Gde je sad Amerika?

Međunarodni izazov sa kojim se suočava novi američki predsednik dobija na kompleksnosti zbog toga što se odvija u kontekstu dve istovremene i isprepletene transformacije na svetskoj političkoj sceni. Prvi događaj se odnosi na pojavu globalnih problema u vezi sa dobrobiti čovečanstva – klimatske promene, ekologija, glad, zdravstvo i društvena nejednakost. Ova pitanja postaju sve kontroverznija, jer su dospela u prvi plan u kontekstu globalnog političkog buđenja. Druga transformacija se odnosi na jednu drugu temeljnu promenu: premeštanje globalne moći sa Zapada na Istok. Petovekovna dominacija atlantskih sila se približava kraju sa novim političkim i globalnim značajem Kine i Japana (treća i druga ekonomija na svetu). Svoju šansu čekaju Indija i verovatno oporavljena Rusija, mada je Rusija i dalje nestabilna i nesigurna u svoj identitet, ambivalentna prema svojoj nedavnoj prošlosti i nesigurna u svoju poziciju u svetu. Za novog američkog predsednika monumentalni zadatak u spoljnoj politici jeste da povrati globalni legitimitet Amerike da predvodi kolektivni napor ka sveobuhvatnom sistemu globalnog upravljanja. Četiri male, ali strateški ključne reči definišu suštinu neophodne reakcije: ujediniti, proširiti, angažovati i umiriti. Ujediniti znači ponovo uspostaviti zajednički osećaj cilja između Amerike i Evrope (konkretnije, između SAD i EU), kao i u okviru NATO-a, ukazujući na neophodnost zajedničkog odlučivanja. Zbog toga su neophodne nezvanične, ali česte konsultacije na visokom nivou, naročito posle poslednjih osam godina pod sloganom “Ako nisi sa nama, onda si protiv nas.” Međutim, mnogo je lakše nazvati ovo poželjnim ciljem, nego ga ostvariti. I Amerikanci i Evropljani su vrlo svesni da politički ujedinjena Evropa ne postoji. Zbog toga je jedino praktično rešenje u bliskoj budućnosti negovanje dijaloga SAD i tri evropske zemlje koje imaju globalnu orijentaciju i, u različitim obimima, globalne interese: Velika Britanija, Francuska i Nemačka. Proširiti podrazumeva napor na razvijanju šire koalicije partnera koji su posvećeni principima međuzavisnosti i spremni da igraju značajnu političku, kao i ekonomsku, ulogu u promovisanju efikasnijeg globalnog upravljanja. Partneri moraju da budu istinski zagovornici međuzavisnosti i da budu spremni da učestvuju u neophodnim konsultacijama, u institucionalizaciji procesa i u prihvatanju dela zajednički utvrđenog tereta. Do sada je postalo očigledno da je G-7, kasnije proširen na G-8, prerastao svoju funkciju. Shodno tome, trebalo bi da se osmisli formula za redovne konsultacije i proširenje na G-16 kako bi se obuhvatile zemlje koje poseduju ne samo ekonomsku i finansijsku težinu, već i regionalni geopolitički značaj. Angažovati znači negovati redovne dijaloge na visokom nivou, ali nezvanične, između nekoliko svetskih sila koje su od ključnog značaja za globalnu geopolitičku stabilnost: konkretno, SAD, evropska trojka, Kina, Japan, Rusija i verovatno Indija. Redovan lični dijalog koji izgrađuje obostrano poverenje između američkog lidera i kineskog lidera bio bi od posebne koristi za razvoj zajedničkog osećaja globalne odgovornosti između jedine sadašnje globalne supersile i najverovatnije sledeće globalne sile. Kina je najznačajnija sila u usponu, a unutar Kine mnogi ključni problemi ne mogu efikasno da se reše. Kina je ekonomski nacionalistička, a to je problem, ali i suštinski oprezna i strpljiva revizionistička sila. Ona želi da promeni međunarodni sistem budući da zemlja “mirno napreduje”, ali je oprezna u metodi sprovođenja tog cilja. Rusija, kao i Kina, jeste revizionistička sila po tome što želi da preradi postojeće međunarodne modele; ali u sprovođenju tog cilja Rusija je nestrpljiva, frustrirana i ponekad čak sklona pretnjama. Ipak, u interesu je SAD i Evrope da uključe Rusiju, s obzirom na velika strateška pitanja, kao i na evropske geopolitičke dileme. Sadašnja finansijska kriza može da stvori uslove za postepeno poboljšanje odnosa sa Rusijom. Finansijska kriza je rusku elitu učinila svesnom okolnosti koja predstavlja presedan u ruskoj istoriji – današnja Rusija je povezana sa ostatkom sveta. Umiriti zahteva svestan američki napor kako bi se izbeglo vojno i političko posrtanje u širokom luku od Sueca do Indije. Amerika onesposobljena u ovom regionu bila bi Amerika upletena u produženi postimeprijalistički rat u postkolonijalnom periodu, rat koji nije lako dobiti protiv pobunjenih naroda. Sjedinjene Države bi čak mogle da se nađu suočene sa eskalacijom izraelsko-palestinskog sukoba (ako mirovni proces propadne), kontinuiranom nestabilnošću u Iraku i potencijalnim sukobom sa Iranom, kao i sa produbljivanjem i širenjem rata u Avganistanu i Pakistanu. Iz toga sledi da hitne odluke mora da donese Amerika, uz pomoć Evrope, u vezi sa ovim važnim i potencijalno interaktivnim pitanjima. Konačno, strategija koja određuje američki odgovor na sve povezanije bezbednosne probleme koji obuhvataju Avganistan i Pakistan treba iz temelja da se preradi. Sjedinjene Države i njihovi saveznici treba da teže izbegavanju grešaka koje je Sovjetski Savez počinio u Avganistanu. Iako bi dodatne snage mogle da budu neophodne, naglasak treba pomeriti sa vojnog angažmana na suptilniji napor pronalaženja decentralizovanog političkog dogovora sa onim delovima talibana koji su spremni da pregovaraju na konstruktivan način. U oblastima koje kontrolišu talibani dogovor treba da obuhvati spremnost talibana da eliminišu prisustvo Al kaide, a da se zauzvrat Zapad vojno povuče sa tih teritorija. Ovaj proces treba da ide ruku/podruku sa intenzivnim američko-evropskim naporima da se pomogne obnova avganistanskog društva i ekonomije koji su razoreni u izuzetno surovom ratu koji je Rusija vodila čitavu deceniju. Ovakva rekonstrukcija ne treba da se pobrka sa “izgradnjom države” koja će se u slučaju Avganistana teško ostvariti ako građani Avganistana zapadno prisustvo budu posmatrali kao upad neprijateljske vojske. Die Zeit