Demokratski coitus vivendi

Neki magarac iz DS-a - nemalterisanog uma, mada se kao dečak prejedao maltera, kaže da voli Borisa Tadića kao svoju ćerku. Naceren do vektora koji kroz usta otkriva prazninu sve do potiljka, nemalterisani dodaje da je ministar vojske fin, ali da on lično daje prednost drugom kandidatu na konkursu za lidera stranke.

Znači, počelo je. Stara mreža funkcioniše. Beba je zvao vlasnika novina, urednik je poslao novinara kod tačno određenog člana Demokratske, ovaj je od Živkovića i Čede dobio gotov tekst svoje izjave. Jadničak. Ako ima ćerku i ženu, obe vole Tadića. Ne kao što vole njega. I ne kao ćerku.

Istog dana, u sličnim novinama, po sličnoj šemi, žandarmerijski narednik Gordana Čomić, pod navalom testosterona, izjavljuje ljubav Živkoviću. Legitimno. Ničiji seksualni ukus ili sklonosti, ma koliko uvrnute, nikoga ne diskvalifikuju. No, sve to pokazuje da broj pokvarenjaka nije podjednako raspoređen na sve parlamentarne stranke.

Pogledajte sledećih nedelja kako se kroz tačno odabrane medije širi zadah grčevite borbe za opstanak poznate totalitarne grupe koja je pod prinudnom upravom tri godine držala DS i Srbiju. Onako kako je navikla da ulično brzo presuđuje protivnicima - egzistencijalno, moralno i fizički - upotrebiće tajni sistem društvene moći da slome Tadića, pribave sebi oproštaj ili zatru tragove svega što su učinili svojoj partiji, Srbiji i Đinđiću.

Evo dijagrama. Iznad ove grupe, nekoliko tajkuna. Levo i desno, vlasnici medija kojima je pristigao rok da vrate usluge. Ispred, tajna služba i Janjušević. Iza, policijska mafija i Milić. U kokpitu operacijom komanduje nauljeni Beba, navigator je Čeda a kopilot Roštiljdžija. Interesno ujedinjeni da sve ostane kako je bilo. U osnovi, deo neupućenog članstva koje veruje da baš tako treba da izgleda nekada centralna srpska demokratska stranka. Izvan toga izbušeni mediji, Nenad Stefanović i Bojana Lekić.

Frka oko sastavljanja nemoguće vlade predstavljaće crkveni hor u odnosu na klanicu kojom će se Čeda braniti da ostane na slobodi; Živković, da sebe ne vrati u Niš, gde će ga svečano uručiti Ćele-kuli; Beba, da sačuva status najmoćnijeg Srbina i ne povuče se na rezervne položaje u Beču i Crnoj Gori, gde je sa Pinkom iskopao sadamovske bunkere.

Umesto da pusti tu bratiju, neobično popularnu među Srbadijom, da na izborima upropasti DS, i onda lako osvoji stranku - Tadić je na sebe, do kraja nerazumno, prihvatio hipoteku katastrofalne vlade, svinjca u DOS-u, grehe šilerovaca, sukob sa Koštunicom, razgraničenje sa ekstremizmom, nerazjašnjen atentat, tajne kostura u ormanima DS-a, bekstvo sponzora, zamračenje u vezama sa tajnom policijom.

Sad oni koji su uveli krađu u srpski parlament - tvrde da je baš to korisno za DS. Oni koji su se kupali sa mafijašima u istim bazenima, kažu da je to korisno za DS. Oni koji su legalizovali kuće Pinku, što nije uradio ni Sloba, tvrde da je to korisno za DS. Oni koji su poslove davali mafiji, tvrde da je to korisno za DS. Oni koji su tajno prisluškivali, kažu da je to neophodno za DS. Oni koji su napravili Janjuševića, Milića i Kolesara, kažu da su baš takvi idealni manekeni za DS.

Oni koji su trgovali sa tajkunima, kažu da je to najbolji posao za DS. Oni koji su pretili jednom od osnivača DS-a Perišiću, da će ga isterati iz stranke i smeniti sa ambasadorskog položaja, pa je onda on umro, tako vide međusobne odnose u DS-u. Oni koji su najbrže i najvidljivije promenili svoj stil života i klasni status, kažu da je to valjano za DS. Oni, čiji su ortaci pet puta pokušavali da ubiju Đinđića, hoće da sačuvaju monopol nad DS-om. Oni, dakle, tako vide Demokratsku stranku. Tako shvataju njene principe. NJenu ulogu.

Ovi demokratski apostoli korupcije uništili su Srbiju. Postavili su Borisa pred sledeću jednačinu: ako se odričeš nas ili nam uskraćuješ vlast nad strankom, ti se odričeš Đinđića. Mi smo njegovi testamentarni naslednici. Kakva šupljina u mozgu.

Pa Đinđić je iz vladinog Biroa za komunikaciju oterao Bebu u Beč, Čedi je pola godine zabranjivao da mu dolazi na vrata, a ubijen je dan-dva pred hapšenje njihovih prijatelja, njihovih poslovnih ortaka, njihove mentalne braće, njihovih investitora, gazda, njihove kriminalno-političke internacionale. Smrt njega nije učinila nevinijim, ali je njih direktno okrivila zauvek. Ni ona koja je ostala iza Zorana ničim ne pokazuje da prihvata ovu privatnu bratiju za njegove nastavljače. Naprotiv.

Međutim, oni vide da su vremena promenjena. Znaju da se za većinski deo DS-a koji je ostao imun na korupciju i krađu, na manipulaciju i obmane, mora naći mesta na vrhu stranke. Zato traže da se DS praktično podeli bez cepanja. Da sasvim legitimno, predstavnici mafije i delegati političkog neznanja, ostanu na vrhu kao vajni zastupnici teorije da je sve dozvoljeno kad su u pitanju interesi DS-a. Ali, da je sve dopušteno ako se isplati liderima takve teorije. Ukoliko neće, Tadić će biti optužen za paktiranje sa DSS-om ili za čuvanje svoje fotelje ministra vojske.

Šta će biti sa DS-om potpuno mi je svejedno. Neka se sami pobrinu za sebe. Neka sami dokuče zašto je interna kampanja tako brzo preseljena u medije. Neka razmisle da li to ima veze sa pritiskom na odbore koji kandiduju funkcionere stranke. Ako Boris ne ume da pobedi mafijaše ili ako stranka hoće da bude mafijaška podružnica, ko sam ja da stajem na put tolikoj sreći. Ali, kad mafijaši neće samo DS već i celu Srbiju kao mafijaški posed, onda neka se stranka zapita zašto svi u srpskoj politici žele njihovu propast.