Ponovno rađanje komunizma

“Komunizam: alternativa kapitalizmu, ponovo?” pita se “Fajnenšel tajms” posle konferencije “O ideji komunizma” održanoj od 13. do 15. marta na londonskom Birkbek univerzitetu. O smislu povratka komunizma govorili su Alen Badju, Yudit Balso, Bruno Bustils, Teri Iglton, Piter Holvard, Majkl Hard, Žak Ransijer, Alesandro Ruso, Alberto Toskano, Đani Vatimo, Vang Hui, Antonio Negri i Slavoj Žižek. Simpozijum je pre svega zagovarao konceptualno strpljenje. Nije se insistiralo na zajedničkoj platformi već se razmatralo kako ideju komunizma hitno dekriminalizovati i iščupati iz kandži državnog socijalizma ili “komunističke države”, odvojiti od zabludelih iskustava dosadašnjih socijalističkih režima. I kako toj imenici dati uzvišeni sadržaj koji je Sartr predodredio upozorenjem da “ukoliko (ta ideja) nije dobra, ako nije delatna, onda to znači da čovečanstvo nije samo po sebi mnogo različito od mrava ili termita”? Na plakatu konferencije su stajale reči Alena Badjua: “Hipoteza komunizma je dobra. Ja ne vidim nijednu drugu. Ukoliko treba da odbacimo ovu hipotezu postaje besmisleno bilo šta raditi u polju kolektivne akcije. Bez horizonta komunizma, bez te ideje, nema u istorijskoj i političkoj budućnosti ničega interesantnog za filozofa.” Pre godinu dana, kad su organizatori počeli pripreme skupa, računalo se na auditorijum koji bi stao na stotinak stolica, da bi usled velikog interesovanja skup bio preseljen u prostor od 900 mesta, iz cele Evrope i Amerike pristiglih uglavnom mladih ljudi. Naš sagovornik Albert Toskano je jedan od vodećih engleskih filozofa mlađe generacije, predavač sociologije na londonskom Goldsmit univerzitetu, urednik časopisa “Istorijski materijalizam”, prevodilac Alana Badjua na engleski. Toskano misli da sadašnja kriza “spaja matematički složene finansijske instrumente, rastuću ekonomiju u ‘senci’ i ‘sivi kapitalizam’ (koji je analizirao Robin Blekburn u Novoj levičarskoj reviji), ‘imperijalističku’ ulogu Amerike, gramzivo odobravanje rizičnih hipotekarnih zajmova, “što je čini različitom od one iz 1929. godine.” “Neoliberalizam više nije napredna ideološka struktura i ne može više da pridobije značajnu podršku, pa ima prostora da se on napadne. Ali kapital teži da razreši krizu u svoju korist, da prebaci sopstvene rizike na društvo i propadanje na radničku klasu (kako su to Marks i Engels opisali u Komunističkom manifestu).” Ipak, u možda je za postsocijalističke zemlje, gde je komunizam isprobavan, rano govoriti o “ideji komunizma”? - Slažem se sa Badjuom da je ono što on naziva komunističkom hipotezom, u osnovnoj postavci – jednakost kao maksima delovanja, princip politike van države i borba protiv otuđenja – jedina mogućnost politike emancipacije. Da li naziv “komunizam” može da prevaziđe netrpeljivost i negativne reakcije nastale u dvadesetom veku, drugo je pitanje. Ali ne vidim kako bilo koje društvo, bez obzira na istorijsku putanju, može da izbegne suočavanje sa propašću i nepravdama do kojih je dovela akumulacija kapitala. Koji atributi komunizma ideju čine validnom? - Umesto da ga posmatramo kao oblik vlasti, kao univerzalni recept za lečenje društvenih boljki, mislim da treba da naglasimo ideju komunizma kao ‘pokreta’ za eliminisanje moći privilegovane klase (ali isto tako pola i rase) putem samoemancipacije. A pitanje realizacije predstavlja kolektivnu političku aktivnost. U tom smislu, nije slučajno što i Negri i Badju nastoje da razlikuju komunizam od socijalizma. U vašem izlaganju “Komunističko znanje, komunistička moć”, govorite o komunizmu kao “antidogmatskoj neapstrakciji”, o kojoj Marks u prepisci sa Rugeom još 1843, kaže: “Do sada su filozofi imali rešenja svih zagonetki u svom pisaćem stolu, dok je glup i prost svet trebalo otprilike samo da otvori gubicu, pa da mu u nju ulete pečeni golubovi apsolutnog znanja. Upravo je prednost novog trenda to što mi ne sagledavamo svet dogmatski, već samo želimo da pronađemo novi svet kroz kritiku starog.” Nije li danas problem što su usta većini zatvorena, a pečeni golubovi bilo kog novog znanja su, da kažemo, nedovoljno pečeni ili nedostižni masama? - Sviđa mi se ideja o uspostavljanju društva komunističkih “kuvara” koji prave sočne golubove znanja dostupne masama. Mislim da je važno reći da se mi ne suočavamo samo sa zadatkom iz oblasti odnosa sa javnošću, ili sa potrebom za boljim strategijama brendiranja. Zadatak je da se nađu “pravi pokreti” koje će nam omogućiti da damo oblik i snagu ovoj hipotezi danas. Samo održavanje hipoteze komunizma nije dovoljno. Treba da započnemo sa praksom jednakosti, onako kako nam je konkretno data, sa svim ograničenjima i fragmentarnošću, kako bismo izgradili svest da je komunizam već nešto što se tiče većine. Kritike u Komunističkom manifestu “filozofskih fantazija” utopijskog socijalizma, suočavate sa Marksovom nedogmatskom anticipacijom komunizma “kao aktivnog principa i skupa praksi”. Na koje prakse tačno mislite? - To je praksa kolektivnog okupljanja i odlučivanja, veća, direktna demokratija. Osnovno je da “politika proizvođača”, ili ideja “radničkog samoupravljanja”, bude ponovo osmišljena u drugačijim društvenim i ekonomskim okolnostima od onih tokom eksperimenata sa sovjetima u periodu između dva rata. Značajno je nepristrasno proučavanje egalitarijanskih političkih i ekonomskih inovacija u savremenoj Latinskoj Americi (od zauzimanja fabrika u Argentini, budžetiranja zasnovanog na participaciji u Brazilu, do novih oblika narodne vlasti u Boliviji i Venecueli), kao i utvrđivanje prakse kolektivnog odlučivanja u našim sopstvenim državama koje je van domašaja parlamentarizma i robnih društvenih odnosa. Nedavni talas zauzimanja univerziteta od strane studenata u Ujedinjenom Kraljevstvu povodom izraelskog napada na Gazu predstavlja nagoveštaj toga na nivou univerzitetske politike. Da li je komunizam moguć van države i gde ga naći danas? - Komunizam je model koji zahteva marljivu izgradnju prostora kroz iskustvo različitih oblika jednakosti, ali je on i revolucionaran, u smislu da zahteva stalno ažuriranje i definisanje. Lažna je alternative: prvo osvojiti državu pa izgraditi komunizam ili izgraditi komunizam bez obzira na državu. Prvo, bez obzira na ograničenja koja vlast svakako nameće, samo iskustvo jednakosti može “iz osnove” da transformiše društvo u pravcu uklanjanja dominacije. Druga mogućnost, biti van države, iluzija je – jer kapitalistička država stalno iznova pokazuje da ne toleriše dugo bilo kakve komuniste van nje (čak i najbezazlenije komune). Tekst završavate Marksovom izjavom iz 1842. u “Rajnskim novinama”: “Sudbina koju pitanje vremena deli sa svakim pitanjem koje opravdava njegov sadržaj, a samim tim i logička osnova, jeste u tome da pitanje, a ne odgovor, predstavlja osnovnu poteškoću. Istinska kritika, stoga, analizira pitanja, a ne odgovore. Kao što se do rešenja algebarske jednačine dolazi čim se problem svede na svoj najjednostavniji i najjasniji oblik, tako se i do odgovora na svako pitanje dolazi kada ono postane stvarno.” Zadatak danas je da pretvorimo pitanje komunizma u stvarno pitanje. Kako biste formulisali početno pitanje komunizma danas? - Možda na sledeći način: koji se oblici kolektivne vlasti mogu razviti da obezbede postepenu izgradnju jednakosti i samoemancipacije, a da ne prerastu u “preuzimanje vlasti” (ostavljajući jednakost i emancipaciju za “kasnije”) ili se ne prepuste fantazijama o čistoti i neposrednosti? Bilo kakva komunistička budućnost zavisiće od stvaranja komunističkih sadašnjosti, ma kako one bile nestabilne. Klasna borba je jedan od osnovnih pojmova u komunističkom rečniku. Kakvo bi bilo komunističko rešenje koje bi moglo da reguliše taj problem? - U svetu je danas broj radnika nadničara, proletera u “klasičnom” smislu, zapravo mnogo veći nego ikada, posebno kada se ima u vidu izrazito značajna “primitivna akumulacija” u Kini. Iako je tačno da se “višak čovečanstva”, da citiramo Majka Dejvisa, “proizvodi” na čitavoj planeti, takva proizvodnja se i dalje ne može razumeti ukoliko ne shvatamo koliko je pitanje eksploatacije presudno za današnje društvo. Nejednakosti su se zaista eskponencijalno produbile, na intra i inter-nacionalnom nivou, dok krutost hijerarhije i privilegija potvrđuje utisak da je reč o kastama. Već je Marks primetio da ovaj sistem stvara ono što je Balibar nazvao “hipereksploatacijom”, odnosno dobom “viška populacije”, koja oscilira između dobro poznate “rezervne armije radne snage” i neke vrste društvene smrti. Ukoliko ne mislimo da politika jednakosti posredno podrazumeva pitanje eksploatacije, rizikujemo da se naša borba pretvori samo u moralnu borbu, i da ne budemo u stanju da iskoristimo političke sposobnosti i snage “u pogledu pitanja proizvodnje”. U kom kontekstu je Jugoslavija pominjana na konferenciji? - Jedno pitanje iz publike upućeno Majklu Hartu, odnosilo se na model društvene svojine koja nije prosto državna ili javna svojina, koji je razvijen u Jugoslaviji, a koji bi mogao da predstavlja moguću tranzicionu formu prema zajedničkoj svojini o kojoj je govorio Hard. (I Hard i Negri su kritikovali oblike javne svojine, i socijalizam u širem smislu, upoređujući ih sa zajedničkom svojinom.) Hard je rekao da nije stručnjak u tom pitanju, ali da je bilo kakvo proučavanje pokušaja da se prevaziđe dihotomija između privatne i javne svojine, i prelazak na zajedničku svojinu, dobrodošlo. Tokom drugog razgovora, neko je postavio pitanje samoupravljanja kao moguće tranzicione forme prema komunizmu, ali ono nije dobilo detaljan odgovor. U Velikoj Britaniji se pojavljuju različite antikapitalističke prakse koje su uglavnom organizovane od anarhističkih i ludističkih grupa. Da li postoji konvergencija između ovih grupa i komunističke teorije, i gde vidite prostor za ispitivanje komunističke sadašnjosti, koje ste opisali kao komunistički prioritet? - Ideološke i praktične podele između anarhističkih i socijalističkih (uglavnom trockističkih i sindikalnih) grupa i tendencija u okviru levice su i dalje realnost, mada bismo mogli da budemo svedoci veće konvergencije, a možda čak i političkog pregrupisavanja. Tokom akcija zauzimanja univerziteta u celoj Britaniji, kao odgovor na bombardovanje Gaze, bilo je dosta saradnje između studenata anarhističke i socijalističke orijentacije (prvi su, koliko znam, mnogo sposobniji u praktičnom smislu, dok su drugi veštiji u sastavljanju političkih principa i široj društvenoj analizi marksističkog tipa). Međutim, i na predstojećem protestu protiv G20 u Londonu (1. aprila), ludističke, anarhističke i revolucionarne grupe okupljene oko Meltdonjn pokreta protiv samita G20 i “Vlade mrtvih” okupiće se u finansijskom centru Londona, Sitiju, dok će se koalicija Stop the War (koja okuplja Socijalističku radničku partiju, razne druge levičarske grupe, sindikate, propalestinske i promuslimanske grupe) okupiti ispred američke ambasade – tako da na ideološkom, simboličnom i praktičnom nivou još uvek ima mnogo toga da se uradi, iako se nadam da će refleksne reakcije, koje su dugo držale anarhiste i marksiste razdvojenim, malo oslabiti (a da pri tom istinske podele neće biti zamaskirane). To ne znači da nam treba neki mlaki front, koji je samo ujedinjen protiv zajedničkog neprijatelja, već da treba ponovo da razmislimo o bitnim pitanjima koja dovode do razlika i razilaženja. Da li je tu zaista reč o “osvajanju vlasti”? Da li se i dalje suočavamo sa suprotstavljenim konceptima anarhističke pobune i komunističke revolucije? Da li moramo da biramo između lenjinističke partije i interesnih grupa? Mislim da sve više preovladava mišljenje da ovo nisu problemi koji bi bili relevantni za organizaciju i delovanje, da su isuviše vezani za doktrinarna uverenja i da je potrebno da se razmotre ponovo u sadašnjim okolnostima.