Duboka odanost filmu

Sudbina je valjda baš tako htela da “otac” beogradskog Festa napusti ovaj svet u danima održavanja njegovog 37. izdanja. Za Festovo zdravlje legendarni Milutin Čolić vazda je pitao, čak i u svojim penzionerskim godinama koje je provodio ne mirujući, pišući i objavljujući knjige, često se interesujući i kako stvari stoje u “Politici” u koju je po pozivu kročio još 1. aprila 1952. godine (sve do 1985), pišući u početku pozorišne, a potom i filmske kritike po kojima ga svi pamte. Čolićeve kritike prodirale su u polifono tkivo filmskog stvaralaštva, boreći se protiv starih i novih šablona, imitacije, epigonstva, eklektike, pomodnosti i pseudonovatorstva. Polazeći sa jasnih humanih i antidogmatskih gledišta, Čolić se energično opirao formalizmu, akademizmu i krutom konzervativizmu i uspevao da na malom novinskom prostoru obuhvati celinu filma i ukaže na njegove vrednosti i zablude. - Pisati o filmu podrazumeva pronicati ne samo u formu, već i u njegovu suštinu, ne samo kako, nego i šta film govori. “Krstarica Potemkin” nije veliki film samo zbog “montažne atrakcije” već i zbog svojih revolucionarnih ideja. Samo u harmoniji sadržaja i ekspresije nastaju značajna dela poput “Građanina Kejna” – pisao je i govorio čika Čole, posebno obraćajući pažnju na razvoj domaćeg filma, pedagoški delotvorno analizirajući njegove uspehe i padove. Poznato je da je o domaćem filmu pisao gledajući ga najmanje dva puta – jednom obavezno sa publikom, proveravajući tako i film i sebe. Nije arbitrirao, niti presuđivao jer je kritika za njega značila asistenciju i saradnju u analizi stvaraočeve politike, misaonog i socijalnog bića filma. Zato su Čolićeve kritike objavljivane u “Politici” bile radoznalo čitane decenijama, kao dijalog sa milionima ljubitelja filmske magije. Imale su jasnu kritičarsku sintaksu, pisane su jednostavnim, razumljivim jezikom i odavale autorovu duboku odanost filmu. Zapravo, potpuna posvećenost i odanost krasile su Milutina Čolića (Potočanj, 11. septembar 1919) u svakoj njegovoj misiji. Od onih u kojima je bio tokom studentskih, skojevskih i partizanskih dana kada je u Užičkoj republici inicirao Partizansko pozorište, tokom boravka u koncentracionim logorima Austrije, Nemačke i Norveške (od 1941. do oslobođenja) u kojima je bio čak jedan od pokretača ilegalnog logorskog časopisa MELS (Marks, Engels, Lenjin, Staljin), i kasnije kada je u Užicu postao upravnik Narodnog pozorišta, a potom – prelaskom u Beograd i novinar “Glasa”, “20. oktobra” i “Politike”. Aktivnost filmskog misionara i poslenika, Čolić je ispoljavao i na predavanjima u školama, fakultetima, domovima kulture, radničkim univerzitetima. Svugde gde je bilo onih – gladnih filma i svugde gde je njegovo znanje i iskustvo bilo željeno, te ostaje zabeleženo da je bio među inicijatorima i saradnicima gotovo svih jugoslovenskih i srpskih festivala: Pule, Niša, Herceg Novog, Aranđelovca, u kojem je od osnivanja bio selektor JU-Festa... Za svoje zasluge Čolić je dobio mnoga ratna i mirnodopska odlikovanja, filmske i profesionalne, novinarske nagrade. Osim impozantnog kritičarskog opusa i istrajnog rada na promociji i međusobnoj komunikaciji našeg i svetskog filma, Čolić je pisao članke i komentare za stručne časopise i knjige kojih je veliki broj. Čak i u svojoj devetoj deceniji pisao je svakodnevno, sve do pre neki dan.