Đinđićevski milion

Ubrzo pošto je pod sumnjivim okolnostima stigao u Srbiju, “huligan” (LDP) M. K. je prestao da postoji. Ostao je ogroman državni problem iz koga nije bilo lakih i lepih rešenja. Taj problem, koliko god njegov koren nekome delovao ružno, banalno ili jadno, tiče se ključnih nacionalnih interesa, kako god ih definisali. Mnogo manji povodi su u istoriji međunarodnih odnosa, sferi u kojoj moćniji rade ono što žele, a slabiji, ako ih ne vode mazohisti ili samožive političke protuve, ono što moraju, vodili do mnogo skupljih, pa i krvavih, raspleta. U interesu (skoro) cele Srbije je bilo da se ovaj problem reši po najmanjoj mogućoj ceni, i da se pri tome poštuje i Ustav i geopolitička realnost. Srpska vlada je tu postupila mudro i izabrala najmanje zlo. Delujući hrabro i đinđićevski vlada je, bar iz ugla onih koji žele bolju i pravedniju budućnost, ali su svesni da živimo u svetu koji se razlikuje od manastira, povukla odličan potez i rešila naizgled mali problem koji je mogao da ozbiljno ugrozi i ekonomski razvoj zemlje i odnose sa jedinom supersilom. Organizacije onih koji sanjaju da cela Srbija postane izolovana, sigurna kuća za sigurno siromašne, da bi oni mogli da sigurno ostanu sponzorisani “Evropljani”, kao i jedna ekstremistička partija, čiji se aktivisti lažno predstavljaju kao Đinđićevi naslednici, nevešto kamuflirani, ali legalni milion, iskoristili su da galame i demonstriraju. Oni se pitaju se “na koga mi... treba da se ugledamo?”. Odgovor je jednostavan – na Zorana Đinđića i SAD, između ostalog. Da se naš hrabri premijer nije pre 5. oktobra u jednom džipu dogovarao sa jednim bivšim legionarom, za koga je M. K., koga LDP naziva “nasilnikom i siledžijom”, majka Tereza, da nije, kako je to do pre pet godina svakom zapadnom gostu ponavljanja jedna poznata “nevladina” aktivistkinja, koja je Đinđićevu sliku kasnije zaheftala i za srce i za devizni račun, “pekao vola sa Karadžićem na Palama” i, da parafraziram ovu osobu koja voli da ekonomiše s istinom, šurovao sa velikosrpskim nacistima, naša bi istorija bila drugačija i mnogo ružnija. Modernizacija i tranzicija znaju da budu prljavi, pa i krvavi poslovi. Da pokojni premijer, koji je stvarno pokušavao da modernizuje i demokratizuje ovu zemlju, nije sedeo sa “najgorima” (LDP), da na razne načine nije plaćao još gorima, postigao bi mnogo manje, a skoro svima bi nam bilo mnogo gore. Izuzetak su dva ćoškića Srbije koji su u stalnoj paranoji da bi nam moglo biti bolje, da će, ako nam postane dobro, izgubiti smisao svoga postojanja – miloševićevska zločinačka klika i vračarski “građanski”, puritanski nojevi sa glavama zaronjenim u vreće dolara ili u blato liderskih i mesijanskih ambicija. Ako izuzmemo kritike lažnih moralista i aktivista perverzne Srbije, bavljenje politikom zahteva teške kompromise sa kojima se, kada dođu na vlast, pre ili kasnije suoče i stvarno moralni, veliki ljudi. Javni interes ponekad zahteva ne samo da branite “siledžije”, kako “e-novine” nazivaju M. K., već i da ih plaćate, da novcem zasipate zločince i teroriste, ljude koji su ubijali vaše hrabre i poštene sunarodnike. Američki lideri su se sa ovim, sigurno ne po prvi put, susreli tokom prethodne tri godine u Iraku. Da li ćete teroristima (netransparentno i kvazilegalno) platiti milione dolara i tako ih zaustaviti od “posla” kojim je ubijeno na stotine nevinih iračkih civila i američkih vojnika, ili ćete biti moralni i tako, posredno, omogućiti da se ubijanje nevinih nastavi. Izgovor da ostanete nemoralno moralni je lako naći – teroristi ubijaju, zar ne? Jedan naš “zaslepljeni” aktivista, koji veruje da sve ono što mu izgleda ružno postoji samo u Srbiji i nigde drugde (da je Hitler poživeo možda bi dodao i nacističku Nemačku), smatra da bi bar trebalo da padne vlada koja “milion dolara od poreskih obveznika poklanja žrtvi srpskog monstruma”. Ali, ako pratimo logiku ovog “talibana” sa Zvezdare, onda bi američka vlada trebalo da ode na tešku robiju – Amerikanci u Iraku pare nisu davali “žrtvama monstruma”, već monstrumima. I to ne male pare. Veruje se da su razni – i brojni – monstrumi dobijali 800.000 (službeno-vojno) tajnih dolara dnevno. One sa kratkom memorijom vredi podsetiti da je demokratska superdržava mnogo para i skupo oružje davala i liderima koje je smatrala najvećim monstrumima – afera “Iran-kontra” (predsednika Regana, koji je slao pare Homeinijevim naslednicima, mnogi, i posle otkrivanja afere, smatraju jednim od najvećih u američkoj istoriji), dolarski zagrljaj Donalda Ramsfelda i Sadama Huseina, a od američkih poreskih obveznika opario se, kada je pao s vlasti, i Pol Pot, jer se iz kambodžanskih prašuma borio protiv crvenih Vijetnamaca... Siromašni, u nemanastirskim igrama realpolitike, neretko moraju da plaćaju više od bogatih. Ako Srbija bude isplatila milion dolara, to neće uraditi zato što je “jako bogata država”, kako ironično sugeriše “Peščanik”, već da bi mogla da postane ne samo bogata, već i slobodnija država. Da je živ, Đinđić bi im objasnio da je ovo najpametniji milion koji smo mogli da potrošimo, i da smo, ako pogledamo i vansudske pogodbe koje prate neobičnu američku praksu i neki bukvar realpolitike, jeftino prošli. Ali, da je pragmatični i mudri premijer živ, oni ne bi bili “đinđivci” i ne bi želeli da slušaju čoveka koji je tokom ružnih godina jednom okretao vola podno Trebevića.