Vampirski bluz

Ne volim prigodne tekstove. Valjda sam suviše zajeban po prirodi da bih se uživljavao u svečarske situacije. Otuda onakav napis u “Politici”. Da, o Tirketovoj sahrani je reč. Odnosno, o Vojinom odsustvu – kao karakternoj osobini... Iskreno, moj “utisak sa strane” nije se dopao uredniku rubrike. Što čovek nije ni pokušavao da sakrije. Pa sam menjao i kratio, brisao i umivao određene detalje: od “Tadića” do “autizma.” U redu je, ja sam profesionalac, pišem za novac i nemam prava da se ljutim. Čak sam uredniku zahvalio na sugestijama: bolje diplomatska spuštačina nego ulična psovka... Onda dođoše netkomentari: sasvim predvidljivo, pljušte optužbe o odvratnosti mog čina – da se preko Tirketove sahrane obračunavam sa Vojom. Kažu: palanački, nisko i neukusno, bljutavo, nedostojno nekoga ko sam sebe naziva “Tirketovim učenikom”. I šta je mene briga ko je bio na toj sahrani, i otkud ja znam zbog čega prepodobni Voja nije došao. Sramota, zgražava se dobro odgojena i načitana beogradska gospoda. Ma, taj Ćirić je tipična seoska tračara, bogohulna i bedna. Antihrist koji je postao “dno Politike”! Aha, mislim se ja kroz bogartovski kez, pa kad nije važno – ZAŠTO JE ONDA TIRKE SVOJEVREMENO BUKVALNO BIO PRIMORAN DA NAPIŠE DA JE PRISUSTVOVAO SAHRANI SLAVKA ĆURUVIJE? Molim? Nešto se ne sećate? Zato jer su ga gomile njih, vrlo javno (buka i bes u građanskom maniru!) prozivali i grdili da je tolika moralna gnjida da, eto, zarad svoje prevrtljive politikantske računice izbegao da bude deo tog ceremonijala oplakivanja masovnog mučeništva pod Cobetovom čizmom (u šta se, vremenom, Ćuruvijina sahrana pretvorila)! A siroti, upucani Ćuruvija – em mu bio kolega-urednik, em ga enormnim honorarima darivao, zaprepašćeno su coktale proverene srpske moralne gromade...C!C!C! Već propisno razveseljen i oran za “revolveraške” obračune, rešim da uredno pošaljem “integralnu” (rokerski neartikulisanu i nesterilisanu, ha!) verziju teksta u redakciju NIN-a, prostodušno željan da mi i oni potvrde da sam zeznuo stvar. Mislim, ipak je Tirke bio zaštitni znak NIN-a, a i Magični je pisao i piše za NIN (čak ga tamo tretiraju kao “svog ekskluzivca”!)... Kad ono, javlja mi Bezbožnik Jovanović – “ljudima iz kolegijuma” se tekst sviđa!?! I rado bi objavili tu verziju. Uz moje objašnjenje, da ni ona nije, zapravo, “integralna” – iz čisto esnafskih razloga. Jer sam morao da se držim “obima rubrike”. Te sam tako izostavio da zabeležim paradigmatično prisustvo Tijanića, Bećkovića i “onih trećih”. A koje još više doprinosi specifičnoj težini Vojinog ogrešenja. Pošto nešto ne verujem da bi iko od pomenutih pristao da bude “izaslanik” ekspremijera, ekspredsednika i ekslidera. Od tolikog eksiranja i Jaši Grobarovu bi pripala muka... I još sam im ispričao kako sam završio tekst u originalnoj, prvoj verziji. Otprilike prepričano, I pored svega Voja ipak ima grdnu sreću. Jer, da je kojim slučajem Prele nadživeo Tirketa, i onako kljakav, bolestan i sav nikakav bi se dovukao nekako do “predsedničkog stana”, a kada bi mu Voja otvorio vrata... E, tada bi konačno video Svog Boga. A da li bi stigao da u WEGA i poveruje, to, bogami, čak ni Amfilohije ne zna. O, da, znam ja prokleto dobro da se Tirketu živo jebe za ovozemaljska takmičenja u dobroti i milosrđu, sadržanih, je li, u iskazivanju posthumnih počasti. On sada ispija viski sa Pekinpoom i ostalima iz “Divlje horde”, konačno oslobođen novinskih rokova, zadatih tema, jebavanja sa ideološkim komesarima i onog čuvenog “nije još vreme”... Za to vreme, tamo daleko, među ovdašnjim besmrtnim mrsomudima, igranka za gluvoneme nastavlja da trešti. Elitistička zabava nikada ne prestaje, zar ne? I tako... Budući da je moj tekst, pre svega, priča o LOJALNOSTI, nisam mogao da odbijem “Ninosaurusa” – kako sam još pre skoro osam godina krstio časopis kojem pripadam i koji je uticao na moj profesionalni i privatni život (!), na više načina. Pri čemu, naravno, i dalje stojim iza svake reči objavljene u “Politici”, i vrlo sam im zahvalan što su objavili moj “blasfemični” prilog. Takođe, bez ikakve želje da izigravam “čuvara plamena”, smatram da se Tirketu moralo posvetiti mnogo više prostora (mislim na prošli broj NIN-a). Ali to je već problem onih kojima je lakše da daju patetične izjave ili sroče nacifrane telegrame, nego da zasuču rukave i napišu nešto u slavu čoveka koji je, kako se to kaže, “živeo da bi pisao”. Samo što je trenutno upokojeni gospodin Tirnanić bio mnogo poročan, pa je tu frazu shvatio preterano ozbiljno. I krvavo radio na svojoj spisateljskoj misiji – do poslednjeg daha. E, TO mu “kulturni radnici” ne mogu nikako oprostiti. Tarapana može da počne!