Ista meta? 

„Kako u debelo uho zabosti nežnu reč?” Valentina Incka to pitanje ne muči kao što muči pesnika. U skladu sa suvom prozom koja karakteriše savremeni svet Incko najgrublju reč zabada u najnežnije uho. Sirovu silu bonskih ovlašćenja istura u prvi plan, sasvim ih prividno ostavljajući za kraj. Naime, u obraćanju medijima Incko je rekao da „svi koji budu radili na evropskoj budućnosti BiH mogu računati na njega kao pouzdanog partnera i poručio da neće oklevati da koristi svoja bonska ovlašćenja, ali samo u krajnjem slučaju”. Ima li dileme na šta visoki predstavnik misli kada pominje „evropsku  budućnost  BiH”? Ako pod tim podrazumeva BiH zasnovanu na Dejtonskom sporazumu, onda će primeniti bonska ovlašćenja (pošto su to instrumenti za sprovođenje Dejtonskog sporazuma, valjda su mu saglasni) protiv onih koji pokušavaju da sruše taj sporazum prikazujući ga potrošenim i limitirajućim za postizanje svetle evropske budućnosti BiH. Ako pak pod tim podrazumeva dalje slabljenje i nestanak Republike Srpske - antidejtonsko postupanje, onda se nalazi na starom putu koji su trasirali njegovi (ne)slavni prethodnici i osim efemernosti stvorene golom silom nedejtonskoh ovlašćenja ništa trajnije neće postići, kao ni jedna sila do danas u Bosni. Incko takođe nije rekao kada nastaje taj „krajnji slučaj” posle koga će on stvar početi da rešava na osnovu svoje (samo)volje? Da li je to napad na Dejtonski sporazum kojim  je okončano krvoproliće, koji ima međunarodne garante i koji je na snazi, ili je to pak početak odbrane tog značajnog međunarodnog ugovora, najzaslužnijeg za krhki mir u Bosni. Ukoliko pođe suprotnim putem od dosadašnjeg, založiće se za visoko decentralizovanu BiH, državu tri konstitutivna naroda, zasnovanu na punoj primeni Dejtonskog sporazuma. Ako nastavi putem prethodnika i sve bude svodio na silu bonskih ovlašćenja (nesaglasnih Dejtonu), sa ciljem razbijanja i(li) uništenja Republike Srpske, mora biti svestan da će to ići dosta teško, jer su za slobodu Srbi iz BiH dali ogromne žrtve koje se ne mogu tek tako skloniti u stranu i zaboraviti. Te žrtve Srbi iz BiH ne da nikada neće zaboraviti, već je sećanje na njih sve jače i jasnije što vreme prolazi, što je zapadnim činovnicima i ovdašnjim dobošarima potpuno neshvatljivo. Po potpisivanju Dejtonskog sporazuma jedino čime su se bavili Srbi iz Bosne je bilo ekshumiranje leševa poginule dece i muževa sa grobalja u mestima koja su tim sporazumom pripala MH federaciji. Duž granica RS umesto graničnih kamenova nikla su srpska vojnička groblja, neka, kao ona u Sokocu i Bratuncu, nalik na Zejtinlik. Ima primera da je žena-majka sahranila muža i tri sina. Samo iz opštine Zvornik je poginulo hiljadu boraca. O zverstvima nad decom, ženama i starim licima da ne govorim. I sada se smatra da je došlo vreme da se sve to stavi ad akta, da su rane zarasle, da ne bole. Ako bi mogli da se bar na trenutak udube u taj jedinstven i nestvarni poduhvat neverovatnih razmera, u tu borbu za kosti, koja nije imala ni cenu ni alternativu, tržišno-liberalne birokrate bi jednostavnije mogle da razumeju da merila i vrednosti po kojima žive Srbi u Bosni ni najmanje ne nalikuju onima iz „slobodnog sveta”, u kome je normalno prodati i pokrov sa majke samo ako neko hoće da ga kupi. Vrednosni sistem Srba iz Bosne zasnovan je na nešto drugačijoj paradigmi od one koja definiše ponašanje Srbe iz Srbije. Zapadni namesnici to uopšte ne uviđaju, i smatraju da kako lako, po svojim potrebama, mogu oblikovati Srbe iz Srbije, raznoraznim slatkasto-nebuloznim bajkama kombinovanim sa pretnjama i bombama, da na isti način mogu „mesiti” i Srbe iz Bosne, a kada na kraju eksperimenta shvate da je to nemoguće, onda ćemo opet mi biti krivi, a nema ruke koji nismo poljubili, niti najbeznačajnijeg evrokrate pred kojim se nismo sagli. Slavili smo, bre, i bombe samo zato što su one uperene protiv Miloševića, a ne protiv nas. Šenili smo, bacakali se u krilo, cinkarili sami sebe i jedni druge, ružili, patili za neuzvraćenom ljubavlju Zapada kome uopšte nije do (obostrane) ljubavi, što sve naravno nije vredelo ni pišljivog boba, osim što je neprekidno raspaljivalo nezdravu maštu i ispostavljalo sve apsurdnije, gotovo beskrajne zahteve za novim dokazima poniznosti. Dragan Vidaković, Prilike