Vojvođanski jezik na redu

U Vojvodini, ipak, ili na nečiju žalost, 70 odsto stanovnika čine pripadnici srpskog naroda, ali i pored toga se pokušava izvesti dalja razgradnja srpskog nacionalnog prostora i razbijanje jedinstvene Republike Srbije. Setimo se reči nemačkog ambasadora Andreasa Cobela, koji je “najavio” otvaranje pitanja Vojvodine i Raške oblasti. Ako ne budemo kooperativni u vezi s Kosovom. Do pre dve godine živeo sam u Beogradu, a sada živim sa porodicom u Novom Sadu, gde sam pre neki dan primetio grafit u centru grada, u naselju Liman 1, u ulici Jirečekova broj 5: SRIJEM HRVATSKOJ! Ovo je ispisano latiničnim pismom. Smatram da ovakvi natpisi u centru Novog Sada imaju određeno značenje i težinu. Na Kosovu smo imali parolu KOSOVA REPUBLJIK, pa su se često zbijale šale na račun ovakvih zahteva i grafita. Danas znamo realnost. Hrvatska televizija emituje emisije u kojima se peva „hrvatskome Srijemu”, a egzaltirani gosti ustaju i sa rukom podignutom nagore (poznat pozdrav) skandiraju “SRIJEM HRVATSKOJ!” A u poslednje dve godine signal HRT-a je na mestu gde živim - Sremska Kamenica (2 km od Novog Sada), moguće pratiti skoro bez antene, dok su programi naših televizija slabo vidljivi, iako sam antenu direktno usmerio ka repetitoru Crveni Čot, na Fruškoj gori, 6 km vazdušne od Novog Sada. Ne treba biti paranoičan, ali neke stvari donose određene konsekvence, dok su rukovodstvo i narod, pa i mediji, potpuno pasivni. Možda izgleda da ovo „dojavljujem” iz ličnih razloga, pošto se preselih iz Beograda u „SRIJEM”, ali ne bih želeo da mirno posmatramo potencijalno dalje rasparčavanje naše države i uništavanje našeg naroda. Veći deo moje porodice potiče iz Srema, a majka mi je rođena Novosađanka, krštena 1930. u Almaškoj crkvi (Novosađani znaju da se radi o delu grada zvanom Salajka), što mi i daje pravo „da se brinem” šta će biti sa Sremom, Vojvodinom i Srbijom. I, naravno, mojom porodicom. Nadam se da se ovo u današnjoj Srbiji ne smatra srpskim šovinizmom ili sličnim antieuropskim manifestacijama. Deo moje porodice je stradao u fašističkoj raciji 1942. godine (bačeni pod led i ubijeni na ulici), dok je deo očeve porodice stradao u Sremu od ustaških formacija. Zato natpis SRIJEM HRVATSKOJ! u meni izaziva loš osećaj. Zato skupovi honvedovaca (preživelih mađarskih fašista, tj. njihovih oružanih formacija, koji se okupljaju baš u Novom Sadu, pre dve godine), izazivaju u meni vrlo neugodna osećanja. Da li naše službe bezbednosti imaju informacije o svemu ovome? Zato bih želeo da znam šta naša vlast planira da uradi sa Vojvodinom, da li su je nekom obećali i kakva je budućnost, ipak većinskog naroda na teritoriji Vojvodine. Bilo bi korisno znati ako dolazi vreme da se i ja, kao i moja porodica sa majčine i očeve strane 1941-1942, pripremim za povratak u užu Srbiju 2011-2012. godine. Nešto ne vidim da se u javnosti razvija plodotvorna diskusija, izgleda da građani Srbije i nisu zainteresovani kolika i kakva će im biti država u budućnosti. Diskusija o uklanjanju spomenika Jaši Tomiću iz centra Novog Sada, na primer, izgleda da je neka vrsta opipavanja pulsa naših prijatelja kad i koliko daleko mogu da idu, u ovome trenutku, u postepenoj desrbizaciji naše severne pokrajine. Treba imati u vidu da je sve moguće. Možda i formiranje „vojvođanskog jezika”, u skoroj budućnosti. Vuk Gavrilović, Sremska Kamenica