Između kormila i krme*

Tako to ide. Kreneš u posetu aktuelnom španskom premijeru, nudeći mu akcije rudnika Trepča kao nagradu za njegov mučenički, antisecesionistički stav spram Kosovske Baskije i Metohijske Katalonije. A onda se, ponesen političkim emocijama, diplomatski zaneseš s onu stranu protokola i zaputiš se na hodočašće generalisimusu Franku, besmrtnom gospodaru Španije u periodu između nekoliko ratova, koji je umro prirodnom smrću, i ostavio kralja, crkvu i narod u životu i dobrom, disciplinovanom, zdravo prepadnutom stanju... Naravno da sam kao stari dobri fašista i veliki poklonik Fransiska Franka, upoznao predsednika Botu sa tom neobično efikasnom ličnošću, kao i sa metodama, taktikama i strategijama kojima se služio kako bi spasao i sebe, i Španiju, i kraljevski klub “Real”... Pošto se našem domaćinu, premijeru Sapateru, fotelja ljuljala kao “Mirkov ringišpil”, predložio sam da se senima dugovečnog generalisimusa i državnika poklonimo tako što ćemo posetiti memorijalni kompleks “Dolina palih”, koji se nalazi na nekih pedesetak kilometara od Madrida. Objasnio sam svom predsedniku da je u pitanju zajednička grobnica izginulih u građanskom ratu, bez obzira na kojoj su se strani borili, a kao znak nacionalnog pomirenja. I upozorenja da se više tako nešto nikada ne dogodi, odnosno da niko ne pokušava da se upušta u oružanu tepačku sa čovekom koji je naredio da se ta grobnica napravi i dupke popuni ljudskim kostima... Svakako da demokratski razmažena tamošnja levica gunđa i dan-danas, ali nepobitna je činjenica da je Fransisko Franko onaj koji je pobedio, onaj koji je izvršio “konačnu tranziciju” i tako spasao Španiju od unutrašnjeg cepanja. A kao plod njegove starozavetne vladavine, stroge i odlučne, iznikla je Treća Španija: nova, moderna država, prosperitetna i berićetna, vitalna i kreativna. Država koja je prošla put od Don Kihota do Pedra Almodovara. A takav put čeka i našu Srbijicu, tim rečima sam završio svoju tihu propoved na obroncima Gvadaramare. Već na prvi pogled, Boti se izuzetno dopala ideja o zajedničkoj grobnici. Obojica smo u isti glas zaključili da je Srbija pravo mesto za takav grandiozan spomenik. “Bogami, Magični”, reče predsednik češkajući svoj zategnuti podvaljak, “i ja bih mogao da imam jednu ovakvu grobnicu. S obzirom na to koliko sam popularan i kod svojih obožavalaca i kod svojih neprijatelja.” “Iza svakog kvantiteta krije se odgovarajući kvalitet”, složih se s predsednikom, objašnjavajući zakonitost njegove enormne popularnosti. Sve ovo je slušao i gledao, rečito zanemeli Šutanovac, koga je Bota poveo u funkciji ličnog telohranitelja. U stvari, to je bio mali izgovor. Pre puta u Španiju, skrenuo sam pažnju svom šefu i našem zajedničkom predsedniku, da nije zgodno da ostavlja reformatorskog ministra odbrane kod kuće, dok mi gostujemo u neutralnom delu inostranstva. Ko zna kakve mu se ambiciozne frustracije vrzmaju u njegovom “šifonjerskom” telu. Možda je zaista poverovao nezavisnim medijima kako je on kod Soroša viđen kao “broj dva”, koga nacionalistička demagogija sprečava u daljem uspenju. Plus činjenica da se ovih dana penzionisani general Krga mnogo raspričava po novinama, dok drugi penzioner, obavešteni Vasiljević, mnogo frkće dok ćuti; da ne spominjem da se treći penzioner, general Krstić, potpuno uživeo u ulogu Mladićevog psihoanalitičara. Mnogo je to izazova za testiranje lojalnosti jednog uzbujalog ministra kakav je Vitez od Mrčajevaca i ne bi valjalo ostavljati ga u društvu zaludnih generala kojima se nešto diže – pa makar to bila i zastava Liberalne Unije Srbije i Vojvodine. Bota se složio sa mnom da valja oprezno baratati sindromom “Pinoče-Papadopulos” – naročito u situaciji gde bi se isti pojavio bez Bote kao glavnokomandujućeg. I zato je prešaltovao Šutanovca na njegovo staro radno mesto, pružajući mu priliku da usput smrša, i tako uspe da uđe u uniformu rezervnog oficira koju je davno zadužio, kod jednog od onih oficira koji su dobili ratni raspored u Hagu i Sheveningenu... Međutim, ražalovani Vitez od Mrčajevaca, da bi nam napakostio, preterano revnosno se uživeo u “sekuritatea” ulogu, i tako sprečio Botu da uživa u uobičajenom broju sinjorita i margarita. Umesto toga, predsednik je čak bio primoran da uzima časove flamenka od Drugog sekretara španskog kralja! E, zato ga je Bota, čim se ukazala eksteritorijalna prilika, poslao u Bosnu, na “dobrosusedsko obrezivanje”. A sve sa ciljem da u tamošnjoj multietničkoj federaciji pokuša da pridobije nešto mudžahedina za potrebe uvođenja džihada kao borbene doktrine i u našoj vojnoj akademiji. Što bi zasigurno ojačalo naše pozicije u pokretu Nesvrstanih i ostalih koji su se svrstali uz naftu i harem, a ne uz Kosovo.... Osveta je bila potpuna. Posle nam je Dodik pričao kako je morao bukvalno da “izruči” srpskog ministra odbrane u prijateljsku posetu Harisu Silajdžiću i ostalim Šaćirbej bojsima! Nego, vratimo se hronologiji naše dnevne istorije. Elem, dok su Bota i Magični tražili nove recepte iz Kastilje i Andaluzije, preostali savetnici su postali suviše glasni u svojim vradžbinama. Qubomorni što nisu otišli u zemlju tako zahvalnu za reklamiranje Dinkićevog kompozitorskog umeća (a što Mlađani izdašno plaća!), Šaper i Krstić su se jedne noći, fino napojeni Veljinom komovicom, oteturali u blindiranom audiju na Dedinje, i pred kućom nalik vili, a u kojoj se odmarao udarnički Čeda Prcun, počeli glasno da pevaju “Udri bogataša” – stari hit koji su napisali za potrebe svog tadašnjeg benda VIS “Idoli”. Pošto su prilično falširali, pevanje se pretvorilo u režanje i zavijanje, te je morala da interveniše specijalna brigada, sastavljena od preostalih pripadnika SAS-a i SAJ-a. Uskoro su se na mestu igranke s pevanjem i repetiranjem psovki, našli i predstavnici tabloida i “žute štampe” – i... novi slučaj je rođen! Već sutradan pola Evrope i cela EU su brujale o maltretiranju i progonstvu progresivnih snaga, otelotvorenih i iskeširanih u liku Čedomira Jovanovića. Tabloidi su postavljali maliciozna pitanja o njegovoj vili (mada ona uopšte nije njegova već iznajmljena), kao i o nekom spejs-šatl džipu (a koji takođe nije njegov već pozajmljen od simpatizera), i na svaki način pokušali da okaljaju uglednog političara, oca, i međunarodnog marketing-agenta. Verovatno je ovo poslednje i bilo razlog onakvom krajnje neurbanom i netržišnom ispadu dvojice Botinih školskih drugara, samozvanih savetnika dvorskih luda i salonskih konkubina. Koji su ionako – ruku na srce, pa na onu stvar! – često brkali Botu sa Mister Eriksonom. Ali, plemenitost i vizionarstvo predsednika Bote, ponovo je uspostavilo preko potrebni spokoj u njegovoj (a povremeno i našoj!) zemlji. Jednostavno, kao klinički psiholog od imena i statusa, Bota je objasnio domaćoj javnosti da se kod Čede radi o tzv. “Šilerovom kompleksu”. Mladi čovek, legitimni Krcunov naslednik (otuda narodski nadimak “Prcun”), već nekoliko godina duboko pati od nedostatka doma. Što dovodi do nedostatka identiteta jer takva hipersenzibilna osoba nema fokus, nema uzora, nema “utočište”, i zato je toliko sklona dugotrajnim i glamuroznim letovanjima i zimovanjima. Dakle, iznajmljivanje vile na Dedinju jeste deo terapije, a ne deo plana za bahatu utaju poreza – šta su sugerisali zli tabloidni jezici i njihova, u sirotinjsku žuč umočena, pera. U međuvremenu, nastavnice jedne beogradske osnovne škole, željne Botine duhovne telesnosti, naterale su svoje đake da pišu pisma predsedniku i da ga crtaju u izduženoj perspektivi kako bi zadebljali Čiča Gliša imao crticu više koja ide odozgo nadole... Beše to očajnički pokušaj prosvećenih domaćica da namame objekat svoje požude i zavedu mu sujetu, računajući na njegov džentlmenski mentalitet javne ličnosti. Uz pedagoško opravdanje da to čine kako bi se lakše odale samozadovoljavanju zarad jačanja patriotskih osećanja.... Plus želja da mu imputiraju “masovno očinstvo” dece koju baš one podučavaju... Znajući da nemaš za šta da se uhvatiš kada te ženski klimaks zapljusne u stihijskom, sekretnom talasu – predsednik je bio spreman da odmahne rukom (onom trenutno slobodnom). Ali, ali, ali! Kada je pročitao proverenu agencijsku vest da se jedna žena lisicama vezala za muža u želji da se pomiri sa njim, Bota je smesta naredio da mu se organizuje “prstenovano obezbeđenje”. Ipak je Srbijica banana republika, i u takvim sredinama – sama reč kaže! – najveću moć imaju falusni simboli. A nama je Bota, kao živi simbol uzdignutog vođe, neophodan za opstanak. Što reče Magični: “Kama Sutra, Malo Morgen!”. Kada smo se rešili ove pošasti, prešli smo na sledeću. Glodari iz MMF-a su bili pred vratima naše zajednice. Ne želeći da išta prepusti ekspertima za tumačenje pregovora, Bota sazva Komitet Trojice na kojem je preneo Željku Mitroviću moju ideju o osnivanju HARD GRAND produkcije, kako bi sve te zgodne a nesuđene pevačice i striperske balerine postale ni manje ni više nego “srpske Yene Yejmson”. Umesto jeftinog i za državu nekorisnog sponzorisanja i ikebanisanja u društvu kontroverznih bogataša, sav taj buljuk devojaka će, uz dobru organizaciju i razrađeno umrežavanje, postati uspešni privatni preduzetnici koji zapošljavaju talentovanu, pre svega mladu radnu snagu. Uz to, njihove privlačne firme za firmiranje erogenih zona uredno će plaćati “samodoprinos za Botinu predigru”, dok će njihovi konzumenti plaćati “samodoprinos za izgradnju bordela brze hrane i ranog ustajanja”. Uz dogovoreni procenat iskupljena, Željko se složio da odmah prione na posao. I kada su se pojavile nacerene MMF-secikese, koje su Šapera podsetile na neke likove iz vremena beogradskog “novog talasa”, naša strana je bila spremna za cenkanje. Videvši da su umesto Evine jabuke zagrizli u orah s ljuskom (a bez meda), belosvetski monetarci pristadoše na kreditni kompromis, dajući nam kintu i odrešene ruke da smislimo način kako ćemo da svežemo svoj tur u mornarski čvor. Kao dobar poznavalac sadomazo problematike, Bota je predložio i usvojio “strategiju mušice na vrhu govneta”. Kao prvo, uvođenje poreza solidarnosti po principu “lanca ishrane” na čijem kraju je vrh društva. Kao drugo, vlada plaća porez tajkunima, radi očuvanja tekovina “bratstva i jedinstva”. Kao treće, narod plaća specijalni porez vladi, kako ne bi od “glasačkog mesa” postao preko noći “topovsko meso”. Kada su neki od radoznalih upitali za sudbinu i budućnost predsedničkih rashoda, Magični im odreza da Botu izdržava Dobrovoljno Pevačko Društvo “Mladarice”. I još procedi kako se time jača predsednička samostalnost i ženska (polna, rodna i hormonska) ravnopravnost. Sve u duhu najnaprednijih zapadnjačkih standarda. Dok se žamor nezajažljive gomile pretvarao u tišinu ispunjenu škrgutom zavisti, prisilnog divljenja, kao i uzdasima seksualne apstinencije – Bota se uputi u Rumuniju, gde je sa predsednikom Baseskuom popričao o opasnostima iredente na dalje širenje Karpata, preko Đerdapa, Lepenskog Vira, i dunavskih benzinskih pumpi na veslački pogon, sve do Konstance... što je jedinstveni nacionalni park u Evropi – sa i bez Unije. U to ime, Bota je primio počasni doktorat na temu “Drakulizam i nimfomanija”, koji je velikodušno podelio sa našim fudbalerima, koji su, pak, iskazali pozamašnu dozu sportskog ekstremizma i diplomatskog diletantatizma, pobedivši reprezentaciju domaćina u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. “Brate Trajane”, Bota je tešio svog domaćina, pribegavajući magiji Cobetovog kanabeta, “nemojte se sekirati. Postoje kvalifikacije i kvalifikacije”. Pošto predsednik Trajan nije bio car, nije vredelo da mu priča o kozjim ušima za koje nas vuku isti čobani. Koji ne razlikuju blejanje od meketanja. *Iz dnevničkih zabeležaka “Bota i ja: monolozi s Predsednikom”