19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
| Povodom odlaska DŽordža Robertsona sa položaja generalnog sekretara NATO-a, NIN u dva nastavka prenosi intervju koji je Robertson 11. juna 2000, na prvu godišnjicu Kumanovskog sporazuma kojim je okončano NATO bombardovanje Jugoslavije, dao čuvenom britanskom televizijskom novinaru DŽonatanu Dimblbiju (ITV). Dimblbi je Robertsona podvrgao oštrom unakrsnom ispitivanju, što je njegov uobičajen stil prilikom intervjuisanja, a Robertson se od pitanja o ratnim zločinima NATO-a u Jugoslaviji branio poricanjem (“nije bilo ni rata, pa prema tome ni ratnog zločina”) i Haškim tribunalom (“oni su doneli zaključak da NATO nije gađao civile”). |
Dimblbi: Dakle, utvrdili smo da se nadate da nikada više nećete morati da izbegnete UN, ali bi se moglo pretpostaviti, ma koliko da se nadamo da nije tako, da će iskrsnuti okolnosti u kojima biste se vi ponovo našli u takvoj situaciji. Dozvolite mi da pređem na ono što se događalo posle, godinu dana po okončanju tog rata. Vi ste se nadali da ćete izbeći humanitarnu tragediju. Ja tvrdim da se na Kosovu sada zbiva humanitarna tragedija, samo su uloge promenjene. Slažete li se sa mnom?
Lord Robertson: Ne slažem se. Nivo nasilja na Kosovu i dalje je neprihvatljiv, ali ako se vratite na Kosovo, kao što sam ja to učinio minulog četvrtka, videćete da se ono bitno razlikuje od Kosova od pre samo godinu dana. Na godišnjicu početka vazdušne kampanje otišao sam u jedno selo u koje su pripadnici srpske paravojske došli, stavili pedeset troje odraslih i dvanaestoro dece u jednu kuću, bacili kroz prozor bombe i zapalili kuću - otišao sam do te škole koju su uništili, do sela koje su uništili da bih odao poštu senima 12 mališana. Ovo što pričam nije se događalo samo u tom selu, već je bilo široko rasprostranjeno na čitavom Kosovu. Mi još uvek ne znamo koliko je ljudi izgubilo život.
Dimblbi: To je potpuno tačno. Ne smatram da ...
Lord Robertson: Svi pretpostavljaju da je reč o najmanje 10 000 ljudi od ukupnog stanovništva od dva miliona... Dakle, ako zamislite da su, recimo, u Mančesteru izveli i streljali 10 000 ljudi, pobili ih, izvršili smrtnu kaznu nad njima ... učinili, dakle, nešto što bi se smatralo apsolutno užasnim ... onda je to ono što se događalo tamo pre nešto više od godinu dana...
Dimblbi: U redu, ali od tada...
Lord Robertson: Nivo nasilja je drastično opao.
Dimblbi: Nivo nasilja je, dakle, drastično opao. Vi govorite o razmerama, navodite Mančester kao primer... Niko ne zna tačno koliko je ljudi ... Želeo bih, međutim, samo da citiram najnoviji, godišnji izveštaj OEBS-a. To je izveštaj koji, igrom slučaja, ne pominju često u vestima, a svakako nije neinteresantan - u kome se govori o proganjanju, zastrašivanju, podmetanju požara, napadima, kidnapovanju, ubistvima koji su odnedavno sve učestaliji, a vrše se nad srpskom manjinom, i to u razmerama koje bi svaki objektivni posmatrač nazvao alarmantnima. Konkretno, otkako je rat završen, mada niko ne zna tačne brojke, da li je reč o 400, 500 ili 600 kao što tvrde umereni srpski crkveni velikodostojnici, čak i više od tog broja ... svi su ti ljudi ubijeni otkako je rat završen i otkako su tamo, na terenu, NATO, KFOR i UN. To bi, otprilike, odgovaralo broju od, recimo 500 hiljada ili 300 000 britanskih građana ubijenih u tako kratkom razdoblju. Zar ne biste rekli da je to katastrofa?
Lord Robertson: Pa, to nije prihvatljivo... I ja sam se sastao sa vladikom Artemijem u njegovom manastiru Gračanica pretprošle nedelje i sastao sam se sa liderom srpske zajednice u Mitrovici, gospodinom Ivanovićem, razgovarao sam sa njima i jasno sam im stavio do znanja da mi imamo obavezu, da KFOR i NATO imaju obavezu da zaštite sve različite zajednice na Kosovu...
Dimblbi: Ali, kako onda...?
Lord Robertson: Isto to sam rekao i albanskom rukovodstvu. Međutim, nemojte praviti poređenje između države ... odnosno, sistematski organizovanog i pod državnim pokroviteljstvom sprovedenog etničkog čišćenja većinskog stanovništva prošle godine sa neprihvatljivom stopom kriminala koja danas tamo postoji. Unutar Srbije danas još uvek postoji oko 100 000 Srba sa Kosova i ja...
Dimblbi: Prema nezvaničnim podacima UNHCR-a taj broj iznosi već negde između 150 i 200 hiljada ljudi, to su Srbi koji su napustili svoje domove. Čini mi se kao da vi...
Lord Robertson: Da, i jedni i drugi...
Dimblbi: ... s dužnim poštovanjem, ako mogu na ovo da vam ukažem, iz izveštaja OEBS-a, organizacije sa kojim KFOR i NATO vrlo tesno sarađuju, tu se opisuje situacija po kojoj je oko 70 odsto srpskog stanovništva ili pobeglo ili raseljeno... Ogromna većina živi u getima okruženim bodljikavom žicom, od jutra do mraka štite ih snage NATO-a, deca ne mogu da idu u školu jer ih državne škole ne primaju, ako putuju, onda KFOR mora da im pruži zaštitu od 24 sata da bi izbegli smrt. Eto, to je situacija za koju vi kažete da nije ništa drugo do pojačana kriminalna aktivnost! Rekao bih da na Kosovu postoji jedno čvrsto uverenje, bilo ono ispravno ili ne, da bi barem najistaknutiji i najuticajniji lideri albanske zajednice mogli to da zaustave ako bi to stvarno želeli?
Lord Robertson: Pa ja vam govorim da je to neprihvatljivo. Upotrebio sam upravo tu reč, upotrebio sam je i u razgovoru sa albanskim rukovodstvom, upotrebio sam je na konferenciji za novinare i u drugim razgovorima...
|
Iz poslednjeg intervjua lorda Robertsona Šta znaju deca šta je NATO NATO jeste odbrambena organizacija, ali smo i u prošlosti morali da pribegavamo preventivnim akcijama. U svakom slučaju, preventivne mere su sastavni element odvraćanja. Agresor mora znati da neće biti nimalo jednostavno kada se usudi da pređe granicu ili da će se, ako nekoga ubije, nešto i njemu samom dogoditi. Ta vrsta fleksibilnosti oduvek je bila deo naše politike. Godine 1999. delovali smo preventivno na Kosovu, kako bismo sprečili Miloševića da nastavi da sprovodi sistematsko etničko čišćenje. I u Bosni smo 1995. delovali preventivno - kako nasilje ne bi potpuno izmaklo kontroli. Iskreno rečeno, i u Makedoniji smo 2001. delovali preventivno. Zato reč “preventivno” kod mene ne izaziva nikakve dvoumice. Morate biti kadri da stupite u akciju onda kada je to neophodno. I morate biti u stanju da delujete tačno tamo gde opasnost iskrsne. Pretnja NJujorku i Vašingtonu 11. septembra potekla je iz drugog dela sveta, iz Avganistana. Upravo su zbog toga ministri spoljnih poslova zemalja-članica NATO-a zaključili u Rejkjaviku 2002. da više nema mesta nekadašnjoj debati o tome šta spada a šta ne spada u evroatlantsku oblast kao područje delovanja NATO-a, da je to zastarela i prevaziđena tema i da moramo biti spremni da delujemo upravo tamo gde opasnost iskrsne, ako želimo da stvarno zaštitimo ljude koji od nas očekuju zaštitu i oslanjaju se na nas. Ono čega ću se uvek sećati iz vremena koje sam proveo na mestu generalnog sekretara NATO-a, biće susreti s decom. Sećam se školske dece u Moskvi i Kijevu, ali ponajviše pamtim decu iz jednog mešovitog sela kod Tetova gde su 2001. iskrsle nevolje i gde se nasilje širilo brzinom šumskog požara. Sećam se i dece u jednoj mešovitoj školi u Sarajevu, kao i dece iz Novog Sela i Prištine. Zašto kažem da su ta deca srećna? Dopao im se žamor moje posete, sve one kamere i uzbuđenje koje ih prati. Ne znaju ta deca šta je zapravo NATO, nemaju pojma šta ta skraćenica predstavlja, niti ih to posebno zanima. Ali deca su živa i zdrava, uče i srećna su. Alternativa bi bila smrt, gladovanje, izbeglištvo. Da NATO nije stupio u akciju, nasilje bi se proširilo i ta deca bi bila izbeglice. A ona su budućnost. Upravo su ta deca imala koristi od odvažnih političkih odluka koje je NATO doneo. |
Lord Robertson: Pre svega, treba znati da su tamo 40 godina patili pod komunistima. Tokom 10 godina otkako je Milošević došao na vlast, većina stanovništva je bila lišena najosnovnijih prava, prava na obrazovanje dece na vlastitom jeziku, u vlastitim školama. Sistematska diskriminacija koju bismo mi inače nazvali aparthejd bila je na delu, onda je došlo 18 meseci najstravičnijeg nasilja. OEBS, koji ste upravo citirali, navodi da su srpski razbojnici, pripadnici paravojnih formacija i redovnih snaga nišanili pravo u decu, da su pre samo nešto više od godinu dana nabadali bebe na bajonete kako bi terorisali civilno stanovništvo. To je ono što se događalo, to je ono što se 50 godina događalo na Kosovu, što, razume se, nije opravdanje ni za jedno pojedinačno ubistvo...
Dimblbi: Ali, vi ste rekli da to u suštini jeste opravdanje?
Lord Robertson: Ne, ne, nije tako, ali mislim da moramo imati razumna očekivanja. Ne možemo za 12 meseci napraviti Švajcarsku. Posle toliko visokog nivoa nasilja i diskriminacije neminovno je da se jave vrlo snažna osećanja. Ako vam je neko silovao sestru, ako vam je otac ubijen pred vašim očima, ako su vam deca zlostavljana, sumnjam da ćete poslušati nekog međunarodnog uglednika, bez obzira na njegov autoritet, koji vam kaže da treba da ljubite bližnjeg svog, Srbina svog bližnjeg. Ali, mogu da vam kažem da se život ipak postepeno vraća u normalu. Vraćaće se sve više Srba raseljenih sa Kosova, a većina ih je otišla upravo po završetku konflikta. U ovom trenutku se čine veliki i planski napori da se omogući njihov povratak. Najmanje pola posla koji KFOR obavlja svodi se upravo na zaštitu manjina i ja verujem da rukovodstvo kosovskih Albanaca sada preduzima korake da obuzda nasilje koje sam opisao kao neprihvatljivo i kao nešto što nećemo tolerisati. Jasno je da nismo preduzeli akciju za sprečavanje uspostavljanja jedne monoetničke države da bismo sada gledali kako ona biva zamenjena drugom monoetničkom državom.
Dimblbi: Prema izveštaju OEBS-a, sada tamo postoje dva društva koja su odvojena jedno od drugog u gotovo svim aspektima života, tako da dok je donedavno na Kosovu de fakto postojao aparthejd, sada imate situaciju u kojoj albansko rukovodstvo insistira na tezi da ne može biti demokratije dok Kosovo ne bude nezavisno. To mi je lično rekao samozvani premijer Tači. Nema, po njegovom mišljenju, nikakve perspektive ukoliko se sprovodi Rezolucija 1244, umesto da se proglasi nezavisnost Kosova. Interesuje me da li je mogućnost uspostavljanja multietničke demokratije na Kosovu za koju ste rekli da predstavlja vaš cilj, zapravo potpuno jalovo, neostvarljivo obećanje?
Lord Robertson: Ne, nije tako, i rekao sam to Tačiju pretprošle nedelje, baš kao što sam rekao i Rugovi i drugim liderima albanske zajednice. Međutim, ja sam se takođe sreo i sa članovima PAVK-a, gde je zastupljena i srpska zajednica, i preneo sam im potpuno istu poruku. Ja kao lider NATO-a govorim sa određenim autoritetom. Oni su me saslušali jer sam bio jedan od onih koji su vodili kampanju za obustavu nasilja i sigurno je da ću ja i dalje ponavljati tu poruku. Međutim...
Dimblbi: Ta poruka ima izvesnu snagu...
Lord Robertson: Pa...
Dimblbi: S obzirom na to da je NATO tamo na neodređeno vreme ušančen.
Lord Robertson: Kad biste bili tamo, videli biste razliku, videli biste promene do kojih je došlo. Stopa ubistava je smanjena sa ogromne i one koju smo, čini mi se, mogli očekivati - čak je i vladika Artemije kazao da je to nešto što biste očekivali da se dogodi neposredno po okončanju konflikta - do nivoa koji je zapravo niži od onoga u Vašingtonu ili Moskvi. Dakle, postižemo određeni napredak. Taj napredak je mali i neadekvatan u ovom trenutku, ali on ipak postoji. Kad sam bio tamo, video sam nešto što predstavlja pravo žarište, to je ono mesto na reci Ibar za koje postoje izgledi da postane novi Berlinski zid. Sedeo sam za stolom kraj predstavnika UN Neša, dok je preko puta nas za istim stolom sedeo gospodin Ivanović, a tu je bio i lokalni lider kosovskih Albanaca. Bili su tu, dakle, i jedan i drugi i Neš je pokušavao da premosti podelu među njima. Posle godinu dana, posle samo godinu dana, u kosovskoj istoriji od oko 700 godina nasilja, uspeli smo da postignemo napredak i na kraju krajeva ćemo postići multietničku demokratiju.
Dimblbi: Vi tvrdite da mir tek treba izvojevati i da on još ni izdaleka nije uspostavljen, pa bih vas zato pitao nije li, s obzirom na tu činjenicu, kao i na činjenicu da je čovek koji je sve to prouzrokovao, Milošević, i dalje na svom položaju, ipak reč o Pirovoj pobedi?
Lord Robertson: Ne, ja ovde uopšte ne govorim o pobedi. Mi smo krenuli u akciju da zaustavimo nasilje i da vratimo izbeglice u njihove domove i u tome smo uspeli. NATO je uspeo, međunarodna zajednica je uspela u tome. Sledeća faza će biti teška i za nju će biti potrebno dosta vremena, ali će se ona svakako dogoditi i jugoistočna Evropa, koja je tokom prošlog veka bila zahvaćena nestabilnošću, sada će biti bezbednije i sigurnije mesto. Prema tome, uspeh je tu, nadohvat ruke, ali će biti potrebna odlučnost i odgovarajući resursi ako želimo da postignemo trajni mir koji jeste naš cilj.
Dimblbi: Na jednom širem planu, poznato je da se vi, kao generalni sekretar NATO-a, zalažete za povećanje troškova odbrane. Zato pozivate evropske vlade da obezbede veća izdvajanja za odbranu. Šta će se dogoditi ako one to ne učine?
Lord Robertson: Pa, ako ne budu mudro i u dovoljnoj količini trošile novac na odbranu, onda će na kraju naši potencijali za odbranu od balističkih projektila biti samo varka, samo ćemo se zavaravati da imamo mogućnost da izađemo na kraj sa svim rizicima i problemima koji nam predstoje u budućnosti. Ako ne izgradimo odgovarajuću odbrambenu moć, primerenu ne našim dojučerašnjim neprijateljima već onima koji će nam sutra biti neprijatelji, onda ćemo ljude koje predstavljamo ostaviti bez dovoljnog nivoa zaštite, odnosno, bez onog stepena bezbednosti sa kojim su godinama rasli i na koji su navikli. Zato je naš stvarni prioritet da na odbranu trošimo pametno i dovoljno.
Dimblbi: Teško da bi se moglo reći kako ta poruka može izazvati oduševljenje javnosti. Vi zapravo kažete da treba smanjiti budžetska izdvajanja za zdravstvenu zaštitu, obrazovanje i saobraćaj ili da, pak, treba povećati poreze ne bi li se za odbranu obezbedilo onoliko novca koliko smatrate da je potrebno...
Lord Robertson: Kakva je korist od zdravstvene službe ili obrazovnog sistema ako zemlja nije bezbedna i ako niste u stanju da se uspešno uhvatite u koštac sa žarištima u svetu koja će na kraju, ako u međuvremenu ne budu otklonjena, zakucati i na vaša vrata? Konflikt na Balkanu se proširio, zahvatio je ne samo susedne zemlje, nego se njegove posledice osećaju i kod nas, ovde, u našoj zemlji. Rastući talas azilanata čiji smo danas svedoci, tesno je povezan sa nestabilnošću u drugim delovima sveta. Zato mislim da mi u Britaniji treba da budemo veoma ponosni, recimo, na vojne snage koje su otišle u Sijera Leone i tamošnju atmosferu haosa pretvorile u atmosferu stabilnosti. E sad, ako nameravamo da i dalje pružamo tu vrstu doprinosa ne bi li svet bio bezbedniji, onda moramo imati odgovarajući vojni potencijal, odnosno moderne oružane snage. Na zastarele oružane snage samo bacate pare, kao što ih bacate i na neadekvatan zaštitni antibalistički omotač koji služi jedino za samozavaravanje.
Dimblbi: Da rezimiramo. Vi dakle, kada je reč o Velikoj Britaniji, savetujete ministru finansija da novac da ministru odbrane da brani ono što misli da treba braniti, odnosno, u najmanju ruku, preporučujete ministru finansija da ni u kom slučaju ne smanjuje izdvajanja za odbranu...
Lord Robertson: Tako glasi moja poruka svim našim ministrima finansija, ne samo britanskom - moramo ulagati radi budućih naraštaja. Ne budemo li to činili, oni neće biti bezbedni a, iskreno govoreći, njihova bezbednost jeste jedan od naših ključnih prioriteta. Širom Evrope vlade zapravo ne smanjuju, već povećavaju svoje odbrambene budžete jer Evropljani sada snose veći i bolji deo odbrane unutar NATO-a, pa zato ne mogu sebi priuštiti smanjenje vojnih troškova. Ne možete imati odbranu za male pare. Prvo što treba da uradimo, jeste da reorganizujemo i preoblikujemo oružane snage i upravo je to ono čemu smo mi u našoj zemlji umnogome već pristupili. Samo ako se postarate da trošite dovoljno sredstava, možete garantovati buduću bezbednost.
-Kraj –
