Crni papa

Nije za priču, biće to velika porodična bruka, ali, ajde, Srbi moji, da vam se poverim jer mnogo vas volim. Elem, rešio sam da ugasim moju krsnu slavu, mog Svetog Jovana Krstitelja, koji se slavi 20. januara. Uh, znojim se i dok vam ovo pišem, jer kao da brišem, kao da oštrom jovanjdanskom sekirom sečem moje porodično stablo jovanovićevsko. Odluku o gašenju slave doneo sam na Bogojavljenje; tako mi se javilo u bogojavljenskoj noći. U cik zore sam se probudio, neko mi je nalik Krstitelju tiho rekao: “Ugasi slavu ili je, bar, antidatiraj, slavu obeležavaj 28. decembra!” Štooo, tad! De, polako, i meni je to ispočetka bilo blesavo. Buljio sam u plafon dok nije svanulo i toliko sam noćnom posetom Krstiteljevom sludeo da sam, tog jutra, balončetom “mivele” kućno cveće zalivao. Poslednjim balonom “mivele” jer, posle u mojoj radnjici čujem da se ni ova voda više ne proizvodi. Već to mi je bilo znak da sam na pravom putu. Ako nema više ni moje “mivelice”, onda, možda, nema više ni prave svete vodice. Ili tu svetu vodicu tražite na pogrešnom mestu, u krvavoj reci Jordanu, umesto, dole, na Dojranu, u Makedoniji Aleksandrovoj, u zemlji starozavetnoj. Pa i Kumran Jovanov je naše Kumanovo, iz njega je Krstitelj krenuo i propovedao... Eto, o tome sam razmišljao dok sam u beržeri sedeo sa “morbidnim” u rukama i telefonskim imenikom u krilu. I vrti kućne prijatelje, otkazuj slavskim gostima, otkazuj slavlje Jovanovo za dogodine, hoću reći, dok ne utvrdim po starom srpskom kalendaru kad i u kom danu Srbi treba da se raduju Svetom Jovanu. Ali, da slavu potpuno ne utulim, pozovem na oproštajno slavlje burazera Dragišu iz Vrčina i bivšeg komšiju Cecana iz Surčina. Tako mi je došlo, tako mi je, valjda, javljeno da sa ova dva Srbina utulim slavu. Ah, što li se baš meni u bogojavljenskoj noći Krstitelj javio? Što li me je nagovorio da ugasim slavu, to jest, da se vratim starom srpskom kalendaru? I zašto da je gasim 20. januara, a da je palim i oživljavam 28. decembra? Jung sedi na indijskom taburetu, čisti srebrnu patarensku lulu i, bulji li, bulji u ikonu Krstiteljevu. A onda, ovako, razglaba: “Ako si već rešio da Srbe vratiš starom srpskom kalendaru, onda za Novu godinu, to jest, za Božić, odredi 22. decembar. U tom slučaju, 21. decembar je Badnje veče, tada je noć najduža, a dan najkraći. Tada je starozavetni bog, u prvom danu Stvaranja sveta, to jest, na početku godišnjeg ciklusa, počeo da odvaja Svetlost od Tame, Dan od Noći. I ako je taj srpski starozavetni bog šestog dana stvorio iz vode i blata čoveka, to jest, Adama, to se desilo 28. decembra pre 7517. godina. E, sad, ako je novozavetni Isus samo starozavetni Adam, onda novozavetni Jovan Krstitelj ima ulogu starozavetnog Gospoda. Mada, kao gnostik, mislim da su Jovan i Isus samo slikovite hrišćanske metafore kojima su ribari ljudskih duša hteli prostom svetu da se približe...” Klomparam niz Gročansku ka redakciji, ka Tirketovoj komemoraciji. Ali, promenim uobičajenu maršrutu, hoću da prođem pored “Mlave” gde sam nedavno kolenicu sa kupusom jeo i o tome, ovde, pisao. A kada mi je Tirke svoju poslednju kolumnu poslao, u postskriptumu me zajedljivo tirketovski, pitao: “Da li u ‘Mlavi’, zaista, služe kupus sa kolenicom ili si to izmislio za potrebe teksta?” A nisam, Tirke, majke mi, izmislio “Mlavin” kupus sa kolenicom kao što nisam izmislio ni susret sa Jovanom Krstiteljem u bogojavljenskoj noći. I, sve se nadam da ćeš, gore na nebu, da se uveriš da mi je Krstitelj u Gročansku dolazio, da ni to nisam izmislio za potrebe ovog teksta. Prođem tako pored “Mlave”, stanem za tren, poklonim se, ne znam, zašto. Valjda zato što je i “Mlava” bila jedna od Tirketovih “crkava”. I, odmah, zalamam ka Bulevaru, ka Tašmajdanu i tamo kod “Poslednje šanse” uhvatim sebe kako naglas recitujem: Krstitelj, Krsta, Krista, Hrista... Buncam, brale, kao nadrealista, kao dadaista, klokotrista, a sve bez kapi vračarskog alkohola, bez grama pariskog heroina. Jung kaska za mnom i ohrabruje mi ludilo: “Bravo, bravo, samo tako nastavi, dečače moj mali! I, doći ćeš do toga da je, u stvari, Jovan Krstitelj rodom iz našeg Kumanova, razapet na krst i to ne u Jerusalimu nego u Solunu; dobro, možda i u Rimu. Po raspeću Jovan je dobio nadimak KRSTA i od tog nadimka dobijeno je ime Isusa Hrista. To masoni znaju i zato se Jovanu klanjaju, a Isusa i ne pominju...” Posle Tirketove komemoracije, ajd, juri traži jagnjeću plećku za slavu ili bubrežnjak još bolje, kupuj brašno, žito za slavu koju gasim. I svuda pitam za “mivelu”, ali nje više nema i neće je više nikad biti. Dobro, trošim i “vrnjce” i “knjaz Miloša”, a pio bih, oždran od mesa i vina, i vode plavog Dunava. Ali, za “mivelu”, meku i pitku, nešto mi mnogo žao. Podseća me, bre, nekako, na staru srpsku veru zaboravljenu, meku i takođe pitku. A kada je 20. januar osvanuo, iz ormana sam izvukao mundir, anteriju, belu vezenu košulju i na bridž pantalone. Pa sam se, tako, srpski okitio, sveću zapalio, žito kusao. A onda sam se na terasi u ligenštul, tako uparađen, na jovanjdanskom suncu zavalio i rakiju pio i sa slavom se dugo, dugo opraštao...A čujem da su to po podne na televiziji uživo prenosili kako Barak Obama polaže zakletvu i u masonsku Belu kuću ulazi. Neću, bre, u isti dan sa masonima da slavim mog pretka svetog Jovana. A čuo sam da je moj rođa iz Švice porodičnu slavu, bez mog znanja, preuzeo i da je sa majkom slavi tamo negde na Novom Beogradu, sa Tarom i ukućanima. Ah, dedino plavooko! Mora li kod Srba sve naopako? Hrčem u beržeri, razdrljen i u bridž pantalonama, a moja Crna iz Vrčina mi u san dolazi i ovako govori: “Evo, na Svetog Jovana u Belu kuću ušao je CRNI PAPA i, kao što znaš, po Nostradamusu, kraj sveta se sasvim približio. Zato požuri sa starim srpskim kalendarom da makar nestanemo u 7517. godini ako već živimo u 2009. godini.”