu u kojoj se Avram pominje 12 puta. Jevreje i muslimane razdvaja samo jedna prostorija koja je tačno iznad pećine Mahpele. Kroz rešetke na prozorima DŽubari i Aron vide spomenik Avramu – svaki sa svoje strane. Jedina veza sinagoge i džamije su gvozdena vrata koja čuvaju naoružani vojnici. Noam Arnon i Abu Čadi DŽabari čvrsto veruju da će se vrata jednog dana otvoriti i da će njih dvojica, Jevrejin i musliman, sinovi Avramovi vrata otvoriti zajedno. Jer, uprkos međusobnoj borbi i zavisti, Avramovi sinovi Isak i Ismail, našli su se u Hebronu. Na sahrani zajedničkog oca. Der Spiegel Preveo s nemačkog i priredio MOMČILO B. ĐORĐEVIĆ