Vladimir Savčić Čobi

U Aleji zaslužnih građana održan je 23. marta 2009. godine koncert Vladimira Savčića Čobija na kome su na plej bek pevali njegovi prijatelji i rodbina! Koncert je završen dugotrajnim aplauzom, kojeg su pratili tišina, suze i uzdasi. Ovo nije odlomak iz nekog Joneskovog komada u kome se igraju apsurd i stvarnost, već jedan od verodostojnih načina na koji se mogla opisati sahrana “urlatora iz Sarajeva”, kako su novine sredinom šezdesetih godina najavile karijeru debeljuškastog momka koji svojim životnim stavom nepopravljivog hedoniste i veseljaka nije obećavao da će postati jedna od najvećih pop zvezda druge Jugoslavije. Evo još nekoliko detalja nezabeleženih dosad na poslednjem oproštaju: dok je Alejom zaslužnih građana odjekivala pesma “Tužna su zelena polja”, jedan od kaluđera je umesto “Oče naš“ pevušio Čobijevu pesmu, uplakan, kao da nije došao na posao, već na koncert na kome se ne mogu sakriti emocije. Tada je mikrofonu prišla Čobijeva ćerka i nastavila da peva zajedno sa ocem! Boris Novković je došao iz Zagreba, kako je rekao – da se oprosti sa “tatom”, jer je kao dečak Čobija zvao tata. Veličanstven oproštaj kakav bi, da je viđen u nekom filmu, strogi kritičar opisao kao razbarušeni i preigrani izliv mašte neopreznog reditelja. Tako se tačka stavljena na jedan bogat život pretvorila u tačku na koncert, koji je trajao gotovo pola veka... Nadimak je dobio po Čabiju Čekeru, izumitelju tvista. Ime Čabi, da bi zvučalo što “engleskije”, izgovarao je – Čobi. A još jedna imitacija gurnula ga je na estradu. Do tančina je skinuo pesmu “Dilajla”, možda najveći pop hit šezdesetih godina. Po gradu se pričalo kako jedan mali peva kao Tom Yons. Na igranku je došao Đorđe Novković, kompozitor i klavijaturista, u potrazi za novim pevačem. Bila je to jedna od sarajevskih večeri, kakve je u filmu “Sjećaš li se Doli Bel”, ovekovečio Emir Kusturica. Lokalni mangup je prineo stolicu bini na kojoj su svirali Čobi i drugari, zatim je seo na stolicu, a prisutni su se povukli uz zidove. “Pjevaj mi Dilajlu”, rekao je. Čobi je otpevao “Dilajlu”. Kada je završio, usledila je nova želja: “Pjevaj mi Dilajlu”. I tako 26 puta zaredom. Novković je prišao Čobiju i rekao: “Ako i ostale pesme pevaš kao Dilajlu, dođi sutra na probu...”. Itd. Ostalo je istorija jugoslovenske pop scene na kojoj su “Pro arte” prodale gotovo petnaest miliona ploča, što je značajan broj i u svetskoj diskografiji. Đorđe Novković je u Čobiju pronašao idealnog interpretatora pesama za kojima je uzdisala socijalistička Jugoslavija. Bila je to mešavina meksikanskog i engleskog pop zvuka, koji je kroz “Dilajlu” lansirao Tom Yons. I još jedan interesantan muzički podatak: Đorđe Novković je Ivici Perclu uradio pesmu “Stari Pjer”, koja je postala hit u Francuskoj. Pesma je bila u ritmu valcera, kao i “Dilajla”, pa je Đorđe mudro zaključio da je to ritam koji spaja generacije. Napravio je nepogrešiv izbor kojim je izmirio rokenrolom zaraćene generacije ondašnje Jugoslavije: priredio prepev pesme “Mama Huanita” iz filma “Jedan dan života”. Čobi je maestralno otpevao pesmu uz nove reči “U noći dok blistaju zvezde, ja se sećam svih onih dana, a ona je ostala sama, itd”. Kao nekada, kada su se u redovima dugim po sto metara čekale karte za film “Jedan dan života”, otegli su se redovi pred prodavnicama ploča... Zatim su počele da se rađaju devojčice sa imenom Lola, Elena, zatim Milijana... Staro srpsko ime Milijana u zanosu je izgovarano u Istri, Zagrebu, Splitu, uz zarazan refren “Mili, Milijana, šeta se svakog dana”. Snimio je trideset LP ploča, 50 sing ploča i tri ce-dea... Kao muzikalan čovek, skidao je sa neverovatnom preciznošću sve dijalekte. U rodnom Nišu je bio Nišlija, koji se igra sa par padeža. Wegovi roditelji su dočekivali estradne zvezde na proputovanju ka Makedoniji, pa su prebranac i punjene suve paprike bili omiljeno jelo Arsena Dedića, Gabi Novak, Tereze Kesovije... U Beogradu je bio Beograđanin, u Zagrebu u kome je dugo živeo bio je Zagrepčanin, a da je hteo, mogao je biti Parižanin ili zaslužni građanin Londona. U duši je ipak ostao Sarajlija, setno zagledan u detinjstvo u kome je, kako je govorio, i likom i ponašanjem bio Sančo Pansa. Ali – don Sančo Pansa. Qubav prema Sarajevu pretočio je u nezaboravnu ulogu Fika u seriji “Složna braća”. Glumio je u nekoliko filmova, a pojavio se i u ulozi Sanča Panse, što je bila njegova dečačka želja. Na sceni je bio neodoljiv, nasmejan, skakutav, razigran... Ako je pesma to zahtevala, presvlačio se u dečaka u kratkim pantalonama, nosio je šešir, mornarsku majicu, svilena odela, vozio je na sceni, na Splitskom festivalu, maleni bicikl... Kad se to najmanje očekivalo, zapevao bi “O sole mio” ili neku bosansku sevdalinku, a viceve je sipao kao iz rukava. Bio je potpuno netipična zvezda za ove prostore, nalik velikanima američkog šou biznisa građenim po šablonu zvanom “dobri momak iz komšiluka”. Da bi se to postiglo, neko zaista i mora da bude dobri momak iz komšiluka, jer je dobrota jedina osobina koja se ne može odglumiti, naučiti ili steći operacijom. Čobi je imao još jedan nadimak. Prijatelji su ga zvali Barba, po junaku pesme “Vratija se Barba iz Amerike”... Posle teške operacije pre nekoliko godina, vratio se na scenu. Iznajmio je jedan očuvani “oldtajmer”, obukao Barbino belo odelo, stavio bele rukavice uz koje ide odgovarajući štap i tako ušetao u dvoranu Doma sindikata, u kojoj je godinama suvereno vladao. Uspeo je da okupi sve žive članove grupe “Pro arte” i održi nezaboravan koncert u Domu sindikata, kada je publika zajedno sa Čobijem otpevala 24 pesme, kao da je reč o koncertu za hor i solistu. Koncert je počeo tako što se čuo glas, kao da dolazi sa neba: “Možete poćeti, majku vam božju”. Bila je to još jedna sjajna Čobijeva imitacija, koju je nadgradio i bojom kose kakvu je pred kraj života imao Josip Broz. I tako je ponovo počela jugoslovenska turneja “Pro arta”. Obišli su, kao nekada, celu Jugoslaviju, a novine su beležile kako u Sloveniju, Makedoniju, Hrvatsku, Bosnu, Crnu Goru i Srbiju ponovo ulazi duh starih dobrih vremena. Turneja se završila koncertom u Aleji zaslužnih građana.