Šta bi Marks danas rekao

U“Tajmovom” eseju nema, razume se, revolucionarnih poruka. Ali način traženja odgovora na pitanje “Kako da spasemo kapitalizam?” izražava novi duh koji se na Zapadu javio u jesen 2008. godine, posle sloma na Volstritu i izbijanja najveće dosadašnje krize kapitalističkog društva. To je duh slobodnog istraživanja uzroka onoga što se desilo i promena koje su neophodne. Žalosna je činjenica da tog duha kod nas još uvek nema. Naši političari, takozvani eksperti i analitičari, zatečeni su na spavanju i iz svog dubokog sna nemaju nameru da se probude. Kod nas se još ne razmiš lja kako da se podstakne proizvodnja i otvore nova radna mesta, već kako da se kreditima postigne rast potrošnje. Naravno, zvuči kao Buš prošlog proleća. Neracionalno kreditiranje potrošnje je i proizvelo finansijski krah. Dok Amerikancima pomaže njihov pragmatizam da se brzo prilagode, naši dogmatski sledbenici neoliberalizma još drže glave u pesku. Najzad će početi da kopiraju ono što rade drugi. Ali ćemo platiti skupu cenu zbog zakašnjenja. “Nekontrolisani turbo-kapitalizam izgubio je svoj razlog postojanja”, konstatuje “Tajm”. Priznaje se da je oštra Marksova kritika tržišne privrede postala danas relevantna i da se čak s pravom postavlja pitanje da li je kapitalizam valjan ekonomski sistem. I pošto se odbacuje Marksovo revolucionarno rešenje, pominju se dva načina na koje bi se kapitalizam mogao “popraviti”. Jedan je: “moralizacija” kapitalizma. Sarkozi se, na primer, zalaže za “humani kapitalizam”, “kapitalizam s etikom”. Ne znamo kakav je humanizam Sarkozi imao u vidu, ali “Tajm” izgleda sledi minhenskog katolič kog nadbiskupa Rajnharda Marksa koji se, u nedavno objavljenoj knjizi, zalaže za obnovu temeljnih hrišćanskih vrednosti. Naravno, prvobitni hrišćani su bili komunisti, rasprodavali su imanja i uključivali su se u hrišćanske zajednice, lišeni bilo kakve svojine. Nadbiskup verovatno nije to imao u vidu, već brigu o siromašnima i milosrđe. To su, nažalost, vrlo površne korekcije: kapitalizam je uvek nosio sobom element filantropije, ali isto tako nije nikad postojao bez pohlepe i nagomilavanja bogatstva. Drugi način popravke kapitalizma je, po “Tajmu”, “nemačka socijalna tržišna privreda” s visokim nivoom socijalne zaštite. Primer te vrste je pružio laburizam odmah posle Drugog svetskog rata. Još savršeniji model tzv. države blagostanja je ostvaren u Skandinaviji, gde je progresivnim porezima oduzimano i do 90 odsto dobiti kapitalista i gde su klasne razlike bile veoma smanjene. Nažalost, nijedan od tih oblika kapitalizma (s ljudskim licem) nije preživeo agresiju neoliberalizma posle dolaska na vlast Regana, Tačerove i Kola osamdesetih godina dvadesetog veka. • • • Šta se, dakle, može danas naučiti od tog najvećeg kritičara kapitalističkog sistema, Karla Marksa? Mora se uzeti u obzir da postoje različiti slojevi te kritike. Najdublji filozofski sloj sadrži kritiku ljudske otuđenosti. U svakom klasnom društvu čovek je otuđen od predmeta svog rada, od politič kih institucija, od drugih ljudi, najzad i od samog sebe i svoje moguće stvaralač ke delatnosti. Da bi se ti oblici otuđenosti prevazilazili neophodno je više slobode, socijalne pravde i jednakosti među ljudima. U današnjim uslovima to je utopijski ideal cele naše epohe i on je ostvariv tek iza istorijskog horizonta savremenog društva. Sledećem sloju pripada najopštija i najapstraktnija ekonomska problematika. Marksov Kapital počinje analizom robe i kritikom otuđenosti robne proizvodnje. To je najdublja struktura postojećeg društva; ona ne počinje i ne završava se kapitalizmom. Ona se još vrlo dugo ne može ukinuti sem delimično i u malim izolovanim zajednicama (kakvi su, na primer, izraelski kibuci). Već danas i u neposrednoj budućnosti može se jedino postići da u ljudskom životu bude sve više predmeta i delatnosti koji se ne kupuju i ne prodaju za novac (ljubav, prijateljstvo, stvaralaštvo, darovi svake vrste). Sledeći nivo je kritika proizvodnje koja sledi kapitalistič ki princip: investira se u proizvodnju radi dobiti (profita). Ma koliko Marks oštro kritikovao nehumanost koja je prisutna u ovakvom pristupu radu i uopšte životu, činjenica je da nijedna od dosad izvedenih socijalnih revolucija (u Rusiji, Kini, Jugoslaviji, itd.) nije u praksi istrajala na ovoj vrsti kritike. Profit motiv je svuda, manje ili više, vraćen u život i mi gotovo svuda još živimo u kapitalizmu. Sad dolazi onaj nivo kritike koji je za nas neposredno relevantan. To je kritika tržišne regulacije privrede. U Marksovo vreme, sve do Oktobarske revolucije i do Velike depresije tridesetih godina prošlog veka, pa zatim opet od prodora neoliberalizma osamdesetih dosad, preovladavalo je uverenje da tržište u principu samo sebe reguliše (laissez faire) i da u njemu postoji neka “nevidljiva ruka” koja dovodi stvari u red i sprečava haos. S tim u vezi je bilo shvatanje tzv. “minimalne države”, tj. države koja samo održava poredak i donosi zakone, ali se u privredu ne meša. U dosadašnjoj istoriji se već dva puta jasno pokazalo da je ovaj osnovni princip ekonomskog liberalizma u potpunosti pogrešan. Pored mnogih manjih kriza i zastoja, 1929. i 2008. je došlo do katastrofalnog propadanja bogatstava, do masovne nezaposlenosti i neumerene pat nje desetina miliona ljudi. U ranijim krizama je do nagomilavanja robe (tzv. hiperprodukcije) dolazilo zbog toga što su, u težnji za što većim profitima, kapitalisti težili da na minimum obore zarade zaposlenih, čime su znatno snižavali nivo tražnje za robom. Sadašnja kriza donosi sobom još tri problema. Prvo, u uslovima globalizacije, dakle svetske privredne saradnje, yinovske multinacionalne kompanije su uložile ogroman deo kapitala i premestile gigantska preduzeć a u istočnu Aziju gde je rad pet do dvadeset puta jevtiniji, obezbeđujući tako enormne profite. Sad je u razvijenim zemljama došlo do rastuće nezaposlenosti. Drugi problem je monetarna kriza. Nekad je novac morao imati zlatnu podlogu. Nikson je 1971. godine ukinuo zlatnu osnovu dolara. Da bi finansirale svoje ratove SAD su štampale dolare u ogromnim količinama. Oni su bili prihvatani u celom svetu zbog izuzetnog ekonomskog, političkog i vojnog ugleda SAD. Slično je bilo i sa državnim obveznicama (state bonds) koje je za gotov novac svojim građanima u celom svetu prodavala američka vlada da bi pokrivala svoje ogromne buyetske deficite i dugove (u 2008. ukupan američ ki dug je dostigao 13.000 milijardi dolara – gotovo celokupan godišnji bruto prihod SAD). Trenutak istine je za ovaj virtuelni novac i papire od vrednosti morao doći – i on je došao septembra 2008 kad su se ogromna bogatstva svela na bezvredni papir. (Tako je, na primer, ruski tajkun Oleg Deripaska ođednom izgubio 35 milijardi dolara.) Treći problem je ubrzano povezivanje, spajanje, preprodaja i preuzimanje banaka i preduzeća, koje je proizvelo yinovske mreže “virtuelnog” kapitala. Taj kapital nije korišćen za ulaganje i proizvodnju, već za finansijske spekulacije lišene realne osnove. Kad su došla zla vremena te mreže su neočekivano pucale, a ogromne banke i korporacije su preko noći propadale. Prema tome, suštinski uzroci sadašnje krize su: 1) nedostatak regulacije, karakterističan za ideologiju neoliberalizma, 2) klasični nedostatak kupovne moći građana, što je podstaklo banke da nude kredite bez pokrić a, 3) kultura pohlepe koja je uslovila potpunu iracionalnost ove kreditne politike i svela je na hazardnu igru: izgledi na izuzetno veliki profit bili su utoliko veći ukoliko je veći bio rizik, 4) globalizacija koja je dovela do velike seobe kapitala na Istok i rastuće nezaposlenosti na Zapadu. Neki činioci koji su uzrokovali sadašnju svetsku krizu nisu postojali u Marksovo vreme, ali je današnja relevantnost njegove kritičke analize u tome što je on dokazao: 1) da neregulisana tržišna privreda neizbežno vodi periodičkim krizama i 2) da po samoj prirodi kapitalističkog sistema (zbog težnje za povećanjem profita) postoji stalno prisutan pritisak da se smanje radničke nadnice i uveća radno vreme. Zbog prvog nedostaje kupovna moć za apsorbovanje rastuće količine robe, a zbog drugog u kapitalizmu postoji hronična nezaposlenost. Dok su postojali moćni sindikati, radnici su uspevali da se izbore za ograničavanje radnog vremena i za povećanje nadnica. Sad kad su sindikati kupljeni ili uništeni, uslovi rada se u celom svetu pogoršavaju. Marks je, prema tome, dao ključni doprinos razumevanju mehanizma izbijanja kriza u kapitalizmu. U tome je on video revolucionarni potencijal za ukidanje tog sistema. U vreme Komunističkog manifesta 1847. godine kad još nije bilo političke demokratije niti građanskih ideologa spremnih na bitne reforme kapitalizma, Marks je kao jedino rešenje video nasilnu revoluciju. Kasnije je on svoje viđenje ispravio pa je dozvolio i mogućnost nenasilne evolucije (pre svega u Engleskoj, ali pred kraj života, čak i u Rusiji). Posle njegove smrti Engels je tvrdio da, nakon uvođenja opšteg prava glasa i demokratskih izbora u Engleskoj nema više potrebe da se ide na barikade, jer se vlast može osvojiti i na izborima. Vrlo je značajan Marksov uvid (iz Kritike Gotskog programa, 1875) da posle kapitalizma ne sledi diskontinuirani skok u novo humanije društvo (“komunizam”) već razni oblici mešovitog društva. Svedoci smo brojnih takvih oblika: “društvo blagostanja” u zapadnoj i severnoj Evropi, s velikim i progresivnim porezima i impresivnom socijalnom zaštitom, Kina u kojoj je privreda kapitalistič ka, a vlast u rukama Komunističke partije, Južna Koreja koja spaja kapitalizam s državnom planskom komisijom i petogodišnjim planovima razvoja. Sigurno je i da će sistem koji bude nadživeo sadašnju katastrofalnu krizu na Zapadu biti neka vrsta državnog kapitalizma, u kome će država regulisati bitne privredne i društvene tokove. Prvi akt državne intervencije zbio se već pod Bušom, koji je morao da spasava banke pred bankrotstvom time što ih je nacionalizovao. Obami stoji na raspolaganju u tu svrhu 800 milijardi dolara. On će morati da otvara nova radna mesta, da (kao i Ruzvelt u sličnoj situaciji) organizuje javne radove i da zida mostove, puteve, škole i pomaže siromašne i nezaposlene. Sigurno je da će slediti nova regulativna uloga države i novo radničko zakonodavstvo. Desilo se da Obama to i želi da radi. Ali i da je došao na to mesto neko ko ne želi, “kome to miriše na komunizam”, morao bi jer samo tako društvo može preživeti. Neoliberalizam jednostavno više nije realno moguć. U društvima sutrašnjice državne regulacije će negde biti više, negde manje, ona će imati rigidniji ili elastičniji oblik, negde će biti više državne ili društvene, a negde više privatne svojine, različit će biti i stepen društvene podrške školstvu, zdravstvu, nauci i kulturi. Neka od tih društava s višim stepenom socijalne solidarnosti biće smatrana “socijalistič kim”. Za razliku od predviđanja Fukujame, koji je govorio o kraju istorije i o definitivnoj pobedi liberalnog kapitalizma, desilo se potpuno suprotno. Nastupila je era mešovitih društava.