Đilasovo toplo izvinjenje

U nedostatku domaćeg, jedan američki gej aktivista je, trideset godina nakon smrti, uzbunio homoseksualnu javnost Srbije. Aktivizam Harvija Milka, u San Francisku, sedamdesetih godina prošlog veka, ponovo aktuelizovan, dobar je primer, pogotovo zato što je bio uspešan u poređenju sa slikom i aktivizmom ovdašnjih gej organizacija. Gradonačelnik Beograda se izvinio svima koji se smatraju oštećenim zbog otkazivanja konferencije, a u Sava centru su nam rekli da Medija centar, posrednik u organizacija i zakupac prostorija, nije dostavio potrebne informacije za organizovanje konferencije. Te, zbog nepoštovanja procedure i bezbednosti, ona nije ni mogla da se održi. U Sava centru nam kažu da nema govora o homofobiji “što je ova institucija pokazala svojim učešćem na Evrosongu, kada se svakodnevno u njenim prostorijama okupljalo na hiljade homoseksualaca”. Posebno zato što Medija centar nije plaćao dugogodišnju zakupninu prostora (ni ovog puta to nije bio slučaj) pravo nadležnih u “Savi” bilo je da ne dozvole čak nijednu konferenciju. Sa stanovišta dobrog poslovanja, to ne bi mogli da im spore čak ni poslodavci – gradske vlasti, Socijalistička partija Srbije i Demokratska stranka. Međutim, čelnici Sava centra nisu usaglasili razloge svoje odluke, pa su one išle od toga da “bez neophodnih podataka, konferencija nije mogla ući u proceduru po ustaljenim pravilima za svaku konferenciju”, “te da je zbog toga bilo nemoguće garantovati bezbednost objekta i ljudi” (Rade Hinić, direktor Kongresnog centra SC). Do toga da Dušan Vučićević, direktor ove ustanove, za dnevni list nije sakrio svoje intimno raspoloženje: “Nemam ništa protiv njih, osim što ne mogu očima da ih vidim. Znate gde se pederi skupljaju po gradu, pa neka onda idu tamo da drže konferencije. U Sava centru mogu da se organizuju samo skupovi sa pristojnim ljudima i pristojnim sadržajem. Mislim da pederi nigde nisu dobrodošli, a pogotovo ne u Sava centru.” Projekciju filma o Harviju Milku na FEST-u u Sava centru pratio je protest Gej-strejt alijanse kojoj je u toj dvorani otkazana konferencija za novinare. Nakon toga, homoseksualci su se, kako kažu, spontano okupili pre projekcije filma da poruče gledaocima da je na delu homofobija. Aktivisti su, međutim, tako pokazali da im homofobija služi kao okidač akcije. Milkov najveći neprijatelj Bigs dao je savet ovom gej političaru u vreme kada je već bio supervizor u San Francisku: “Stalno govorite šta ne treba, kažite jednom šta treba.” Boris Milićević iz Gej-strejt alijanse kaže da su, doskora, u Srbiji postojale velike prepreke za LGBT pokret da napreduje. “Sada su mediji otvoreniji. Naravno, na nama je da im damo kvalitetan medijski proizvod. A ovaj događaj baš to i jeste.” On kaže da je spontano okupljanje ispred Sava centra dokaz da ovde može da se organizuje Pride Dadž. “I organizovaćemo ga. Ali, pre svega očekujemo da nas podrže javne ličnosti, sa gradonačelnikom Đilasom na čelu. Tako će on moći da pokaže da njegovo izvinjenje ima smisla, da su i on i njegova stranka orijentisani demokratski, kako se predstavljaju.” Iako epohalno, izvinjenje za gej aktiviste nije dovoljno. Ukoliko tužilaštvo ne reaguje, a Vučićević ne bude smenjen, oni će, kako tvrde, podneti krivičnu prijavu protiv njega, jer je prekršio član 21 Ustava Republike Srbije i član 387 Krivičnog zakonika. No, da li je homofobija kao povod aktivizmu korisna samom gej pokretu ili je samo rasplamsava? I prema Milićeviću, na primer, osnov svake fobije je znanje. A ko je merodavniji od pokreta homoseksualaca da raširi znanje o tome da, na primer, homoseksualnost nije bolest? Na projekciju filma o Harviju Milku, recimo, malo je verovatno da su došli ljudi koji su skloni mržnji prema homoseksualcima. Ipak, oni su na neko vreme bili prisiljeni da slušaju uzvike: “Stop homofobiji!” Da li je moguće protiv fobije i govora mržnje boriti se govorom mržnje kakav koristi ljeeria92 na svom blogu u testu pod naslovom “Vazelin za Uroša”? Aludirajući, naravno, na parolu “Pravda za Uroša” koju su stvorili navijači “Crvene zvezde” protestujući protiv kazne od deset godina zatvora koju je dobio Uroš Mišić pošto je policajcu gurao baklju u usta. “U ovom slučaju, kao i u drugim, pitanje bezbednosti se koristi kao izgovor za homofobiju”, kaže Milićević. “U stvari, postoji institucionalna homofobija. Tako je bilo i u Londonu i u Wujorku pre četrdeset godina. Većina slučajeva nasilja nad gejevima i lezbejkama, recimo, ostaje nerešena. Ili se, neretko, krivica svaljuje na samu žrtvu. Policija je za sada korektna jedino na javnim skupovima, kada ih organizujemo. A sve za šta mi želimo da se izborimo jeste ta institucionalna jednakost za sve građane Srbije, što mi jesmo.” On kaže da nema tolerancije ni za kakvu agresiju i da su za njega sve grupe ugroženih građana jednako bitne i, štaviše, da su verovatno najugroženije osobe sa hendikepom, a ne gej populacija. “Prošlogodišnje istraživanje koje pokazuje da samo 70 odsto ljudi u Srbiji, a bilo je 90 odsto, misli da je homoseksualnost bolest, potvrđuje da smo napredovali.” Kod nas postoji desetak organizacija koje se bore za LGBT prava. Neke imaju više, neke manje sredstava, a ipak, njihova akcija ne deluje sinhronizovano i iskreno, kao što je bila Milkova sa kojom je ovde poredimo. Stalno se pominje da će te organizacije imati sve više osnova da reaguju kada bude usvojen antidiskriminacioni zakon. U trenutku kada je pisan ovaj tekst, nezvanično smo saznali da je usvajanje zakona odloženo, a gej aktivisti tvrde – upravo zbog članova zakona koji i njima garantuju ravnopravnost. Neformalne akcije, planirane nakon donošenja ovog zakona, odnosiće se na konkretne, pojedinačne slučajeve. Tako što će se, najpre heteroseksualni par ljubiti u kafiću naočigled svih, a potom i homoseksualni. Nadrljao je onaj vlasnik kafića koji reaguje na homo, a nije reagovao na hetero par. Filozof Dušan Maljković, osnivač Gejtena, kaže da je “moguće da neke gej organizacije nemaju dobar pristup javnosti, da su suviše provokativne i neodmerene, politički jednostrane, što je kritika koja se može čuti i unutar samih gej krugova. “Mislim da, iako te primedbe stoje, one nisu od ključne važnosti i da je tolerancija, kako Kventin Krisp kaže, posledica dosade a ne prosvetljenja, te će put skandala konačno dovesti do kraja ravnodušnosti. Kada, dakle, gej pokret dosadi svima, pa i samom sebi, tada će Srbija biti tolerantno društvo, a do tada ćemo se načekati.” Maljković smatra da sam uticaj gej organizacija nije velik u smislu izmene predrasuda opšte populacije, jer je to dug i spor proces. “Ako su i neke političke strukture primorane da budu javno afirmativne, ankete pokazuju da većina građana Srbije to nije i da je potrebno još dosta vremena, i pre svega znanja, da se takvi stavovi izmene. Drugo, ograničenje postoji i u izvorima finansiranja – svakako da ima dobrih ideja, ali nema dovoljno sredstava da se one realizuju. Treće, tu je sama liberalna politička paradigma i fokus isključivo na gej prava, koji treba proširiti na sve, jer je svima potrebno “seksualno oslobađanje”: heteroseksualci žive u iluziji da njima nisu nametnuta mnoga ograničenja u seksualnoj sferi, a da postoje očigledno je na represivnom modelu ženske seksualnosti u patrijarhalnom društvenom modelu. Takođe, potrebno je ponovo povezati gej borbu sa klasnom borbom i zahtevom za ukidanje svake diskriminacije, kako je to tražio gej pokret 70-ih u SAD zajedno sa Martinom Luterom Kingom, koji je polazeći od položaja crnaca stigao do klasnog problema.” Maljković smatra da je dobro da se predstavnici vlasti izjašnjavaju u vezi sa onim što smatraju nedopustivim. “A najvažnije je što je još jednom jasno potcrtana diskriminacija koja postoji unutar političkog establišmenta, koji deklarativno žuri u EU, a u političkoj praksi krši elementarna ljudska prava. Mislim da je pitanje kako važnije od pitanja ko kada je reč o javnom zastupanju gej afirmacije. Istina je da polovina građana Srbije veruje da “država treba da se obračuna sa tom pojavom”. Ali od tog obračunavanja koje građani priželjkuju dobili su jedino da se i Šojić u Beloj lađi bavi pitanjima homoseksualnosti. Doduše, na način svojstven Šojiću, ali opet na način koji priznaje da drugačiji ljudi nisu više neprimetni. To bi mogao biti i spoljašnji uticaj. Zapadna kultura, pa s njom i tekovine borbe za gej prava, ušla su u Srbiju uglavnom preko Interneta. Ali, domaće televizije sve više puštaju filmove sa homoseksualnim motivima. Može biti da je to gej pokret izlobirao u Srbiji, ali nesporno je da se holivudska mašinerija upustila u LGBT vode. Filmovi i muzika koji dolaze do nas nose dosta gej tematike kojoj se prilazi sa stanovišta “pozitivnih predrasuda”. Iako stalno slušamo kako je zbog Pride-a Zagreb tolerantniji od Beograda prema ljudima istopolne seksualne orijentacije, homoseksualci su u Beogradu imali mnogo prilika da se neometano okupljaju tokom izbora za pesmu Evrovizije, najveće kvir manifestacije. Tada, suprotno očekivanjima, nije bilo nijednog organizovanog napada na publiku festivala. U međuvremenu, međutim, mnogo puta su Romi ispod mosta Gazela bili izloženi brutalnom nasilju za koje im se niko nije izvinio, a kamoli odgovarao. Na protestu u Borči protiv izgradnje socijalnog naselja, gde bi trebalo da budu premešteni Romi koji sada žive u kartonu, izgovarane su reči mržnje, na koje niko nije reagovao. Paradoks je da se istovremeno održavao antifašistički skup na kome su se okupili protivnici svake vrste diskriminacije da o njoj glasno govore. Među njima i tri LGBT predstavnika. Dakle, Đilasov, nadasve pozitivan gest, rezultat je pritiska, ma koje vrste, samo jedne od ugroženih grupa. “Najugroženija populacija u Srbiji su definitivno Romi”, kaže Maljković. “U takvim katastrofalnim socijalnim uslovima generalno ne živi ni jedna druga populacija i to podrazumeva temeljnu i višestruku neravnopravnost – nedostatak elementarnih životnih uslova udružen sa rasističkim odnosom koji podrazumeva da oni treba da u tom stanju i ostanu, da je to deo njihove kulture i slično. Dakle, izvinjenja su u redu, ali ne sme da ostane na njima. Potrebne su konkretne akcije, kao i gradonačelnikove reakcije koje treba da postanu pravilo i da ne čekaju spoljnji pritisak. On treba samostalno da reaguje na slučajeve diskriminacije, jer on građane treba da štiti i obezbedi im ravnopravnost u granicama svojih ingerencija i mogućnosti. Takođe, potrebna je i odlučna reakcija unutar samih struktura vlasti. Ako imaš bilo kakav rasistički ispad u najširem smislu, da li si dakle homofobičan ili mizogin, na primer, treba da ti uruče ostavku i pozovu te na odgovornost i tako primerom unutar svojih redova pokažu da se takvi stavovi ne tolerišu i da niko nije svojom političkom pozicijom zaštićen da može da krši Ustav i zakone.” Pojedinačni napadi i pretnje aktivistima LGBT organizacija dešavaju se u znatno manjoj meri nego ranijih godina. Iako su pozitivni stavovi u merenjima distanci prema homoseksualcima pojedinačni i uglavnom ne idu dotle da bi više od osam odsto anketiranih bilo potpuno mirno da im gej bude komšija. Na tim stavovima LGBT “koalicija” je u okviru istraživanja “Ovo je kuća za nas” podelila anketirane u one koji nisu homofobični, one koji su to delimično i one koji su totalno homofobični. U poslednju grupu spadaju mahom muškarci preko pedeset, u drugu oni između trideset i četrdeset, a u prvu žene kasnih dvadesetih do četrdesetih. Homoseksualna populacija, za razliku od prethodnih godina, sada na svojoj strani u svakoj inicijativi ima Ministarstvo za zaštitu ljudskih i manjinskih prava i zaštitnika građana, a neretko i druge institucije. Čak i mnogi koji nisu “totalno homofobični” pitaju se: pa, šta će im, onda i Gadž Pride. Najčešći argument je da ni heteroseksualne grupe ne šetaju ulicom zbog svoje seksualnosti. A pravi argument bi trebalo da bude da nikome ne bi mogao da smeta ničija šetnja koja ga ne ugrožava. Ili, bar, dok ne ugrožava.