Buša na Mars

Predsednik Buš je najavio zaokret u američkom kosmičkom programu: posle zastoja koji je prouzrokovala tragedija šatla “Kolumbija” pre godinu dana, SAD će ponovo poslati čoveka na Mesec, najkasnije do 2020, a potom na Mars. Zapravo će se iz baze na Mesecu preduzeti let na Mars. Dosadašnja flota šatlova će se rashodovati i zameniti novom. Američki astronauti neće posle 2010. raditi u Međunarodnoj vasionskoj stanici, jer će dotle imati svoju koloniju na Mesecu. Nastupa nova era otkrića, premda ne i nova kosmička trka, tvrdi američki predsednik.

Program leta na Mesec bi stajao 12 milijardi dolara i finansirao bi se iz budžeta NASA za narednih pet godina, a samo jedna milijarda bi morala da se obezbedi iz drugih izvora. Program i jeste usporeniji nego neki raniji zato što treba da bude ekonomičan. Nije predočeno koliko bi koštao let na Mars, ali iskustva sa kosmičkim istraživanjima govore da se cena takvog poduhvata sazna tek pred lansiranje šatla, da bi se potom, u toku ostvarenja projekta, “zidala”.

Amerikanci su na novu senzaciju reagovali mlako. Stiče se utisak da ih više zanima politička strana programa, nego sam program. Naravno, prva je pomisao da je Buš morao naciji nešto spektakularno da obeća pred predsedničke izbore u novembru, pa je izabrao let u galaksiju. Učinio je to, primećuju američki komentatori, dosta lukavo - da se nikome ne zavrti u glavi od astronomskih stavki, a da opet ostane utisak da Amerika u svemu smelo prednjači, pazeći da ne uleti u kosmičku trku kakva je postojala u hladnom ratu. Cinici bi tome mogli dodati: kad više nema trijumfa nad teško poraženim velikim političkim i ideološkim neprijateljem, dobar je i let među zvezde.

Ali nije sve predizborni politički marketing - da upotrebimo omiljenu krilaticu naših političara - iako se procenjuje da Buš za svoj plan ima otprilike podjednak broj pristalica koliko i protivnika. Prvi njegovu kosmičku viziju zovu “strateškim imperativom”, a drugi “fiskalnim apsurdom”. Iz opredeljenja prvih, međutim, naslućuje se vojno-strateški značaj projekta o kome on sam nije govorio, a o kome će se tek čuti stručna mišljenja, kad detalji postanu jasniji.

Ideja o letu na Mars postoji, van sveta mašte Žila Verna, još od 1989, kada ju je u javnost lansirao DŽordž Buš Stariji, otac sadašnjeg predsednika, povodom dvadesete godišnjice od spuštanja prvog čoveka na Mesec. Od tog projekta se odustalo, jer je njegova realizacija procenjena na 400 milijardi (ondašnjih) dolara, a sa vojnog stanovišta cela misija je bila suvišna: Berlinski zid je već bio pao i Sovjetski Savez se nalazio pred raspadom.

Teško je reći koliko stoji tvrdnja da Bušov program neće značiti i kosmičku trku. Rusi su najavili da su tehnički osposobljeni da na Mars pošalju brod sa ljudskom posadom već 2014, pod uslovom da vlada za to odobri 15 milijardi dolara, što bi inače bilo, tvrde ruski naučnici, deset puta jeftinije od kasnijeg američkog leta. (Londonski “Ekonomist” piše da stručnjaci NASA procenjuju da bi američki let na Mars stajao između 40 i 80 milijardi dolara.) Kinezi predviđaju da će njihovi roboti na Mesecu biti već 2010, to jest celu deceniju pre američkih astronauta. Iako roboti nisu isto što i živi ljudi, za prestiž svake velike sile važno je kad je i gde na drugoj planeti pobodena njena zastava. Valjda će to biti presudno za neku buduću deobu osvojenih teritorija.

Ako se izuzme strateški aspekt, to jest osposobljavanje vojne tehnike za neki daleki rat zvezda, Bušov program ima za običnog poreskog platišu jedan značajan minus: ne predočava ni naučnu ni bilo kakvu drugu korist od leta na Mars. Otuda su reagovanja u široj javnosti dijametralno suprotna.

Pristalice leta ističu da se civilizacije pamte po dostignućima u osvajanju nedostižnog. Kad ne bi bilo takvih osvajanja ne bi bilo ni ljudskog napretka. Društva koja stagniraju predodređuju sebe za raniju smrt. Nije li i Hilari, kad je bio upitan zašto osvaja Mont Everest, odgovorio: “Zato što je tamo.” Sem toga, na Zemlji se brzo iscrpljuju prirodna bogatstva i čovečanstvu je potrebno da pronađe nove izvore. A i bolje je osvajati nove planete, nego ratovati na Zemlji.

Argumenti protivnika su da novac treba utrošiti na iskorenjivanje siromaštva i bolesti i na podizanje životnog standarda i obrazovanja ljudi na Zemlji, pa i u samoj Americi. Buš će nekoliko budućih generacija uvaliti u teške dugove, a grandiozni projekt u vasioni je smislio da bi sakrio promašaje u Iraku i omogućio profite velikim korporacijama. Nije moguće istovremeno voditi globalni rat protiv terorizma i igrati se rata zvezda, makar koliko Amerika bila moćna i bogata.

Između ova dva glavna polarizovana mišljenja postoji i treće, dosta šeretsko. Ono glasi: najbolje je Buša pod hitno poslati na Mars, kad je već oko toga toliko zapeo.