Začarana lepotica

Retrospektiva Miše Popovića (1925 – 2005) priređena je sa namerom da posvedoči vrednost i značaj stvaralačke zaostavštine jednog od najproduktivnijih naših vajara druge polovine dvadesetog veka. Ali, to nije sve što ova izložba pruža posetiocu Umetničkog paviljona na Kalemegdanu. Ona nam daje mogućnost komparacije estetizma visoke moderne koji karakteriše Popovićevu skulpturu, i poznomodernističke, sinonimno postmoderne stvaralačke paradigme čiji pečat obeležava danas aktuelnu umetničku scenu. Popovićeve skulpture “Začarana lepotica”, “Žena na suncu”, “Plivači” i “Balanser”, pokazuju bitne karakteristike modernog likovnog izraza u doslovnom značenju reči – decidirani antitradicionalizam, simbolički izraz kao zamenu za naturalistički, primarnost efekata plastične strukture forme nad narativnim, emanaciju individualne stvaralačke imaginacije koja potiskuje stereotipe etabliranog ukusa – sve to udruženo u cilju postizanja vrhunskog estetskog doživljaja. Kao i većina drugih pripadnika prve generacije naših likovnih stvaralaca posle Drugog svetskog rata, Popović nije bio sklon hazardnom eksperimentalizmu, svojstvenom “herojima” avangardnih pravaca. Iskušenje kome, ipak, nije mogao odoleti ticalo se opredeljenja pred alternativom, “ili – ili”, za likovnu figuraciju, odnosno za apstrakciju. Popović je, kako to pokazuju njegovi radovi “Torzo”, “Veliki idol” i “Fetiš”, težio sintezi kojom bi pomenuta polarizacija bila prevaziđena. Odolevajući izazovu divergencije predmetnosti i antifiguralizma, ovaj vajar je, sledeći porive ličnog kreativnog impulsa, povlađivao naklonosti organskoj strukturi oblika. Tu je, po sopstvenom priznanju, važan oslonac imao u delu Henrija Mura. Glavna tema Popovićeve skulpture bila je i do kraja ostala ljudska figura, prvenstveno ženski akt. Na ovoj izložbi se gotovo fizički oseća delovanje estetskog fluida kojim zrače bronzane figure kao što su “Žena sa pticom” ili njena dvojnica, “Žena sa plodom”. U vreme kada je radio reljefe “Magični prostor” (1985) i “Svečana kapija”(1989), i realizovao svoj monumentalni “Spomenik žrtvama logora Staro sajmište”, Miša Popović mogao je da, u stavu svedoka bez reakcije, posmatra promene koje su razdvojile stvaralaštvo visoke i pozne moderne. Zar se u mladosti mogao nadati da će u svojim poznim godinama doživeti da će vrhunski estetizam koji je davao smisao onome što su stvarali slikari i vajari u prvoj i drugoj deceniji posle velikog rata, biti prenebregnut, a potom i odbačen kao retrogradni balast prošlosti? Moguće je pretpostaviti šta je o tome Popović mislio, iako u onome čime se završava njegov životni opus nije moguće naći trag takvih misli...