Pasoš za nesreću

Prebukiran francuski Kulturni centar u Knez Mihailovoj na otvaranju izložbe dvadeset bakroreza iz 1980. i šest gvaševa Dada Đurića možda je i sjajna najava crnogorskog nastupa na ovogodišnjem venecijanskom Bijenalu, gde će se ova susedna država predstaviti upravo delom velikog slikara Miodraga Dada Đurića (1933). Tako, kao u gradskom prevozu u “špicu”, bilo je i pre četiri godine u umetničkom prostoru pariskog kruga, u “Eurocentru”. Devet izloženih slika nastalih u poslednjih četvrt veka, pribavljenih iz pariskih privatnih kolekcija – bile su prva Đuriđeva samostalna izložba u Beogradu od kad je u prestonici, 1956. (u klasi Marka Čelebonovića) završio Akademiju likovnih umetnosti. Ovoliki interes za umetnost Dada Đurića dijagnosticira i njegovo mesto na aktuelnoj likovnoj sceni: za života on se uselio u legendu. Wega ta pozicija ne interesuje. Živi povučeno i skromno, posvećen radu u Eruvalu, blizu Pariza. Bora Ćosić je, prisećajući se davnog studentskog druženja i jedne posete Dadovom “ateljeu”, u Beogradu 1953, u Ulici Strahinjića bana, zapisao: U sobi sa nezastakljenim prozorima živeo je Dado Đurić, lumpen- filozof-proleter, filozof, “čovek od gvožđa”, kome elementarne sile ne mogu ništa, najzad jedan od najboljih slikara koje znam... U sobi se nalazio kostur kreveta (sem žica na njemu nije bilo ničega), nekoliko slika na gomili, okrenutih zidu, jedan sto sa koga se farba izgubila. Period za koji će Dado reći “Govorilo se: Šteta, ima dobru tehniku, a crta gluposti”. Nakon bolesti koja ga je 2007, bezmalo na godinu dana, odvojila od posla (“Nadrljao sam sa zdravljem. Ufitiljio. Izmorila me kapela u Žizorou. Radio sam tamo mnogo. Potrošio puno energije...”) Dado Đurić radi mladalačkim elanom. Težak, isposnički život, po sopstvenom izboru – posvećen umetnosti. Woj pre svega. Zato posle studija i sledi Pariz, koji je, kao svetiljka mušice, generacijama privlačio slikare sa ovog terena. Pa, Wujork, centralna Afrika, Normandija i, konačno 1960. Pariz – definitivno. Tačnije – Eruval. “Kada sam došao... gledao sam oko sebe i imao sam utisak da sam stigao u neku luksuznu Crnu Goru” . Prvi susret sa Parizom 1956. nije slutio na dobro. “Odmah sam shvatio da je to neka druga svjetlost, više neprijateljska nego prijateljska, nema tu sentimentalnosti. Ja sam se u stvari uplašio Pariza. Mislim da mi se Pariz nije dopao. Ostao sam u Parizu još dvije godine. Živio sam kao i u Beogradu, sa marginalcima, i počeo sam da učim francuski. Naučio sam ga po kafanama, a i čitajući”. Pariska elita već tad upoznaje Dadovo delo zahvaljujući njegovom poznanstvu sa Danijelom Kordijeom koji od Dada kupuje sve crteže koje je Đurić doneo sa sobom. “Kasnije je te crteže iz 1956, sve poklonio Nacionalnom muzeju u Parizu”. Ipak, “Nikada ja nisam ozdravio od melanholije za Crnom Gorom”. I, “Nisu se Srbija i Crna Gora odvojile. To je samo formalnost”. Nikad ne mereći šta je podobno i(li) popularno Dado Đurić reći će i danas za sebe da je levičar, da je za njega “Rusija majka”... Ma kako se to nekom može učiniti anahronim, treba se, upravo danas, setiti vremena pada Berlinskog zida i prvog Cetinjskog bijenala. U vreme održavanja prvog Cetinjskog bijenala Dadov atelje, parter u roditeljskoj kući, bio je u nekoliko navrata otvoren za posetioce. Bez scenografije, sve podređeno radu – kao u studentskim danima, kao i u Eruvalu u vreme kad je slavljen i kad su se njegove slike uselile u najprestižnije javne i privatne kolekcije. Tad, u vreme pada Berlinskog zida kad se javno proklamovalo padanje granica i zidova, razlika, nejednakosti... Đurić je, verujući jedino u ljudsku dobrotu i dobronamernost, lucidno primetio da ostaje “nevidljivi zid novca” koji je jači od betonskog i ostao skeptik prema euforiji o padanju barijera. To je bilo 1991. – prepoznajemo li vizionarstvo umetnika i istinitost tih reči danas. Posvećen isključivo slikarstvu Dado Đurić, nesklon intervjuima, posebno nerado govori o toj svojoj strasti. Ali, u kišnim cetinjskim danima, kakvi verovatno nigde ne postoje jer kiša sastavi nebo i zemlju: “Pada ko ponjava”, otvaraju se i te tajne. “Slikarstvo je za mene uvijek bilo jedan način mučenja”. Ipak, neminovnost je zacrtala putanju. Iako je “slikarstvo, mislim, propalo, kao religije, kao ideologije” “pitanja o budućnosti nikad nijesam sebi postavljao. Stalno se čudim kad prođu 24 sata da sam opet tu, da opet nešto brčkam, radim. Ja živim kao neki insekt, nemam neki smisao, ne mislim na prošlost, na budućnost – mene te stvari ne interesuju”. “U stvari postoji samo sadašnjost. Sve ostalo su neke zavjese, neke ponjave, prošlost i budućnost. A današnjica, kad čovjek udahne i izdahne vazduh – to je za mene jezgro života”. Ozbiljno, dramatično, ali niz upadica u razgovoru sa Dadom – otkriva Đurića kao duhovitog čoveka, sklonog nestašlucima. U baš taj cetinjski atelje, povremeno otvoren za posetioce tokom prvog Cetinjskog bijenala, ubacio je Dado tada nekoliko kokošaka. Za ručak? “Jok, to ti je za ove glupe strance što očekuju da je slikar čudak, pa sam im aranžirao situaciju... da ih ne iznevjerim.”. Jedan od najistaknutijih savremenih predstavnika “nadrealističke figuracije”, kako je klasifikovan, Dado Đurić (“Inteligentni ljudi ne ubrajaju me niđe, a glupaci u nadrealiste”) je zapravo – prepoznajemo li okruženje i stvarni život – surovi realista. Sve to što se teoretičarima umetnosti činilo nadrealističnim mi danas živimo. Stil, “rukopis” svrstan pod “nadrealizam” je bio samo način da živeći svoje i naše danas, snagom izuzetne kreativnosti, kakvu imaju samo oni koji prave iskorak u nauci i umetnosti, prepozna istinu i uspostavi pravu dijagnozu. Ako se to lakše “pije” u nežnim plavičastim i roza nijansama, u suptilnim valerima, ne znači da “napitak” nije otrovan, stvaran. Živimo bez saosećanja prema bližnjem, gramzivost vlada, mržnja. “Mržnja ima jedan element energije, strašan, metafizički. Uvozi se i preko tih američkih serija, preko svih vrsta zablude”. “Qudi su u stvari gomila invalida, svi su nesrećni i svi, manje-više, to kriju. Svi su ranjeni, i godine ih još više otvore, pretvore se u ranjenu divlju svinju koja se krije iza žbunja, dok je na kraju, pacovi ne pojedu...”. I “Ako imaš izrazitu osetljivost onda imaš pasoš da budeš nesrećan cijelog života”. Neizlečiva nostalgija za rodnim krajem. Ako ga sagovornik upita šta za njega znači dolazak na Cetinje dobiće neočekivan odgovor. “Ako znam, jadi me znali. Čovjek i ne smije da zna zašto se vraća u rodno mjesto. Rodno mjesto – nećemo da pričamo priče, jedno groblje. Postoji jedan prostor u kom više nema nekih ljudi, svi su pod zemljom, tu su neka nova lica, tu se igra ta tragedija života, mog ličnog života. To postaje mjerilo promjena koje nema organski i opipljivi element, ali koji je baš zbog toga podmuklo istinit. Kad dođem na Cetinje osjetim prazninu”. Đurić ne voli da putuje, nerado napušta svoje imanje na domak Pariza. Ali, mudar čovek – za razliku od glupaka koji može da proputuje kuglu zemaljsku i ne shvati ništa – stolujući nepomično u jednom mestu oseća i prepoznaje planetarnu bol čovečanstva i zbori o njoj. Upravo zbog osećanja praznine, zbog postojanja onog “samo danas”, surovosti života i tragedija... – put i način u traženju smisla koji je izabrao Dado Đurić, put je kojim čovek izmiče haosu i način kojim život od iskona pobeđuje nepostojanje i besmisao. I nekoliko dela legende evropskog slikarstva, Cetinjanina Miodraga Dada Đurića, čije slike su decenijama u stalnoj postavci pariskog Centra Pompidu, je zaista dovoljno da se prepozna potresni iskaz o tome gde smo i šta živimo – možda sada već kao nada za moguće bolje, ako se dogodi saosećanje, razumevanje i uvažavanje drugog i drugačijeg. Jer, “Nada dolazi od čovjeka koji tvrdi da nema nade. On ne laže.” “Svima nama je poznato”, kako tvrdi Đorđe Kadijević, “da je njegova ikonografija dosta mučna”. I “na slikama su prisutni teški prizori, tako da bi se prost čovek zapitao šta je tu poetsko. Dado takvu temu prevladava čistim sredstvima umetnosti”. U slikarstvu, po Dadovim rečima, umetnik pokušava da se “isprazni, da sakrije stvari koje ga potresaju, a one se neprekidno manifestuju”. Umetnost, stoga, vodi do “samoizdaje”. Ali kad je slikar umetnik, naučnik, vizionar onda slika ne odaje samo njegov senzibilitet. Onda se stiže do univerzalnosti koja više nije (samo) lična stvar. Onda nas odasvud, sa naslikanih slika gleda veliko i bezosećajno oko koje sve vidi, kao pravedno i strogo božanstvo.