Buš precenio imperijalni potencijal Amerike

Centar Ruske akademije nauka za istraživanje spoljnopolitičkog mehanizma SAD, ima zadatak da maksimalno pomogne efikasnost ruske politike u odnosima sa Amerikom. U tu svrhu istražuje procese formiranja i realizacije američke spoljne politike, osnovne principe američke državnosti i političke kulture, dominantne stereotipe spoljnopolitičkih odnosa SAD prema Rusiji... Centar izučava i greške koje je napravio Sovjetski Savez sedamdesetih, u periodu popuštanja napetosti u sovjetsko – američkim odnosima, kako bi se izbegle slične greške u budućnosti. Nakon promena na političkom vrhu Amerike, sa Sergejem Mihajlovičem Samujlovom, direktorom centra, razgovaramo o rezultatima rada predsednika Buša u dva predsednička mandata kao i o perspektivama odnosa Rusije i Amerike. – Kostur spoljnopolitičke ekipe predsednika Buša činili su neokonzervativci – Čejni, Ramsfeld, Volker... Oni su raspad SSSR-a pripisali sebi, proglasili pobedu u Hladnom ratu, i onda ih je uhvatila vrtoglavica od uspeha. Negde u drugoj polovini devedesetih i na početku drugog milenijuma, zaključili su da više nema višepolarnog sveta, i da je vreme da se stvori imperija Amerika. Tome je, naravno, trebalo da se raduje ceo svet... Bili su čvrsto uvereni da su svi narodi već sazreli za demokratiju i da se ona može izvoziti metodima sile i vojnim metodama. I čim su s Bušom došli na vlast, počeli su da ostvaruju te ideje. Štaviše, 1997. je stvoren tzv. centar mozgova koji je doneo programski dokument: „Projekat za novi američki vek”. Tamo je teoretski razrađeno nekoliko osnovnih namera, među kojima i nasilni, prinudni izvoz demokratije. Predvideli su da SAD, da bi bile svemoćna država, treba da imaju vojni potencijal da mogu istovremeno da vode tri regionalna rata i da u svima pobeđuju. U to vreme imali su u vidu Bosnu, Bliski istok (Iran, Irak) i Daleki istok (ako Kina bude odlučila da zauzme Tajvan, da mogu da odgovore). A šta se pokazalo? Čak ni u Iraku nisu uspeli da pobede. Ako se sve to ima u vidu, šta se može reći – kakvu Ameriku posle osam godina predsednik Buš ostavlja? – Autoritet Amerike u svetu je veoma oslabio. Obama govori da je njegov osnovni zadatak da vrati liderstvo Sjedinjenih Država u svetu. To je indirektno priznanje da je prethodnik liderstvo izgubio. Pokazalo se da američko društvo nije podržalo neokonzervativce i nasilni eksport demokratije. Šta je imperija – to je nasilno nametanje ideologije celom svetu. Amerikanci ne žele da se biju i umiru za političku elitu, za Čejnija i Buša. Čak i za rat u Iraku pojavio se problem angažovanja vojnika, morali su da nude različite beneficije, pa ipak je išlo teško. Američko društvo ne podržava imeprijalističke, nasilničke ambicije rukovodstva. Očigledno je Bušova administracija precenila imperijalni potencijal Amerike. Tog potencijala prosto nema. Obama je došao na vlast u veoma teškom trenutku za Ameriku. Prioriteti će morati da budu ekonomski. Možete li da pretpostavite kakva će biti spoljnopolitička platforma nove administracije? – Jedan od osnovnih principa nove spoljne politike zvuči ovako: došao je 21. vek, veliku opasnost predstavlja međunarodni terorizam, on može da ovlada oružjem za masovno uništavanje, atomskom bombom. Amerika sama s tim izazovima ne može da izađe na kraj. S druge strane, ni svet bez Amerike ne može da pobedi terorizam. To je već indirektno priznanje da je svet mnogopolarni. Danas je potpuno jasno – Amerika će biti jedan od oslonaca tog sveta, i pošto je u ekonomskom i vojnom smislu najjača, biće najjači stub. Drugi će biti slabiji, ali će postojati. Neokonzervativci to nisu priznavali. Kako tumačite činjenicu da veliki deo Obaminog tima čine nekadašnji Klintonovi ljudi? – Pa nije on doveo celu Klintonovu ekipu. To su mediji razduvali stereotip. U suštini, to je u Americi tradicija. Kad su demokrate izgubile vlast, svi su otišli iz politike – u biznis, na univerzitet, na druga mesta... Ali svi su oni ostali na spisku kao potencijalni stručnjaci nove administracije Demokratske partije, kad se vrati na vlast. Uostalom, odakle je Obama mogao da ih dovede – da iz Harlema bira stručnjake za spoljnu politiku? Tu ne vidim ništa čudno. Iskreno rečeno, iznenađen sam što i naša televizija, idući za američkim medijima, ponavlja da nema novih ljudi. Nije tačno. Klinton je, na primer, za Zajednicu nezavisnih država imao moćnog čoveka Strouba Talbota – njega danas nema. Mogao bih da navedem mnogo takvih primera. Pa na šta da se oslanja, ako ne na ljude iz partije? Wegovi prethodnici, republikanci, oslanjali su se na vojnu silu, Obama se oslanja na diplomatiju. To se čuje u svim izjavama. Znate koliko mu vredi samo jedna Hilari Klinton, moćna dama s predsedničkim ambicijama! Primena vojne sile, doduše, nije isključena, ali samo kao krajnja mera. Klintonova u predizbornoj kampanji baš i nije bila toliko miroljubiva... – Pustite predizbornu kampanju, to je politički šou. A ako mislite na činjenicu da je njen muž bombardovao Jugoslaviju – to je mogao da uradi samo zato što se Jeljcinovo rukovodstvo Rusije bavilo samounižavanjem pred Zapadom i pred SAD. Ni on, ni njegovi savetnici nisu bili svesni da je to suprotno zapadnoj političkoj kulturi, pa i običnoj svakodnevnoj kulturi. Tamo, ako je nekome loše, u biznisu, ili u životu, treba da se osmehuje i da govori da mu je dobro. A Rusija, moćna, velika država, tada se ponižavala i tražila kredite. To je psihički faktor koji je učinio da se ohrabre. Danas više nije tako. Rusija je sasvim drugačija. Svi su letos videli kako reaguje kad napadnu njene prijatelje. Kad se ima u vidu snaga i moć nove Rusije, kao i odlučnost predsednika koju ste upravo pomenuli, mislite li da će nova američka adiministracija umeti da uspostavi s njom odnose ravnopravnije od onih koje je gradila Kondoliza Rajs? - Mislim da će glavni zadatak nove spoljne politike biti značajno smanjenje količine atomskog oružja u celom svetu, pojačanje mera kontrole čuvanja atomskog oružja i atomskog materijala. Ove godine ističe rok važenja Dogovora o smanjenju strateškog ofanzivnog naoružanja i oni žele da ga produže. Logika jasna i prosta – što manje atomskog oružja, to je manja opasnost da ga neko ukrade. I Rusija im je u tom smislu prilično prioritetna zemlja. Republikanci, pa čak ni demokrate za vreme Klintona, nisu mislili tako. Wima je u prvom planu bila Ukrajina. Mislim da je nova administracija svesna da će, ako želi da zaključi s Rusijom pomenute dogovore, morati da ima u vidu naše interese u vezi sa prijemom Ukrajine i Gruzije u NATO, kao i u vezi s postavljanjem elemenata Protivraketne odbrane u Poljskoj i Češkoj. Obama odlično vlada američkom političkom kulturom, ide na kompromise sa svima, ako treba i na ustupke... Wemu je jasno da Rusija nije ni neprijatelj, ni drug, ni saveznik. Tamo gde se interesi poklapaju, treba sarađivati, gde ne – možemo biti i suparnici, ali to znači da treba napraviti pravila igre. I u vreme SSSR-a, sedamdesetih, bio je period popuštanja napetosti, i mi smo pokušavali da izradimo kodeks uzajamnog ponašanja, ali nismo uspeli. Moguće je da smo tada potcenili uticaj Kongresa i unutrašnjih faktora na spoljnu politiku. Amerikanci vole crno-beli pogled na svet – ili si protivnik, ili nisi. Ako je i jedno i drugo, onda se oni gube, za njih je to komplikovano. Mnogo je prošlo od sedamdesetih, bilo bi logično da su obe strane nešto naučile. - Naravno, i Obama i Hilari kažu da će sa Rusijom sarađivati tamo gde im odgovara. Ali nisu otišli daleko od stereotipa, pa ih i dalje nervira što Rusija ide prema autoritarnom režimu. Izvinite, molim vas, autoritarni režim je bio Staljinov režim. A ono što je danas, daleko je od tog režima kao nebo i zemlja. Kod njih postoji stereotip – ako je zemlja, po njihovim merilima demokratska, onda se nje ne treba bojati, ona je preobraćena u našu veru, ona je naša. I obrnuto, ako nije blizu američkom etalonu, treba je se bojati jer može da smeta, da postavlja prepreke, pa i da postane neprijatelj SAD. A koliko su u pravu vidi se i iz najnovijeg rata Izraela i Palestine. Uveli su demokratiju u Palestinu, i sad izraelska demokratija ratuje sa palestinskom demokratijom. I ko zna kako će se to završiti. Ukrajina i Gruzija su, ako je verovati vestima iz Amerike, za sada skinute s dnevnog reda. Ali veliko je pitanje šta će biti sa američkom protivraketnom odbranom u Evropi? - To je sada teško reći. Jedna stvar je to što je Bušova administracija htela da uradi. Obama može biti za ili protiv. Ali druga je stvar šta hoće birokratija Pentagona. Obama nije dugo bio senator i nema veliko iskustvo u borbi s birokratskim strukturama, on se teško može snaći u vašingtonskim hodnicima vlasti. Tamo postoji moćan birokratski sloj povezan sa komitetima Kongresa, tamo su lobističke strukture, proizvođači oružja... On mora da uzme u obzir njihove interese, inače mu prosto neće dati da sprovodi politiku. Prema američkim kanonima, on će morati da pravi kompromise. Šta će biti rezultat? Ako su ti momci iz Pentagona, vojna birokratija, čvrsto odlučili da postave PRO u Evropi, onda će to i uraditi bez obzira na to šta misli Obama, a ako nisu, onda su mu ruke slobodne. Nama mora biti jasno da on neće, da bi zaključio sporazum s Rusijom, odlučiti da ignoriše stav Pentagona. Od predsednika SAD mnogo zavisi, ali njihov predsednik je manje slobodan u donošenju odluka od, na primer, našeg. Govorili ste o stereotipima koje Amerikanci gaje prema Rusima. Znamo da važi i obrnuto. Koji su ruski stereotipi o Amerikancima? - Osnovni stereotip koji traje mnogo vekova, ja od njega ne patim, ali većina naših političara i politikologa koji se bave spoljnom politikom pati, to je kompleks niže vrednosti prema Zapadu, dakle i Americi. Oni stalno preuveličavaju realne mogućnosti Zapada i njihov naučno-tehnički potencijal. Tu veru je prosto nemoguće izmeniti ikakvim činjenicama. Taj stereotip važi od Petra Velikog. Čak i pre, od njegovog oca. Sve vreme se bojimo Zapada, preuveličavamo njihove mogućnosti. Stalno mislimo da oni ne spavaju, već samo razmišljaju kako da Rusiju raskomadaju i osvoje. Nije tako. I oni se boje Rusije. Ja sam čitao memoare Guderijana, nemačkog komandanta tenkovske vojske u Drugom svetskom ratu, koji objašnjava kakav ga je strah uhvatio kad je video samo mapu ogromne Rusije. Putin i Buš su bili prijatelji, družili se, posećivali jedan drugog, a kad su otišli sa vlasti pokazalo se da su odnosi između dve zemlje na veoma niskoj tački. Da li je moguće druženje između Medvedeva i Obame? - Da, demokrate optužuju Buša da se družio sa Putinom, a odnosi dve zemlje nikad nisu bili gori. Smatram da će, ako Obama makar zamrzne na neodređeno duže vreme postavljanje elementa PRO u Češkoj i Poljskoj, to u Rusiji biti pozdravljeno i da će odmah popraviti odnose. Biće zaključen dogovor o smanjivanju atomskog naoružanja, sporazum o bezbednom čuvanju atomskih materijala... Rusija će im pomoći da daju globalni karakter dvostranom sporazumu o raketama srednjeg i malog dometa, do čega je Americi veoma stalo. Bez Rusije ne mogu da ubede Iran i Severnu Koreju da to prihvate. Veoma su zainteresovani i za učešće Rusije u rešavanju finansijske krize. Zato im više pitanje prijema Ukrajine i Gruzije u NATO nije ni drugostepeno, već trećestepeno. Logika je – dajte da prvo izađemo iz krize, pa ćemo onda o tome. Mislim da su Amerikanci iz Bušovih grešaka izvukli lekciju, koliko im je to njihova spoljnopolitička svest dozvolila. U celini se može očekivati odnos prema svetu koji više odgovara realnom životu.