Dunav u Indiji

Nekako brzo dođoše ove Zadušnice, a beogradske ulice zaleđene ali žive. I, gle, po februarskoj suvomrazici Beograđani hrle grobljima kao supermarketima, hrle i tajkuni u džipovima mrtvim precima, jer i oni su ukapirali da je tamo pored roditeljskog groba uteha, pa i pravi život, a ovo što, šatro, živimo, da je samo privid. I, zaista, strašno bi bilo da je život ono što nam nude Solana i Obama, i, hvala vam, stari srpski bogovi, što sam to shvatio još na studijama i da, evo, u klompama na nogama pešačim, prkosim globalizmu vešto obilazeći tajkunske džipove na “zebrama” bulevara, ali i po novogrobljanskim sokacima. I, tu, iznad Ulice Dimitrija Tucovića, setim se Yeronima, koji je u jelenskim mokasinama prkosio Amerima, i, ne znam da li ste u novinama pročitali; praunuci Yeronima tužili su Obamu i traže da im država vrati kosti legendarnog poglavice Apača. A kosti Yeronima nalaze se na Univerzitetu Jejl! Što tamo!? Pa, na Jejlu je, brale, tajno društvo „Lobanja i kosti”. Šta, opet vam nije jasno? Studentsko društvo „Lobanja i kosti”, moj Srbine, regrutuje najveće moćnike Amerike! Na Jejlu je studirao i Preskot Buš, deda Yordža Buša. Bajdvej, i unuk starog Preskota prošao je kroz tajne rituale „Lobanje i kosti”, a ti rituali kao da su i masonski. E, sad, praunuk Harlin Yeronimo tvrdi da su 1918. godine članovi tajnog kluba „Lobanja i kosti” iskopali kosti apačkog poglavice Yeronima sa groblja u tvrđavi Fort Sil u Oklahomi, gde je u zatvoru umro Yeronimo u osamdesetoj godini. U krađi kostiju koje su prenete na Univerzitet Jejl (država Konektikat) učestvovao je i brucoš – Preskot Buš. Kažem vam, Srbi moji, skotovi vladaju Amerikom, i, crnom magijom kluba „Lobanja i kosti” prvo su Indijance istrebili i svakog ko im se našao na putu. A, evo, sada traže i glavu Miladina Kovačevića i tako će biti do poslednjeg Srbina, do poslednjeg Apača sa Balkana... I tu u Ruzveltovoj sledim se od pomisli: šta ako su i kosti Tesline i kosti Pupinove, pa i kosti Milankovićeve, u trezorima „Lobanje i kosti”? I šta ako je i lobanja Aleksandra Makedonskog na Univerzitetu u Jejlu, lele vama, Srbi moji, onda vam zaista nema spasa, za vjeki vjekov! Na kapiji Novog groblja kupujem mimoze od moje lepe Ciganke, od one s kojom sam se, pre dve hiljade godina, vratio iz Indije. I klomparam tako ka roditeljskom grobu, kad, kod grobnice vojvode Putnika, golobradi vođa ciganske grobljanske mafije odvali šamarčinu svom maloletnom „službeniku” i sve viče: „Gde su pare, gde su pare?” Šamari pljušte, a mati malog „službenika” nemo stoji i sva treperi. I dođe mi da šefu mafije zavalim šamarčinu, ah, kako bi mu se glava oko šije triput okrenula. Ali, avaj, ja ću otići, a „službeniku” će posle gore još biti, a i njegova mati, ko zna kako će se ona provesti... I, ostavim tako da se ciganska prosjačka mafija oko Novog groblja obavija, da se oko svakog srpskog groba svija i „reket” uzima. A ako treba, i grob će da se skrnavi, obija, vazda treba srpskih lobanja. I možda se na Univerzitetu Jejl već zida nova srpska Ćele-kula! Jer, evo, Srbija je odavno obezglavljena, mada mi je glava još na ramenima, i, čuvajte me, ako boga znate! Ako i mene izgubite i moju lobanju „Lobanji...” predate, onda se za lapot spremajte! Sa Novog groblja sam se smandrljao, dole, ka Cvijićevoj, do pekare „Trifunović” i grdno sam se zeznuo i, avaj, na neki ladnjikav dijetalan burek sa sirom sam se nasankao. A onda se zeznem i sa nekom pitom iz Dečanske. Tako mi i treba kad nisam svratio kod mog Qupčeta Makedonca u Dalmatinskoj. I, besan na sebe, bez jogurta, zapucam put Novog Beograda po „Obredne pjesme drevnih Srba iz Indije” A. B. Arsenovića. Kod hotela „Jugoslavija”, u Ulici Goce Delčeva, oprezno gazim u klompama, ne, ne bojim se leda, već nenadanog ledenog susreta sa rođom iz Švice, jer čujem da tu negde stanuje, tu moja unuka Tara taruje. Ah, Indija, Indija! Ah, Indijanci i Amerika! Još čereče Yeronima. A u izdavačkoj kući „Miroslav” čeka me gospođa Miroslava Petrović sa „Obrednim pjesmama drevnih Srba iz Indije”. Ah, kakve su obredne srpske pesme indijske, zdravog me, načisto, razboleše! A sve one, dvadeset i tri ih je Arsenović sakupio, svedoče o hiljadugodišnjem boravku Srba u Indiji, u indijskim „DUNAVSKIM rajskim zemljama” gde se „zlatnim plugovima oralo”, sve do sudbonosne bitke na reci Čuj, kada su srpskog Jak-cara počeli da napadaju „Hindušani, Tatari (Mongoli) i Mandžuri (Kinezi)”. I iscrpljeni mnogim bojevima, Srbi su se, polako, povlačili. Deo Srba je napustio Indiju i DUNAV indijski i vratio se, pre 2.500 godina, pramajci Dunavu na Balkanu. Pesma to ovako kaže: „Borili se, hrabrili se,/Boje svoje pogubili,/Zemlje srbske ostavili/ I Inđiju i Dunava.” Klomparam Dunavskim kejom sa Biljanom i uzdišem za indijskim Dunavom, a Junga to moje uzdisanje nervira, pa me ovako sekira: „Što uzdišeš, moj Yeronimo? Kako ne shvataš da su Srbi odavde sa Dunava još pre Aleksandra, sa Ninom Belovim u indijska osvajanja krenuli. A kada im je sila u Indiji splasnula, kada ih je poterala indijska žgadija, izgubili su svoje kolonije i vratili se iz Indije, baš kao Englezi posle pobede Gandijeve!” Ovde ostanem bez teksta. Srbi kao drevni okupatori sveta! I, zaista, koji smo moj u Indiji tražili? Što nam to đavo nije dao mira, pa smo krenuli iz Lepenskog vira? Zašto smo Nepobedivo Sunce sa sobom poneli i toponime svoje odneli i tamo ih u Indiji ostavili? I Triglav, Dunav, Ibar, Niš i Nišava, eno ih i danas pored Kašmira. I koliko li smo lobanja tuđih polomili, koliko kostiju u Indiji ostavili, boljem se i ne nadali. Ah, bio je život rajski, bogovski i o tome drevna pesma „U Inđiji u Srbiji” ovako peva: „U tuđini Alemani,/u Tartari i Mandžuri,/u toj Hobi (Gobi pustinji) Hindušani./ U nas dobro u Inđiji,/U Inđiji u Srbiji./Svetoj zemlji od starine,/Svako dobro, svaka sreća,/Ponajviše mir i zdravlje./Višeg Boga proslavljamo/Veličamo i hvalimo/Da nam dade svako dobro.” A kada smo se ovde vratili, a ono Germani nam zemlje dunavske naselili, Grci i Jevreji se namnožili, a sa nama iz Indije došli i Cigani. Onda su se pojavili i Rimljani, zaboravili da su bili Etrurci, Rašani, pa udri po nama, otimaj Dunav, ali i srpsku decu za rimske legije. I, gle čuda, na sve strane pršte lobanje, seju se srpske kosti, seju se ko pšenica po ravnicama, sade se lobanje po ćele-kulama... Dugo sam u noć čitao obredne pesme drevnih Srba iz Indije, uz hleb i kozji sir sam suze lio, vinom zalivao. A kada sam u beržeri zaspao, moju Crnu iz Vrčina sam usnio. Nego će i ona da me ranjava: „Sećaš li se, moj Yeronimo, da te tvoja baba popadija Stankija APAŠOM zvala!? Apaš i APAČ! Ne znače li te dve reči jedno te isto? I neće li zajedno te dve reči nestati kada i tebe obrlate ili te smlate, članovi kluba LOBAWA I KOSTI!”