Raskorak srpske nauke

Razmatranje ovog intervjua želim da podignem na nešto opštiji nivo analize načina raspravljanja o nedavnoj istoriji u Srbiji, što pratim. U uvodu piše da g. Ćosić govori „kao pisac“. Time se sagovorniku daje mogućnost da govori i na osnovu likova u njegovim romanima, umesto da ga se vezuje na njegovo učešće u istorijskim zbivanjima i zbiljno iskustvo, koje je nesumnjivo bogato i izuzetno. Zbilja g. Ćosić priča o nedavnoj istoriji dajući najslobodnije vrednosne ocene i koristeći se političkim jezikom i pokušajima da izrazi pojmove koji su u stvari sporni, ili nemaju jasnu sadržinu („titoizam“). To je još jedan primer tipičnog načina diskursa u Srbiji o nedavnoj prošlosti. Pisac autoritativno govori o nečemu, o čemu treba da govore naučnici, a mogu slobodno reći da srpski naučnici o nedavnoj prošlosti vrlo malo govore u međunarodnoj naučnoj zajednici, a što postaje jedini relevantan naučni diskurs. Taj nedostatak posebno važi za period pred i tokom raspada i postjugoslovenskih ratova. O tome se ostvaruju značajni naučni poduhvati, u kojima srpski istoričari, sociolozi i politikolozi skoro da ne učestvuju ili učestvuju marginalno. Mogu slobodno reći da je ono što bi se moglo nazvati hrvatskim stanovištem postalo preovlađujuće (što je, istina, i predmet kritike u naučnoj raspravi, npr. američkog profesora Hejdena (Hayden) i potpisnika ovih redova, ali to ne menja što dr Rametova, da ne govorim o dr Meštroviću, pišu, promoviraju i organizuju naučna istraživanja, izdavačke poduhvate i samo pisanje istorije. Glavni učesnici u toj raspravi zastupaju stavove koji su sasvim suprotni stavovima koji se čuju u srpskom diskursu. Ako mogu da rezimiram blagim rečima, taj stav je da su drugi narodi reagovali na nacionalni pokret u Srba. Tome je npr. posvećen ceo broj Nationalities Papers (4/2004), što je bila podloga za pisanje obimne istorije raspada Jugoslavije i ratova koji su tome sledili. Srpski naučnici u tome učestvuju sasvim marginalno. Pregled u elektronskim datotekama ebsco i wos to potvrđuje. Umesto toga da se u tim istraživanjima i raspravama aktivno učestvuje, srpska nauka se opterećuje raspravom o tome da li je potrebna još jedna akademija, iako u današnjim naučnim poduhvatima akademije retko imaju bitan istraživački značaj. Srpskoj nauci je takođe stvoren domaći scijentometrički sistem, opet autistički se odnoseći prema tokovima povezivanja u svetsku nauku. Dr Sergej Flere, Maribor, Slovenija