Šansa: selo i Kina

Srbiji nije lako ni jednostavno da se odupre uticaju svetske ekonomske i finansijske krize. Sve je izvesnije da će njen uticaj izazvati dodatne negativne posledice na, ekonomskim sankcijama i ishitrenom privatizacijom, već skoro uništenu privredu. Kriza će, zbog toga, kod nas potrajati mnogo duže nego što pretpostavljamo i očekujemo, jer njoj teško mogu da se suprotstave i najrazvijenije i najbogatije zemlje sveta. To, međutim, nikako ne znači da možemo da dignemo ruke i pomirimo se sa posledicama. Naprotiv! Moramo da mobilišemo sve naše ljudske, privredne i prirodne resurse, odnosno napravimo strategiju za ublažavanje od “udara” i tako sprečimo potpuno razaranje Srbije. U situaciji kada su prezadužene i država, i banke i privreda, pa i sami građani, nova zaduživanja nisu dobrodošla Srbiji jer ona prete ozbiljnom dužničkom krizom, i na kraju ekonomskim ropstvom. Zato, mislim da bi najhitnija mera u strategiji odbrane od krize morao da bude reprogram naših velikih obaveza prema inostranim poveriocima, koje će prispeti već polovinom 2009. godine. Odgovorni o tome, nažalost, malo i poluglasno govore, iako rokovi za naplatu pristižu, a reprogram zahteva određene pregovore i procedure. Podrazumeva se da proizvodnja, koja je u Srbiji gotovo “zamrla”, kao jedini način stvaranja novog dohotka, zahteva i nove investicije. Dakle, kapital koji mi nemamo. Zato, ako je već neizbežno da se dodatno zadužujemo, moramo strogo da vodimo računa o nameni sredstava i ekonomskoj opravdanosti projekata u koje želimo da investiramo. I pre nego što donesemo odluku o zaduživanju da preispitamo sopstvene, unutrašnje rezerve. Naravno, pri tom mislim na devizne rezerve, kojima sada branimo kurs dinara umesto da ih plasiramo u oživljavanje proizvodnje, ili onaj njihov deo koji je iznet iz zemlje i “čuva” se u inostranim bankama. A da bismo mogli da razvijamo privredu, mi moramo da imamo razvojne banke kakve smo imali do nasilničke likvidacije četiri najveće državne banke. Zato nad ovim bankama mora najhitnije da se okonča osmogodišnji stečaj, a onda da se integrišu u jednu jaku razvojnu banku. Jer, ove banke imaju znatan kapital, koji sada nije u funkciji već se godinama unazad oročava kod inostranih banaka, a mogao bi da bude plasiran u obrtna sredstva i projekte u cilju povećanja proizvodnje, a to znači i zaposlenosti. Iprofit koji ostvaruju banke osnovane stranim kapitalom u Srbiji, a koji je 2008. godine dostigao fantastičnih 33,7 milijardi dinara, treba da bude plasiran u srpsku privredu uz čiju je pomoć i ostvaren. Naime, ove banke jednim delom zarađuju novac iz plasmana, prodajući ga klijentima, a drugim delom iz bankarskih usluga u oblasti platnog prometa koji je ranije obavljao Zavod za obračun i plaćanja (ZOP). Ti prihodi su veoma značajni. Međutim, nadležni organi ne reaguju adekvatno na iznošenje tako velikog profita izvan granica Srbije, kao da rade u interesu tih banaka a na račun vlastite štete. Zato iznošenje profita iz zemlje treba da se ograniči određenim ekonomskim merama, i čak ozakoni. U suprotnom, banke osnovane stranim kapitalom u Srbiji i dalje će ovde “obrtati” naš novac. I biti favorizovane u odnosu na domać e banke, jer njihov profit neće da bude oporezovan. Poljoprivredu u uslovima krize treba podsticati kao najprofitabilniji deo srpske privrede, jer njeni veliki a neiskorišćeni potencijali mogu značajno da doprinesu izvozu zdrave hrane, kakvu želi ceo svet. To može da se ostvari zajedničkim naporom resornog ministarstva, lokalnih samouprava i banaka kroz nekoliko modela kreditiranja agrara, a pre svega kroz konzorcijume, ili kofinansiranjem sa zainteresovanim partnerima. Zamislite kakve bismo efekte ostvarili da smo neverovatne sume deviza koje su protekle godine izdvojene za uvoz raznog voća, pa i šljiva i jabuka po kojima je Srbija među najpoznatijim proizvođačima u svetu, usmerili ka srpskim domaćinima u selima. Ili prema proizvođačima mesa, koje takođe uvozimo nepotrebno, samo zato što ne postoji dobra volja da se ozbiljno poradi na paritetima u cenama inputa i konač nog proizvoda. Da bismo to ostvarili, mi među poslanicima u Narodnoj skupštini, koja je zakonodavno telo, moramo da imamo mnogo više predstavnika poljoprivrede nego sada, kojima i inače pripada 27 poslanič kih mesta. Osim Evropskoj uniji i drugim zapadnim tržištima, gde srpska roba nema očekivani ni zadovoljavajući plasman, Srbija treba da se više okrene ka tržištima istočnih zemalja. Pre svega Ruske Federacije, sa kojom bismo, pored gasnog aranžmana i izgradnje Južnog toka, samo plasiranjem sve naše robe na višemilionsko moskovsko tržište rešili problem našeg izvoza. I gde su velike mogućnosti za još intenzivniji angažman srpskih građevinara, koji su u Rusiji poznati i uvaženi po izgradnji kapitalnih objekata. Isto tako, dobro je za Srbiju da što više razvija poslove sa azijskim zemljama, sa Kinom koja beleži neverovatan uspon u ekonomskom razvoju i pretenduje da uskoro postane svetska ekonomska velesila, ali i sa zemljama izvoznicama nafte. S njima treba da obnovimo kreditne odnose, zajednička ulaganja i druge savremene modele finansiranja projekata od obostranog interesa. Posebno s obzirom na činjenicu da je ukupna spoljnotrgovinska razmena u 2008. godini iznosila 23 milijarde evra, i da je pokrivenost uvoza izvozom samo 47,7 odsto. U sve ove poslove treba da uključimo i Srbe iz rasejanja sa kapitalom i vezama u svetu, pošto je država vraćanjem njihovih više godina blokiranih sredstava povratila poverenje dijaspore. O tome kako dijaspora udružena sa maticom može da doprinese razvoju otaybine treba da učimo od zemalja kao što su Grčka, Turska, Izrael, Kipar i Jermenija. Srbima iz dijaspore treba omogućiti da učestvuju u preostalim privatizacijama i angažuju svoja sredstva na razvoju turizma i izgradnji puteva kao preduslova ove važne i perspektivne privredne grane, koja višestruko može da oplodi uložena sredstva. Na kraju, za realizaciju svih ovih mera neophodan je stabilan kurs nacionalne valute, koji je ovih dana sustigao psihološku granicu obezvređivanja od stotinu dinara za jedan evro, i zadaje veliku glavobolju privredi i građanima. On je, svakako, posledica loše monetarne politike koja zahteva hitnu reformu, jer se odbrana kursa dinara svela isključivo na intervenciju iz deviznih rezervi.