Tamo daleko

Jedan američki biznismen srpskog porekla, Majkl Đorđević, ponovo je u “Utisku nedelje” pokrenuo pitanje dijaspore. Mislio je na naše iseljenike širom sveta. Majkl se založio za (građanska) prava tih ljudi. Kao, recimo, za njihovo pravo glasa. To se može i danas ostvariti ukoliko iseljenik, koji još poseduje naša važeća dokumenta, na dan izbora doputuje u Srbiju. Nevolja je u tome što mnogi emigrant nema ovde svoju kućnu adresu. Nije u biračkom spisku.

Otuda zastupnici dijaspore lobiraju da im se glasanje omogući u našim diplomatskim predstavništvima. Sa čijim pasošem? Takvo rešenje usvojeno je već u mnogim zemljama. Pretpostavljam da se to odnosi samo na državljane dotičnih zemalja, koji su se nekim poslom zatekli u inostranstvu. NJihovo etničko poreklo nije u tom poslu od bilo kakvog značaja. Jer, gospodin Đorđević je, u prilog svom zalaganju, naveo primer dece svoje supruge, koja su bez problema dobila francuske papire. Znači li to da su deca emigrirala u Francusku? Ne verujem. Zato što gospodin Majkl nije naveo o kakvoj se vrsti dokumenata radi. Po svemu sudeći, reč je o papirima koji regulišu status građanina, osobe kojoj se odobrava boravak u Francuskoj, no bez prava glasa i bez mogućnosti da se zaposli u državnoj službi. Ali, može da investira, da kupi kuću, da otvori neki bircuz. Jednog dana će, na osnovu pouzdanosti u navedenim poslovima, steći pravo da zatraži državljanstvo, da postane u svemu ravnopravan svojim komšijama.

Sva je prilika da isto pravilo važi i za emigrante srpskog imena. I oni su to pravo u većini ostvarili: jedan od “naših” bio je u SAD guverner savezne države, ima i gradonačelnika, zastupljeni su u Kongresu. Naravno - učestvuju na američkim izborima. Izborno pravo se može iskoristiti samo jednom: ako glasaš u Kanadi, nećeš glasati u Danskoj. Prilikom prvih višestranačkih izbora u Hrvatskoj načinjen je presedan - dijaspora je glasala, ima svog predstavnika u Saboru. To je učinjeno iz nekoliko razloga. Bez glasova dijaspore Tuđman teško da bi došao na vlast. S druge strane, postojao je idejni (da ne kažem ideološki) znak jednakosti između većine hrvatskih emigranata i domicilnih političara. No, najvažnije od svega, Hrvati iz raseljenja su značajnim sumama novca pomogli projekat hrvatske nezavisnosti, ne pitajući hoće li biti nekog profita iz takvih ulaganja.

Sa srpskom emigracijom nije takav slučaj. Ona nije idejno jedinstvena; naprotiv. Jer smo, u drugoj polovini DŽDŽ veka, doživeli tri emigrantska talasa, od kojih je svaki imao naročit društveno-politički kontekst. Prvi talas bio je eminentno političkog karaktera a činili su ga - često nepravedno optuženi - “odnarođeni elementi”, četnici, “propala buržoazija” i tako to, svi oni za koje u domovini više nije bilo mesta. Osim na groblju. Takva su bila vremena. Potomci tih emigranata još održavaju ideologiju svojih otaca, mada većina ne zna šta ona zapravo znači, ali su, isto tako, integrisani u svoje nove društvene sredine. Doduše, i dalje se smatraju Srbima: piju isključivo naša piva, čitaju novine na ćirilici. Nisam nešto primetio da se naročito zalažu za pravo glasa na našim izborima.

Drugi talas odliva u inostranstvo bio je onaj “gastarbajterski” iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Nemački termin koji se i u nas odomaćio označava zapravo “radnika na privremenom radu u inostranstvu”. Takav samo izuzetno postaje državljanin zemlje svog privremenog boravka, boravka koji može trajati decenijama. Većina ih je sav zarađeni novac ulagala u domaće banke, što im se, kako znamo, nije naročito isplatilo. Gradili su kuće po rodnim selima, investirali u zemljoradnju ili kakav sitan zanat. Imaju adrese. Ako se ovde zateknu u vreme nekih izbora, glasaće.

I najzad, u devedesetim godinama, u toj deceniji raspada, ratnih strahota, bombardovanja, rekordne inflacije, izolacije, sankcija, bede, nemaštine i lažnog rodoljublja koji se dokazivao stravičnim genocidom, dogodio se treći odliv srpskog stanovništva u razna inostranstva, koji sam svojevremeno nazvao “biološkim talasom” emigracije. LJudi su odlazili kako bi sačuvali glavu na ramenima, kako bi im život ponovo dobio nekakav smisao. Taj talas su sačinjavali uglavnom mladi, školovani ljudi sa tek osnovanim porodicama, koji, prosto, nisu više želeli da žive u Srbiji. Nije im namera da se ovde ikada vraćaju. Oni danas većinom pripadaju top-menadžmentu u svojim “novim državama”, imaju kuću u predgrađu, bazen u dvorištu. Srpski izbori ih, u principu, više ne interesuju.

Kako vidimo, srpska dijaspora nije jedinstveni korpus. Niti će to ikada biti. Tako da oni koji zastupaju tezu o pravu glasa za dijasporu lobiraju podjednako i za one koji to pravo poseduju i za one koji su ga se odrekli. Ali je iza toga, po pravilu, lični interes. Ako bi, glasovima dijaspore, na vlast u Srbiji došla grupacija koja pojedinim beznismenima odgovara, oni će steći šansu da se ovde dodatno obogate. Slučaj Milana Panića i “Galenike” je, u tom smislu, paradigmatičan, ne zbog toga što je gospodin jedno vreme bio čak savezni premijer, već otuda što je fabriku dobio praktično na poklon, to jest, ulaganjem nekog “idejnog nacrta” za lekove koji će tek biti proizvedeni, a možda i neće, nikad se ne zna. Ne samo da, dakle, nije uložio ništa kao svoj vlasnički ulog, nego je oštetio državu za više stotina miliona dolara jer nije plaćao porez.

Tako smo, donekle na posredan način, došli do rešenja: pravo glasa u nekoj državi pripada samo onome ko toj državi plaća porez. Kojoj državi plaća porez Majkl Đorđević? Američkoj. On je, dakle, američki državljanin. Zašto bi neko takav polagao neko posebno pravo u državi sa kojom nema ništa osim porekla? Ali, nema gvozdenih pravila. Svaki naš iseljenik povratiće svoje izborno pravo ukoliko investicijama učini nešto za ovdašnju privredu. Neće se obogatiti. Osim ako mu vlast to ne dopusti. Bojim se da je većina onih koji traže glasački listić baš za neku takvu vlast. U tom slučaju, hvala, ne treba.

Ono u čemu se, pak, potpuno slažem sa gospodinom Đorđevićem jeste da je lopta na našoj polovini terena. Problem nećemo rešiti tako što ćemo doneti odluku da svako ko se proglasi Srbinom dobija automatski pravo glasa. Ne. Pitanje je kako ovu zemlju učiniti institucionalno stabilnom, zemljom stvarne demokratije i zakona, kako se izboriti sa korupcijom, političkim voluntarizmom i tako dalje, da bi se stvorili uslovi za ravnopravnu i poštenu tržišnu utakmicu, uz obećanje da je svakome zagarantovan eventualni profit na osnovu njegovog ulaganja. A moraće da se plati i onaj porez.

Dijaspora je dragocena. Nedostaju pravila. Jer, da je tih pravila bilo, da nisu nastajala “na određeno vreme”, po volji kabinetskih piskarala, “proverenih kadrova”, problem masovnog iseljeništva ne bi ni postojao. Iz Srbije bi odlazili samo oni kojima je obećana karijera u Holivudu.