Nemoj da zameriš, Šabane

Samo će se najpažljiviji i najstariji čitaoci setiti: u ovim istim novinama, pre dvadeset i više godina, objavljen je tekst “Pogreb u selu Rujniku”. Napis je bio sastavljen od suza: u predgrađu Niša meštani nisu dozvolili da se jedno Ciganče, jedna crnooka nevina duša, sahrani na takozvanom srpskom groblju. Danas, dvadeset godina kasnije, stvari su uznapredovale: u predgrađu na drugom kraju grada, zvanom Trošarina, skupljaju se potpisi na peticiji kojom se zahteva da grad odustane od namere da jedna ulica, jedna mala ulica, ponese naziv našeg brata, Ciganina, Šabana Bajramovića. U trenutku dok ovo pišemo, više od sto pedeset ljudi stavilo je potpis na ružan papir: “Nećemo da stanujemo u ulici Šabana Bajramovića!” Šabane, brate, ako nekako saznaš za ovo, nemoj da zameriš. Nemoj da zameriš; ovi što potpisuju peticiju nisu rekli da te neće zato što si Rom; daleko od toga, oni samo hoće da izbegnu komplikacije zbog menjanja adresa; oni, štaviše, kažu da tebi treba neka veća ulica, a ne taj Južni bulevar. Nemoj da zameriš, iako oni to rade da se Vlasi ne bi dosetili, a i da slučajno ne potpadnu pod onaj zakon u vezi s diskriminacijom. Ali znaš ti takve, kockar si ti, stari si ti psiholog, kralju. Pazi, smeta im promena adrese, njima što su zapregama doputovali iz nepoznatih vukojebina, da prave kuće u gradu ne bi li postali građani; trčali su da promene adresu, a sad im promena teško pada. Smeta im, kao, što je tvoj Južni bulevar mala ulica, takoreći uličica, a oni – licemerje nema granice – oni bi da ti, brate, kao, dobiješ veću, i najveću ulicu. Ali da neko drugi stanuje u njoj. Nišlije, mislim zaista Nišlije, nikako ne mogu da shvate Trošarince koji neće Šabanovu ulicu. Nišlije smatraju da je, u izvesnom smislu, čast živeti u kraju koji nosi ime planetarnog cara romske muzike i bluza. Ali niko da prevali preko usana da je reč o čistoj diskriminaciji. Niko neće javno da kaže o čemu je reč, a svi znaju o čemu je reč. Svi hoćemo Šabanovu ulicu, ali ne znamo zašto je Trošarinci neće. Ma, je li? Jedini koji se iskreno i javno oglasio je g. Osman Balić, jedan od romskih prvaka u Nišu. On je jasno rekao da je u pitanju čist rasizam, kamufliran bezveznim izgovorima. I rekao je da je zgranut. Rasizam? Možda i jeste, ali neka čudna vrsta. Neobičan je odnos prema Romima u Nišu, i ne samo u Nišu. Nemamo ništa protiv Roma, ali smo zadovoljni što nismo Romi. Ima tu i nečeg iracionalnog. Da nije tako, ne bi preko puta Muzičke škole u Nišu (baš muzičke!), već dve godine stajao upadljiv grafit “Smrt Ciganima”. Nikom ne pada na pamet da pozove službe da ga izbrišu. Protivimo se tom grafitu, ali ga ne brišemo. Pa šta je to? Pa to je to: kad neko napada Rome nije isto kao kad napada nas. Stvarno, nemoj da zameriš, Šabane. Uostalom, navikao si. Znao si ti, uvek si znao, da poštuju tvoje pesme i tvoj glas, a tebe i ovako i onako. Kao da su tvoje pesme i tvoj glas bili nešto različito od tebe, kao da pesme i glas nisu bili Cigani. Jedino su retki osećali da je to jedno isto, i da nema jednog bez drugog. Imaćeš ulicu, brate Rome, i to baš ovu u kojoj žive potpisnici peticije, ostavljači cipela ispred vrata. Baš tu ulicu, jer si u njoj živeo, i jer se u tom kraju, kažu, u noćima sjajnog meseca, u gluvo doba, katkad začuje “Giljam dade”. Nemoj da zameriš, Šabane.