Neumorni roker

Vlada Janković - DŽet rođen je 10. aprila 1946. u Beogradu. Završio je DŽIV gimnaziju. Sa grupom Crni biseri snimio je 17 singlova i jedan album iz 1976. godine (Motor rok). Sa grupom Tunel snimio je pet albuma što je svakako jedan lep fundus. Tvorac je emisije sa najvećom frekvencijom javljanja u istoriji bilo koje radijske emisije na ovim prostorima (u roku od sat vremena, kada je finalno glasanje javi se više od 500 ljudi!). Uskoro mu izlazi knjiga “Godine koje počinju na 6” koju objavljuje Branko Rogošić (priča o rokenrolu u Beogradu, o “Crnim biserima” i dešavanjima oko njih), a isto tako snima novi album.

Detinjstvo.

- To su za mene bili teški dani. Terali su me da pišem lepo. I dan-danas imam loš rukopis. Na Senjaku sam odrastao, a od 12. godine živim na Kaleniću.

Tinejdžerski dani i druženja.

- U moje vreme nije bilo nekih mesta za izlaske. Bile su kafane i igranke za starije - za mladoženje i udavače. Jedine zabave za mlade bile su žurke po školama za praznike. Kasnije sam se bavio stvarima da ono što ja nisam imao, imaju neki novi klinci.

Da li je neko uticao na tebe da se baviš muzikom?

- Ja sam bio prvenstveno sportista. Bavio sam se rukometom, bio sam golman. Iako sam partizanovac, branio sam za “Zvezdu”. To je bilo u sedmom razredu osnovne. Ne sećam se tačno koji je praznik bio. Mislim da je bio 29. novembar. Za taj događaj i takve slične smo za vreme odmora iznosili gramofon i slušali muziku. Kada sam čuo Elvisa Prislija i pesmu “Tuti fruti” zarazio sam se do daske. Od te rane se nisam nikad oporavio. Drži me i danas. Za mene je najbolja riba u gradu (iako je bila ružna), bila ona koja je imala ploče.

Kada si počeo da sviraš?

- Relativno kasno. Sa 18 godina sam počeo da sviram u Crnim biserima.

Prva pesma koju si zavoleo?

- “Blue Sued Shoes”.

Koju pesmu si prvo naučio da sviraš?

- “Suzy Darling” od Robina Luka.

Prvi nastup?

- U Domu kulture “Vuk Karadžić”, 8. marta 1964. godine, osećao sam se kao “kralj sveta”. Mislio sam da sam postigao sve u životu i da nema dalje.

Tvoji uzori?

- Pa nema tu mnogo da se priča. U autorskom smislu - Henk Vilijams i DŽon Fogerti. I ništa više.

Odakle je došao rokenrol u Beograd i da li je istina da je ringišpil kriv za sve?

- Ringišpili su bili jako važan faktor u dolasku rokenrola u naš grad, jer njih su obično držali Italijani i oni su donosili najnovije ploče i singlove u to vreme. Tu smo po prvi put mogli da čujemo: Litl Ričarda, Fetsa Domina, Elvisa Prislija kao i mnoge rane engleske bit grupe. LJudi su bez ograničenja mogli da slušaju muziku i dolazili su da uživaju u toj atmosferi.

Kakvi su bili tvoji počeci u muzici?

- Ta naša prva generacija imala je ideju po ugledu na Engleze da pravi svoju muziku. Ali, problem je bio u tome što dve jedine velike producentske, izdavačke kuće “Jugoton” i PGP, nisu bile zainteresovane za naš autorski rad, nego su im trebale tzv. kaver verzije, jer te licence nisu imali. Onda smo mi bili primorani da sviramo obrade. To su isto radile i zagrebačke grupe: “Bijele strele” i “Crveni koralji”. Mi smo na prvoj singl ploči sa četiri pesme uspeli da proguramo jednu moju pesmu “Ne odlazi” i to je bilo pravo čudo. Ja mislim da je to prvi autorski rad nekog beogradskog rok sastava koji je ostao na vinilu. Tek mnogo kasnije kada su počele da se uvoze ploče, počelo je da se razmišlja o tome, i prvi bendovi koji su uradili autorske ploče su i napravili uspeh i konačni prodor rokenrola na domaću scenu. “Crni biseri” su najveći uspeh imali sa pesmom od “Tremolosa” “Nisam više taj”. Mnogi čak i dan-danas misle da je to naša pesma. Prodali smo je u nekih 80 000 komada. Obrade su bile imperativ tržišta. Mi smo obično sa spremljenih osam pesama odlazili kod producenta, a on je odlučivao šta ćemo da snimamo a šta nećemo. Uslovi snimanja su bili dosta skromni. Snimalo se skoro “uživo” na dva kanala, a tek kasnije na četiri kanala. Zahtev za bend je bio da bude perfektno uvežban. Sve te naše grupe iz šezdesetih bile su spona te nove muzike koja je osvajala svet i te naše publike koja je bila uskraćena, jer mediji nisu davali uopšte prostora rok muzici.

Kom taboru si ti pripadao: maminim zlatnim dečacima ili divljim momcima?

- Mi smo bili ona tvrđa struja. Svirali smo: “Stonse”, “Kinkse”, “Enimalse”, “Dem”, “Spenser Dejvis grup”.

Kako se publika ponašala u tvoje vreme?

- U početku je to bilo onako akademsko slušanje. E onda kada je stvar uzela maha, pa neću da kažem u euforičnom stanju, ljudi su odjednom shvatili da su dobili nešto što nisu imali do tada. Jer znalo se: do tada je bilo klasično ponašanje na igrankama - malo se igra, malo se razgovara, malo se šeta. Međutim naša generacija je donela jednu novu energiju, novo uzbuđenje i ljudi su počeli iz početka onako stidljivo, a kasnije, sredinom šezdesetih, da do kraja ispoljavaju emocije na svim tim svirkama.

Vaša generacija je bila dosta maštovita i duhovita i u smišljanju nadimaka. Otkud ti tako neobičan nadimak?

- To me svi pitaju . Pa, u moje vreme se jedino znalo za basistu “Šedousa” DŽeta Harisa. Kada bi ti neko rekao da sviraš kao on, to je bio kompliment. Meni se taj nadimak tako zalepio i tako je i ostalo.

Kakvo je danas stanje u rok muzici?

- U stagnaciji, jer je mnogo prisutna elektronika. Ne ulaže se u autorski rad. Ali, proći će i to.

Koga izdvajaš od mlađih kolega?

- Nekoliko bendova: Alogiju, Kaktus DŽek, Najt Šift...